Милан Ружић: Писмо ономе што је од нас остало

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало

Милан Ружић (Извор: Искра)

Са кишом су ових дана падале и неке тешке речи које се тичу стања у Србији. Из потопљених улица изронили су проблеми и сакривено смеће. Депоније су се разлетеле около, а травњаци и улице заронили у блато. И нема више ни смисла говорити како је све у Србији добро, како напредујемо, како смо у „златном добу“, јер не би требало више да се лажемо.

Дошли смо до тачке у којој се сабрало све оно чега смо се плашили толике деценије. Школство смо свели на поклањање оцена и борбу за права увођења геј-уџбеника. Трећина ђака у Србији су вуковци, а пријемни испит су урадили тако да је просек слаба тројка. Међутим, нису ђаци криви, већ сви ми који дозвољавамо да се са њима тако поступа, а поступа се као да су туђа деца. Када уништите школство, немате будућност, па имајте ово у виду.

Постали су обожавани неки људи, ако их тако можемо назвати, који су били најгори ђаци, највећи пробисвети, највеће срамоте својих родитеља. Они се питају у овој земљи у којој смо им ми то право и дали, а сад се жалимо што немушти воде главну реч. Кукамо около како су ову земљу поробили медиокритети, како ништа више не функционише, како људски живот нема никакву цену, како се част и образ продају, дипломе и титуле купују, места у најважнијим институцијама поклањају, а нико ништа да уради, као да се ово догађа неком другом народу, а ми смо само неми посматрачи хаоса који нас гута.

Изједначили смо криминал и поштење, поистоветили цркву и безверје, начинили синонимима људска права и право на убиство, пригрлили тврдње да су породица и геј заједница исто, утишали кораке оних који су марширали за своју земљу, а разногатили и омилозвучили оне који шетају због немира у земљама преко пола света. Своју заставу кријемо, а размећемо се заставама оних који су нас некада бомбардовали и убијали, док нам данас гарантују заштиту.

Знање протерујемо, цркву сатанизујемо, Косово отуђујемо, Метохију заборављамо, Хиландар удаљавамо, поштењу се смејемо, завидимо горима од себе, вређамо пристојне, ударамо мирне, пљујемо на скромност, стрељали смо реч, заменили смо сунце лед-сијалицом глобализације, а свеж ваздух патриотизма вакуумом издаје.

Интелектуалцима смо прогласили оне са најскупље плаћеним дипломама, а још смо одлучили да их доплатимо, јер су се истрошили на набавку звања. Уведимо јавну набавку диплома кад се већ ништа не крије, да бар видимо ко ће шта да добије и колико ко нуди, јер ћемо по томе знати колико имају, колико су узели, а колико оставили нама.

Рађамо се овде да бисмо живели негде тамо. Школујемо се о свом трошку, а одлазимо о државном. За своју земљу остављамо мрве бедних достигнућа, а друга наплаћујемо тамо где се за знање нуди награда, ма каква она била. И кога оптужити за све ово?

Криви смо ми што се не сећамо како нам је име. Крива је политика што живот у овој земљи више не постоји. Крива је телевизија што је народ ослепео и оглувео. Криви су родитељи за своју децу. Крива је држава што није држава, већ протекторат под лабилним обећањима. И сви се питају има ли ико у Србији да није крив. Нема! Сви смо криви док год дозвољавамо да се са нама рукује као са стоком и док год јуримо за звоном одликованим сународницима. Питамо се и када ће нам бити боље.

Биће нам боље када будемо почели да ценимо себе, када будемо знали своју историју, када будемо читали књиге, када будемо васпитавали своју децу, када будемо научили да папир треба бацити у канту, а не у штампач и на њему штампати измишљене дипломе. Биће нам боље када будемо бољи.

Не бих ништа од овога ни писао да немам наду у боље сутра Србије, али ако очекујемо да нам боље сутра, без познавања онога од јуче, донесе ово што живимо данас, онда смо престали да постојимо још прекјуче.

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 26. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

3 replies

  1. Хвала Вам, драги Милоше. Све сте описали онако како јесте, са потребном дозом поезије. Као млади родитељ, једва чекам да својим бебицама за једно 15-20 година причам како је ово био грозан али пролазан период српске историје и да ми породично нисмо “они најгори што су остали у земљи“ пошто данас се прича да “само најбољи одлазе“. Мислим да ће нам помоћи да схватимо да нисмо само ми у овим проблемима, него да је проблем претварања народа у потрошачку масу нешто против чега се боре и многе друге древне културе. Велики поздрав!

    Свиђа ми се

  2. Odlican tekst, jako me podseca na Nebesku liturgiju.Vas Milane pozdravljam i zelim da Vam kazem da cu Vas uvek podrzati pa i onda kada Vas budu progonili kao Vladimira Dimitrijevica, jer to je put pravih Srba i pravoslavaca

    Свиђа ми се

  3. Читајући овај драматичан, а у исто време поучан чланак г. Ружића о нашој садашњости и будућности, подсетио сам се на речи Ирског песника Вилијама Батлера Јејтса, које је објавио негде између два Светска рата. Он је овако оценио стање у Европи, а и свету, тих времена:
    „Ствари се осипају, језгро не може да држи. Обична анархија завладала је светом. Разлила се плима тамне крви и свуда невине образе потопила. Најбољима недостаје самопоуздање, док су они најгори пуни страсне жестине.“ Овакво стање је било опасно по човечанство. Замало нас није убило. Последица тога је био Други Светски рат и све оно што је донео.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s