Смешно је да Вучић који има тако моћну позицију не може да реши проблем Косова. Вучић има прилику да издејствује решење за Србе, којим би сачували своје достојанство и трајну везу са Косовом и, истовремено, то би оснажило БиХ

Едвард Џозеф, предавач на Институту за међународну политику Универзитета Џонс Хопкинс у Вашингтону (Извор: Глас Америке)

Ако најјачи политички лидер у региону – а то је председник Србије Александар Вучић – искаже јасно и недвосмислено приврженост своје земље Западу, односно ЕУ и САД, онда би та његова посвећеност имала огроман, позитиван ефекат по БиХ и Косово, оцењује у интервјуу за Радио Слободна Европа (РСЕ) Едвард Џозеф (Edward Joseph), професор Универзитета Џон Хопкинс, који је био у међународним мисијама на Балкану током и након рата.

„Сматрам да је председник Вучић у прилици да повуче такав историјски и стратешки потез. У том случају, остао би упамћен у српској историји као одлучни вођа. Вучић има прилику да издејствује решење за Србе, којим би сачували своје достојанство и трајну везу са Косовом и, истовремено, то би оснажило БиХ. То може да учини ако жели. Међутим, уколико жели да настави да игра и на карту Запада и Русије, Србија ће и даље трпети због те политике јалове двосмислености“, истиче Џозеф.

РСЕ: Како коментаришете чињеницу да су договорени принципи за формирање Савета министара БиХ тек девет месеци након избора. Очито је да су домаћи лидери били под снажним притиском међународне заједнице, пре свега ЕУ, а вероватно и САД. Да ли ће заиста успети да формирају владу у наредних 30 дана, или ће бити још препрека?

Едвард Џозеф: Тек треба да се види да ли је реч о истинској посвећености и споразуму о формирању владе. Тешко је замислити како ће Милорад Додик прихватити договор који, у стварности, испуњава услове из МАП-а (Акциони план на путу ка чланству у НАТО). Мада је постигнут договор у начелу, морамо да сачекамо на детаље да бисмо видели да ли је реално очекивати напредак БиХ на путу ка чланству у НАТО, што је за њу кључно питање.

Улазак БиХ у НАТО, последње што Русија жели

Очито је да су сви домаћи лидери били под великим притиском да се договоре око формирања владе, пре свега Додик. Зашто су баш сада постигли компромис после толико одуговлачења?

Морамо тек да видимо шта поменути споразум значи у погледу испуњавања критеријума из МАП-а. Ја сам сумњичав да ли је то договор који заиста омогућава остварење поменутог циља.

Милорад Додик (Фото: Youtube printscreen)

Сасвим је јасно да Милорад Додик следи политику Москве, а последње што она жели јесте напредак региона ка НАТО-у, нарочито након уласка Северне Македоније и Црне Горе у ову Алијансу, затим губитка њеног утицаја у Грчкој. Дакле, напредак БиХ ка НАТО-у је последње што Русија жели и Додик ће веома пажљиво следити ту линију.

Према овом споразуму, БиХ ће промовисати и унапређивати односе са Северноатлантском алијансом, али не прејудицирајући будуће одлуке у вези чланства у овој организацији.

То је веома двосмислена порука, због чега сам забринут. Помиње се промовисање односа, али то није сврха МАП-а. Потребно је испуњавање критеријума које овај документ предвиђа, односно реформе. Видећемо да ли ће Република Српска под вођством Милорада Додика бити спремна на то.

Истовремено, Додик је изјавио да ако се споразум о формирању владе не реализује у наредних 30 дана, то ће значити да је БиХ у дубокој уставној и политичкој кризи, те да ће доћи у питање њен суверенитет.

То је негативно држање Милорада Додика. Међутим, постоји шира истина, а то је да, без обзира да ли ће споразум о формирању владе бити примењен, БиХ је већ дуго у кризи. Она стагнира, млади масовно одлазе због бесперспективности. Међутим, лидери се не хватају у коштац са овом кризом. Дакле, није реч само о Додику већ и о последици парализоване политичке структуре која није спремна на реформе и испуњавање стандарда ЕУ и НАТО.

Криза у БиХ почела 2006.

Чак иако се формира нови Савет министара, питање је како ће функционисати с обзиром на досадашње блокаде, националне квоте и друге препреке, чиме је оптерећена све време, а што, по неким мишљењима, чак угрожава њен опстанак.

Када је реч о кризи у БиХ, она не траје 20 и нешто година. Почела је тек 2006, када је отишао Педи Ешдаун са функције Високог међународног представника а на његово место дошао Кристијан Шварц Шилинг. БиХ се до те године убрзано кретала ка функционалној држави. Дакле, није тачно да она не може да буде функционална. Тада је постојао позитиван тренд и чак предлог реформи, познати као „Априлски пакет“, који би драматично побољшао ситуацију, али је одбачен. У међувремену је дошао нови Високи међународни представник (Шилинг), који је био веома пасиван, што је омогућило Додику да се противи променама и то траје 13 година.

