Без комплекса, дело Милана Туцовића се позива на своје корене: на онај који вуче из вајарства, али и на онај из југословенског надреализма
Мој сусрет са сликарством Милана Туцовића одиграо се 1995. у Београду, тада под санкцијама, граду о коме ништа нисам готово ништа знао. Оно је на мене оставило утисак неочекиваног реда и чистоте. Потом сам упознао и самог сликара који ми је, са много племенитости и једноставности, отворио пут до свог атељеа заштићен моделом попрсја писца Данила Киша, несумњиво једног од „последњих праведника“, а у сваком случају једног од најслободнијих духова бивше Југославије. Обрадовао сам се што ми је баш његово племенито лице (Миланов рад још као студента Факултета уметности у Београду) увело у тај универзум, истовремено разумљив, због снаге свог фигуративног израза, и тајанствен као шума знакова.
Милан Туцовић: Црвене марке Андреаса Сама, 1996. Цртеж
Сликарство Милана Туцовића држи се – без провокације и без уступка – мало по страни од халабуке нашег времена, вероватно да би остало у тешњој вези са суштинским. Оно следи свој пут на њему сабирајући одјеке нашега метежа којег покушава, скромно и дисциплиновано, поново да доведе у ред. Чини се да је та поузданост коју доноси верност фигурацији и људском лику тешко прихватљива у једној уметничкој средини уроњеној у рат и преиспитивање свих вредности. Дело Милана Туцовића у таквом уметничком пејзажу и не може да буде на другом месту до онога које је издвојено и посебно… Без комплекса, оно се позива на своје корене: на онај који вуче из вајарства, првог уметниковог позива кога се не одриче, али и на онај из југословенског надреализма, о коме се у Француској мало зна, а који је признат као један он најживљих огранака ове школе која је преобразила наше виђење света, отворивши га поново силама сна и његовој логици без премца.
Надреализам се без тешкоћа „примио“ у Југославији и продужио у струји „фантастичног сликарства“ чији је теоретичар био велики писац и сликар Леонид Шејка (1922-1970). Ова школа, која је истовремено и поглед на свет, уклопила је без муке свој магички дискурс – и свој доживљај света с оне стране појавног – у дугу историју сликарства које продире у над-реално. У средњовековној Србији, на размеђи православног истока и католичког запада, развили су се фрескосликарство и иконопис изузетног квалитета и оригиналности. Метафизичко сликарство је без сумње нашло изузетно плодно тло управо на Балкану, простору свих сусретања и енклава, а посебно у Србији коју су потресале и рањавале све буре века. Понекад, тој школи прети опасност да се, са једне стране, изгуби у теоријама и нагомилавању слика претворених у клише или, са друге стране, да се раствори у бледуњавим међународним струјама. Чини ми се да Милан Туцовић успешно избегава ове замке захваљујући искрености и уздржаности у свом приступу.
Милан Туцовић (1965–2019)
Његов осећај за присуство бића и ствари у којима истовремено види и оно појавно и оно нешто више од појавног упућује на ону чистоту погледа, скрушеност и задивљеност светом једног Фрање Асишког. Најуспешнија дела, зрело одсањана, ако се тако може рећи, успостављају наслућене светове које заустављају и бележе због нас осталих који њима тек пролазимо. Ослањају се на честитост једног сигурног цртежа, истакнутог суздржаном гамом боја Туцовића-вајара, где је ова подређена форми, суптилне и сведене хармоничности која се поступно открива.
Ипак, дело Милана Туцовића не измиче своме добу. С промишљеном дистанцом, оно са својим временом дели његово насиље и његова питања, покушавајући да их уклопи у кохерентне делове. Тако, кутије од експлозивних или радиоактивних средстава постају диптих. Комади бомби или зарђали гелери проналазе своје – узнемирујуће – место на рубу портрета. Тај контрапункт од савладавања и рециклаже насиља остаје дубоко обеспокојавајући, бруталан контраст између материје изобличене страхотама времена и класичне правилности црта лица. Тако, над „резервистом“ лебди троструки Дамоклов мач од три распукле гранате. А холбајновске фигуре, спокојне у својим униформама, непокретне у својој пози, доспу на дно сандука за муницију – у свој оквир, у ћивот или у ковчег?
