Миодраг Србљак: Лек за инклузију

​Насушна је потреба образовање стручних кадрова (укључујући и педагошке асистенте) за рад у одељењима макар и са једним учеником са посебним потребама у оквиру „редовних” школа

(Фото Пиксабеј)

Реформу образовања и васпитања у Републици Србији, крајем прве и почетком друге деценије 21. века, обележила је неоправдано ургентно уведена инклузија. Да ли је и зашто морало да се жури наврат-нанос, па је известан број ученика са посебним потребама из тзв. специјалних школа прикључиван „редовним” школама. Уместо да се помогне ученицима са посебним потребама, они су остали углавном без разумевања својих вршњака и наставника који нису ни припремљени ни стручно оспособљени за рад са таквим ученицима.

Пошто су многе наставне ситуације показале проблематичност овако започете инклузије и да се много случајева могло завршити са последицама, реформатори су дошли на идеју да укључе педагошке асистенте ради подршке ученицима са посебним потребама и наставницима на часовима, без довољно јасне визије ко то може да буде и шта треба да ради на часу. Новинарка Стаменковић је у „Политици” 18. јула 2019. године погодила срце циљане мете. Прошло је више од десет година, а ко год се усудио да бар са предострожношћу (без негирања потребе) говори о инклузији био је дочекан као да је дирнуо у осиње гнездо. Стигматизован је, посебно од стране стручњака за реформативну инклузију који су летели у облацима необјективне панацеје за ову популацију младих. Стога пружање могућности бар способним родитељима да се, уз извесно додатно стручно оспособљавање, непосредно укључе у образовни процес своје деце као педагошки асистенти не треба некритички одбацити.

Миодраг Србљак (Фото: Политика)

Не постоји разуман човек, а поготово не стручњак који се бави васпитно-образовним радом, који не би стао уз право на живот и напредовање сваког детета и ученика. Узимајући у обзир шта је до сада урађено, нисам склон да верујем да је све ад хок предузето целисходно и спроведено. Прилог у наведеној „Политици” то врло јасно потврђује. На једном од семинара за инклузију, стручњак за област посебног образовања из једне од колевки педагогије са запада (коју изузетно ценим и поштујем) демонстрира препознавање деце са посебним потребама извођењем три учесника семинара изузетно различите телесне грађе пред високообразовани аудиторијум и каже: „Видите сваком од њих је потребна примерена одећа и сваки од њих је за нешто способан. Један од њих је мајстор за прављење кајгане, само му треба набавити довољно јаја.” Није карикирано, речено је (додуше у мало ширем контексту) пред аудиторијумом са више од двеста наших учесника, међу њима су већина били просветни саветници. Зар није било целисходније да смо, уместо потцењивања аудиторијума, сазнали нешто више о бројним појавама аутизма, дисграфије, дислексије, церебралне парализе и других видова сметњи и инвалидности у развоју ученика и како им приступити? Можда је сврсисходније било говорити о организацији тако комбиноване наставе; о припреми ученика да прихвате и подрже свог друга или другарицу са посебним потребама; о помоћи наставницима који раде у таквим одељењима; о профилу и улози педагошког асистента у наставном процесу и мноштву других тема типичних за ову проблематику, да и не помињемо иновирање и продубљивање студијских програма на дефектолошком и другим наставничким факултетима да би одговорили потребама новог времена.

Каква је то инклузија (укључење, прикључење, обухват) ученика са посебним потребама ако они остају са мало или без имало емпатије од стране својих вршњака из одељења? Чак и уз свог педагошког асистента као „заштитника”, без посебне психолошке и педагошко-дидактичке стручности, такав ученик не може, нити ће моћи, образовно и радно-васпитно да напредује. Отуда и умањење њихових ионако малих могућности за запослење и стицање колико-толико самосталности. Дакле, насушна је потреба образовање стручних кадрова (укључујући и педагошке асистенте) за рад у одељењима макар и са једним учеником са посебним потребама у оквиру „редовних” школа. Наставници и стручни сарадници, па и просветни саветници образовани за рад у „редовним” школама, не могу у потпуности да одговоре овим потребама.

Забрињавајућа је чак и оријентациона констатација да је „у Србији близу 70.000 грађана са неким видом аутизма, међу њима до 20.000 деце (више од 40 школа са по 500 ученика, М. С.) која би требало да буду у образовном систему, а да уз њих треба рачунати и на остале видове инвалидитета код ђака” (наведена „Политика”). Нажалост, тај број из дана у дан расте, па нам се намеће све израженија потреба за интензивирањем хармонизације рада у учионици у којој неће бити угрожени ни ученици са посебним потребама, али ни „редовни” ученици, који су далеко бројнији.

Аутор је самостални просветни саветник у пензији

(Политика, 10. 8. 2019)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s