Друго, у случају да било ко покуша да се отцепи од БиХ, то би довело до рата. Дакле, незамислив је распад БиХ без насиља.

Стога, да би се пронашао излаз из овог ћорсокака неопходан је много већи међународни притисак и ангажман него сада, пре свега САД, јер ЕУ није у стању да реши структурне проблеме са којима се БиХ суочава.

Додик би то вероватно желео, али увиђа да није погодан тренутак за то. С друге стране, лидер ХДЗ Драган Човић води политику стварања трећег ентитета, што додатно разграђује БиХ. С треће стране, пак, има мишљења да бошњачки лидери својим унитаристичким ставом не уважавају комплексност земље. Како, дакле, решити ту квадратуру круга?

Мислим да није могуће пронаћи решење за ту квадратуру круга без одлучнијег укључивања САД. Досадашњи, повремени агнажман ЕУ то не осигурава, поготово због вакуума у Бриселу док се чека ступање на сцену новог вођства европског блока. С друге стране, Русија настоји да искористи ту ситуацију. Додуше, она је изгубила знатан део утицаја у Црној Гори, Северној Македонији, Грчкој и једино га има међу Србима. Кина је све присутнија.

У међувремену, домаћи лидери у БиХ би морали да учине много више на привлачењу инвестиција и стварању повољнијег амбијента како би подстакли младе да остану, а не да једноставно из ње масовно одлазе.

Одвратити етничке ‘рођаке’ од опасних сценарија

Када је реч о Додиковој стратегији, он настоји да купи време рачунајући да ће БиХ бити све нефункционалнија, што би једнога дана можда омогућило остварење његовог циља о отцепљењу. У међувремену, покушава да повеже статус Републике Српске са позицијом Косова. Хоће ли он истрајавати на том ставу, или би у неком тренутку под притиском међународне заједнице могао да промени курс?

Не бих желео да коментаришем Додикову стратегију. У сваком случају није усмерена на побољшање ситуације и бољу будућност БиХ. Када је реч о залагању ХДЗ за трећи, хрватски ентитет, слажем се да би то још један корак ка подели земље, што би, наравно, Додик поздравио. Стога је обавеза земаља гаранта Дејтонског споразума – мислим на Хрватску и Србију– да одврате своје етничке “рођаке” у БиХ од овог опасног правца деловања.

На крају, Додик можда чека на остварење сценарија о размени територија на Косову, што би било зелено светло да следи слични курс поделе у БиХ. Због тога такозвано решење о разграничењу Србије и Косова није право и може бити опасно и по БиХ.

Уместо компензације, афирмација права Срба

Поменули сте етничке „рођаке“ Београда и Загреба у БиХ. Када је реч о Србији, стиче се утисак да њени лидери прећутно доживљавају Републику Српску као неку врсту компензације за губитак Косова.

Ваш скептицизам је основан. Због тога морамо да престанемо да говоримо о компензацији за Србију на Косову, већ о афирмацији права Срба и њиховој перманентној вези са Косовом. Дакле, треба осигурати достојанствене и снажне везе Србије са целим Косовом, нарочито на југу где се налази њена најзначајнија верска и културна баштина и где живе Срби.

Зато треба осигурати суверенитет тим српским верским средиштима, што би био снажан сигнал тамошњим Србима да остану и граде своју будућност. Такође, да користе остале заштитне механизме за очување својих интереса. Дакле, треба радити на афирмацији присуства Срба и њихових веза на Косову, уместо фокуса на компензацији за губитак нечега што се не може компензовати.

Болтон подржава опасну размену територија

У међувремену, преговори Београда и Приштине су у застоју. Медији у Србији последњих дана пишу да би крајем августа могао доћи у регион саветник америчког председника за националну безбедност Џон Болтон, под условом да Косово укине царине на увоз из Србије од 100 одсто. Има ли било какве потврде ове информације. Да ли би, евентуални, Болтонов долазак могао да помогне у проналажењу излаза из ћорсокака?

Не знам колико је то реалистично и да ли господин Болтон планира такву посету. Међутим, знам какав је његов став који је, при том, изрекао у Украјини на коју је Русија извршила инвазију, а Путин поменуо Косово као оправдање за своје потезе.

Доналд Трамп и Џон Болтон током састанка са вишим војним заповедницима у Белој кући, 9. април 2019 (Фото: Ал Драго/Блумберг)

Дакле, Болтон је у Украјини сиганлизирао своју подршку за размену територија између Србије и Косова као решење. То је опасан сценарио којим се не би решио спор у њиховим односима. Напротив, закомпликовао би ситуацију, готово би сигурно окончао присуство Срба на југу Косова, угрозио би статус Дечана, Грачанице и других значајних српских задужбина. Тиме би се одмах отворила шира регионална питања, као што су статус Санџака и Републике Српске.

