Упокојио се Милан Туцовић (1965–2019): Чаробне визије благородног уметника

У Београду изненада преминуо прворазредни српски сликар и вајар Милан Туцовић

Милан Туцовић (1965–2019). Извор: Youtube/Gradjansko Novinarstvo

Најкраћи пут до божанства је уметност, јер тако најлакше успостављамо везу са оним што се налази иза овог света. У последњем разговору, за „Новости“, уочи прошлогодишњег Ускрса, овако је говорио уметник Милан Туцовић, који је у петак, у 54. години, заувек закорачио у оно што је иза овог света.

У његовом београдском атељеу издало га је срце, само дан пошто се вратио са ликовне колоније у Истри. Нема ни месец дана откако је стигао из Јапана, где је имао изузетно успешну изложбу.

Милан Туцовић (1965–2019). Фото: И. Маринковић

Милан Туцовић је био једна од најузорнијих појава на нашој ликовној сцени – сматра Дејан Ђорић, ликовни критичар нашег листа. – Сликар, акварелиста, цртач и дипломирани вајар, остварио је потпуно нов тип уметности у нашој фигурацији, између фантастичног и средњоевропског реализма. Био је одмах препознат у свету, а неке његове слике нису најбоље, већ чаробне.

Вајар према образовању (Факултету примењених уметности завршио је у класи Нандора Глида и Војислава Вујсића), сликар по опредељењу, волео је и да пише, дискутује, црта, прави графике, струже, бруси… Причао је да је волео уметност као такву, још од најраније младости. Рођен је у Пожеги 13. септембра 1965. године, а већ са непуних десет година моделовао је прве главе од глине коју је скупљао по горобиљским потоцима.

Милан Туцовић: Главни командант, 2000.

Као таквог дечака, сећа га се песник и историчар уметности Драган Јовановић Данилов, са којим је одрастао у Пожеги:

– Био је потпуно посвећен цртању и читању поезије, а у тајне уметности упутио га је вајар Велимир Каравелић, тадашњи професор гимназије. Већ на тим раним, дечачким цртежима могли су да се осете његова фина природа и богомдани таленат. Туцовић је био сликар призора, другачије уобличене стварности. Његово сликарство се управо настављало на сликарство Миће Поповића, који је такође био сликар призора, и који је на почетку подржавао Туцовићев рад.

Милан Туцовић: Pharmacie, 2016.

Према мишљењу Данилова, Туцовић је успео је да реафирмише слику и да на сликарском пољу изгради комплексне фигуративне визије:

– Не само да је био велики уметник, Милан је био и благородан човек. Нисам упознао уметника са толико пријатеља из књижевног, позоришног, филмског, па чак и уметничког света – закључује саговорник.

Милан Туцовић: Апатрид (2001)

Пре него што је уписао факултет, војску је служио у Охриду, где су га опчиниле фреске на средњовековним црквама, а када је био пред крај студија, одлазак у Венецију и сусрет са платнима Тицијана био је пресудан за то што се определио да четкама и бојама почне да ствара чаролију. Велики утицај на његов ликовни израз имали су писци (посебно песници) и филмски ствараоци. Ценио је Буњуела, Бергмана, Тарковског, Параџанова…

Био је занесен Цветајевом, Ахматовом, Пастернаком, Мандељштамом, Хармсом, али и Толстојем, Достојевским, Чеховом… Нашим Мешом и Црњанским. Поред руске, волео је пољску и грчку поезију. У атељеу му је увек била нека дежурна књига, а стихови су му се, како је говорио, враћали и у сновима.

Неки од тих књижевних јунака, као Мајаковски, или Љиља Брик, нашли су се и на његовим сликама, али је ликове за свој лични филм, који се развијао на платнима богатог опуса овог сликара, налазио међу бунтовницима, сненим женама, радницима, трагичним или поетски занесеним фигурама. Налазиo их је међу пријатељима, познаницима, а некада и у свету филма, музике…

Иза њега су остале ћерке Јована и Бојана, које је добио у браку са Милом Коларевић. Старија је кренула очевим, уметничким стопама.

Комеморација поводом смрти Милана Туцовића биће одржана у понедељак, 5. августа, у подне, у Скупштини града Београда. Сахрана је заказана за 14 часова у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу.

Дело себе чува

Често сам замишљао ситуацију у којој ме нема, а неко распрема таван, подрум, кућу и избаци моја дела поред контејнера. Наилази поштар, или Цига, и каже: „У што је ово добро, морам да понесем жени.“ То је већа заштита рада него тренутно присуство у музеју. Више волим да ме накнадно у музеј убаце него да ме накнадно избаце. Ако успете да за живота направите бар неколико дела која ће народ, заједница, препознати као своје вредности, сачувани сте – испричао је Туцовић у разговору за „Новости“.

Милан Туцовић (1965–2019). Фото: И. Маринковић

Губитак за српско сликарство

Поводом изненадне смрти сликара и вајара Милана Туцовића, у лично име и у име Министарства културе и информисања, министар Владан Вукосављевић упутио је телеграм саучешћа породици и поштоваоцима његовог дела:

– Памтићемо га као јединственог сликара мирне атмосфере и заустављеног времена. Његови модели који су нас гледали директно, без ограда, наставиће са слика да нам шаљу погледе дочаравајући миран свет Туцовићеве маште. Са њим су савремено српско сликарство и вајарство изгубили значајног представника.

Милан Туцовић: Меморија пристаништа, 2006–2009.

Зоран Велимановић: Пружао максимум

Још не могу да верујем, делује ми као да сањам. Сви људи имају путеве, који су одређени. Милан је свој завршио, а наше је да наставимо даље и радимо као да је он ту. Човек мора да пружи свој максимум да испуни мисију, а Милан је урадио и више од тога. Умели смо, када сви негде оду, да седнемо и причамо. Сећам се последње заједничке изложбе у Ужицу, када смо рано ујутру пред отварање разговарали уз кишу, делили енергију и размишљања и крали тренутак вечности.

Жељко Ђуровић: Био је врхунски

Врло ме је потресла вест. Нико није очекивао. Ширио је оптимизам, радост и увек је имао занимљиве приче. Дао је свим сликарима на значају, јер је у свему, и кад говори и кад слика, био врхунски. Подигао је ниво уметника и поправио слику о њима. Као креативац, био је на високом нивоу, и заиста је штета што је отишао у најбољим и стваралачким и животним годинама. Нашу групу „Фантастичних шест“ је ово избацило из колосека,  јер смо имали добре и лепе планове.

Милан Туцовић: Дечак који носи светло (1998)

Владимир Дуњић: Центрифугална сила

За цео круг фигуративних сликара био је нека врста центрифугалне силе. Сликари су одвојени од света у атељеима, а Милан је увек покушавао да нас обједини, састави да правимо заједничке пројекте. Борио се да сачува фигуративно, штафелајно сликарство, односно класични приступ ликовној уметности, који нестаје. Управо због тога је његов одлазак ненадокнадив. Ко зна колико још ствари у космосу треба да се догоди, колико звезда да се поклопи, да би се поново један такав таленат појавио.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 2. 8. 2019)

Прочитајте још

Погледајте још

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s