Милан Туцовић: Резервиста (2000)
Рециклирање на другим местима мање је драматично и изражава било неку врсту чежње за јединством сликарства и вајарства било, једноставно, неко срећно изнађено откриће једне вечно будне знатижеље која тежи да изазове „објективни случај“ који је суштина надреалистичке уметности. Уметник данашњице у друштву које заборавља брзином којом и производи, бира, чува или сакупља да би створио смисао или разорио очигледност потрошачког. Тој породици сакупљача припада Милан Туцовић. Сећам се једнога гнезда, плода такодје брижљивог сакупљања неке птице (можда баш једног од оних пупаваца који му упорно посећују слике?) а које се обрело једнога дана, залепљено, на великом листу хартије: ето природе где дела за уметност..
Ти колажи никада нису случајни: они наглашавају, нијансирају или проширују снове приказаних ликова, као у случају младог колекционара на слици „Инсектаријум“. Нарочито, они сликарству доносе непосредан ривалитет предмета, обзнањујући тиме да сликарство, ма колико наизглед било верно реалности, заправо одговара другачијој перцепцији ствари.
Милан Туцовић: Инсектаријум, 2001.
Сви ти различити елементи стварају један свет који има сопствене референце: дрвеће, делови пејзажа (у којима манастири утонули у сопствени мир и електрични стубови имају једнако право боравка), птице, а посебно они елементи који су истргнути из мноштва најсложенијих људских творевина: музички инструменти, цели или распарчани, географске карте, делови одбачених машина који су с радошћу склопљени у неке нове направе. Оваква јукстапозиција елемената своје претходнике има у надреализму, с тим треба нагласити да јој је регистар свесно ограничен, без безразложне виртуозности. Истина је заправо да је „дечаку заљубљеном у карте и гравире“ и парченце глобуса довољно да из њега изнедри свет.
Туцовићеве слике-слагалице често испитују елементе или боје: бочице с пигментима подсећају нас на огледе са узорцима света, а и на мале радионице реткости у којима се кришом справљају еликсири и сублимати. Сваки портрет упућује истовремено и на микрокосмос и на макрокосмос, уписујући тако насликани лик у недокучени поредак света. Никаква експлицитна порука из тога не извире: уметников атеље само је једно од места на којима вечито и изнова започиње упитаност о човеку и његовом месту у свету. Кроз мапе, загонетне списе, узорке назире се дубоко знање које је осуђено, међутим, да остане и непотпуно и недоречено. Као што се зна, за алхемичара је од злата важнија сама потрага за златом, а ни камен мудрости није друго до спознаја себе самог, кроз сталне нове покушаје.
Милан Туцовић: Биљке, 1999.
Истраживање теме врши се уз помоћ једне суздржане и сведене палете која усредсређује светлост на лица и допушта, с времена на време, продорност чисте боје. Привидни класицизам је такође спасоносно средство против крхкости бића и пролазности времена које сликар тежи да заустави и забележи нечим што је налик на фотографију душе у једном датом моменту, не би ли пронашао и реконструисао онај ретки, вечно растегљиви тренутак у коме нам јединка даје приступа у свој „скривени свет“. Управо тада, на кратко, можемо да осетимо ону врсту медитативне среће која је Рембоа навела да каже: „Нађосмо је. – Ког? Вечност.“ Или скоро…
Текст за каталог изложбе у Шамалијеру, Француска, март 2002, превод Нађа Петровски
Прочитајте још
- Милан Туцовић: Бог је колекционар слика (Политика, 29. 1. 2010)
Categories: Преносимо
Оставите коментар