То је став Болтона, али да ли је то и званична америчка позиција?

Ја нисам портпарол америчке администрације. Међутим, видим да постоје различити ставови у Вашингтону. На пример, у односу на Болтона, другачија је позиција Стејт департмента, који наглашава да било које решење за Косово треба да води рачуна о регионалној стабилности, а размена територија свакако не доприноси стабилности Балкана.

Избори на Косову као референдум

Косовски премијер Рамуш Харадинај је поднео оставку и предстоје превремени избори. Очито је да у међувремену није реалистичан дијалог између Београда и Приштине и да ће сачекати формирање нове Владе Косова.

То је природан след ствари и то ће оснажити дијалог, јер ће избори на Косову, делимично бити и референдум о појединим опцијама, као што је размена територија.

Србија је у другачијој ситуацији јер је позиција председника Александра Вучића веома јака. Суочава се са слабијом позицијом чак него Слободан Милошевић на врхунцу моћи. Контролише владу, има огроман утицај на медије, ужива подршку Русије. Дакле, има веома снажну позицију која му омогућава постизање споразума о Косову.

Политичка будућност Харадинаја у рукама Хага

Кажете да ће избори бити и нека врста референдума о питањима као што је размена територија. С обзиром да истраживања јавног мњења показују да је већина грађана против те опције, да ли је премијер Харадинај, који такође није поборник тог решења, направио вешт политички маневар давањем оставке, одласком у Хаг а потом враћањем на Косово? Тешко је предвидети исход избора, али како ће то свеукупно утицати на дијалог Београда и Приштине?

Најпре, политичка будућност бившег премијера Харадинаја је сада у рукама Суда у Хагу. Он се најпре суочава са правним питањима, пре него што се усредсреди на

Међутим, он није оптужен већ осумњичен.

Не још, али морамо да видимо како ће се судски процес одвијати. Није мала ствар поднети оставку на премијерску позицију и бити испитиван.

Као што сам рекао, поставља се питање каква ће бити судбина дијалога. У том контексту, у првом плану су царине од 100 одсто које је Косово увело на увоз робе из Србије, због чега су разговори и прекинути. И око тог питања постојале су несугласице унутар косовског руководства, пре свега између Харадинаја и председника Хашима Тачија.

Да, биле су и несугласице између Приштине и САД, које су такође затражиле од Косова да укине тарифе. У том смислу и прелазна влада привремено може да суспендује царине под одређеним условима, укључујући спремност Београда да допринесе позитивном развоју и успеху дијалога.

Како коментаришете чињеницу да је господин Харадинај поново осумњичен, иако је у претходна два поступка у Хагу ослобођен одговорности? Поједини таблоидни медији спекулишу да је то био начин да Запад изврши притисак на њега, с обзиром да је одбијао да укине царине Србији.

То је у великој мери спекулација, што је типично за Балкан где се шире теорије завере – чак и када је реч о раду правосудне институције која би требало да буде потпуно независна од политичких утицаја.

Вучић у прилици да повуче историјски потез

Ситуација на Балкану је напета и скоро четврт века након завршетка ратова. Осим споразума о имену Северне Македоније, није решен ниједан етнички спор. Назире ли се било какво светло на крају тог тунела?

Александар Вучић (Фото: Анђелко Васиљевић)

Управо сам због тога дошао у Сарајево. Посетићу и Брчко и Републику Српску да бих чуо шта људи мисле о ситуацији и будућности. БиХ и Косово су у тешкој ситуацији, али мислим да постоји светло на крају тунела. Међутим, то само делимично зависи од међународних актера, а више од домаћих.

Ако најјачи политички лидер у региону – а то је председник Србије Александар Вучић – искаже јасно и недвосмислено приврженост своје земље Западу, односно ЕУ и САД, онда ће та његова посвећеност имати огроман, позитиван ефекат по БиХ и Косово. Сматрам да је председник Вучић у прилици да повуче такав историјски и стратешки потез. У том случају, остао би упамћен у српској историји као одлучни вођа.

Смешно је да Вучић који има тако моћну позицију не може да реши проблем Косова. Вашингтон и европске престонице желе да помогну Београду и Приштину да пронађу решење, али које ће водити стабилности. Вучић има прилику да издејствује решење за Србе, којим би сачували своје достојанство и трајну везу са Косовом и, истовремено, то би оснажило БиХ. То може да учини ако жели. Међутим, уколико жели да настави да игра и на карту Запада и Русије, Србија ће и даље трпети због те политике јалове двосмислености.

Опрема: Стање ствари

(Радио Слободна Европа, 7. 8. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, БиХ, Едвард П. Џозеф, КиМ, Република Српска, Србија и НАТО, Србија и Русија