Институт за европске студије: Округли сто „Побољшање друштва унапређивањем човека?”

Београдски Институт за европске студије организовао је округли сто на тему „Побољшање друштва унапређивањем човека?“ на којем су покренута многа биоетичка питања

На иницијативу дугогодишњег директора Луксембуршког института за међународне и европске студије, др Арманда Клесеа, београдски Институт за европске студије организовао је округли сто на тему „Побољшање друштва унапређивањем човека?“. У оквиру дискусије – у којој су поред др Клесеа учествовали и проф. др Кристофер Кокер са Лондонске школе економије и политичких наука, проф. емеритус др Вукашин Павловић, проф. др Слободан Марковић, др Веселин Митровић и др Миша Ђурковић – покренута су многа биоетичка питања, чиме је успешно настављена серија трибина, предавања и конференција које организује Група за биоетику Института за европске студије.

Фото: ИЕС

Научни саветник и директор Института за европске студије др Миша Ђурковић отворио је округли сто захваливши се присутним учесницима на наставку вишегодишње сарадње, да би потом излагање започео представљањем зборника „Између киборга и химере“; зборника чији је он уредник и који је недавно објављен у коиздаваштву Института за европске студије и издавачке куће Катена мунди. Ђурковић је прво пружио кратак преглед најактуелнијих биоетичких питања и тема којима се аутори зборника баве, попут трансгенетике, роботизације људског тела, еутаназије и других могућих пракса будућег човечанства, да би потом своје излагање посветио могућим опасностима и нежељеним исходима које „унапређивање“ човека – односно трансхуманистичка идеологија и пракса – носи са собом. Прво се осврнуо на негативне последице технолошког развоја које су већ присутне у нашој свакодневници, попут опадања општег нивоа интелигенције код деце школског узраста због претераног ослањања на технологију приликом обављања основних школских задатака попут рачунања (који су не тако давно обављани само уз помоћ папира и оловке), да би потом поставио низ питања која указују на етичке проблеме и недоумице везане за даље поступке унапређења човека и целог људског рода путем технолошких и биолошких иновација које нам је савремена наука омогућила или је на прагу да нам омогући. Да ли је сурогат материнство морално оправдано и које су последице његовог увођења? Које могу бити нежељене последице намерно изазваних генетских мутација ради стварања „савршенијег човека“? Шта је уопште човек и у којој мери он може бити „унапређен“ пре него што престане бити људско биће?

Др Арманд Клесе наставио је мисаони ток који је успоставио др Ђурковић. У свом исцрпном излагању оградио се од пружања било каквих експлицитних закључака и одговора на наведена и сродна питања, нагласивши да пре свега жели да са присутнима подели низ недоумица које и сâм има и о којима размишља када се бави биоетичким изазовима. Излагање је усмерио на питање генетске модификације живих организама, пре свега људи као најкомплекснијег живог бића у биолошком и друштвеном смислу. Нагласио је да га мори помисао на будућност у којој ће богати моћи да приуште генетски „унапређену“ децу која ће бити физички јача и паметнија од деце сиромашних, јер су последице стварања биолошки различитих класа несагледиве и крајње забрињавајуће.

Гост из Уједињеног Краљевства др Кристофер Кокер своје излагање је посветио питањима која се тичу начина на који се нове технологије могу употребити у војној индустрији, а пажњу је првенствено усмерио на начин на који би роботизација војске и биолошко унапређење војника могли утицати на будућност ратовања. Истакао је да је неминовно да ће војна индустрија, која увек предњачи у технолошким иновацијама, врло брзо достићи технолошке капацитете да производи машине које ће бити способне да ратују уместо људи. Оне ће бити брже, јаче, ефикасније, организованије и прецизније од физички најприпремљенијих војника, док истовремено неће захтевати одмор, храну и пиће, нити ће бити подложне пострауматском стресном поремећају. Ипак, у блиској будућности људи ће и даље бити ти који ће машинама уграђивати и одређивати начин понашања, односно „морални компас“. Шта ће се десити када машине постану способне да се саме дорађују и како ће то утицати на њихово деловање у рату и миру, остаје велико питање.

Потом је реч добио др Вукашин Павловић, који је понудио неколико кратких теза. Прва теза односи се на тврдњу да друштво као целина може бити унапређено само кроз унапређивање и сарадњу појединаца, али да то унапређивање не сме бити егоистичког и индивидуалистичког карактера као што је оно које човеку нуди бољи вид или слух, већ оно које се односи на неговање личних врлина које за сврху имају унапређивање друштва као целине. Међутим, постојећи систем вредности потребе појединца ставља изнад друштва као целине, па се тако и унапређивање човека доживљава искључиво као унапређивање индивидуе и то путем технолошких иновација и биолошких модификација, чак и када те иновације и модификације могу имати последице штетне по читаво друштво и заједницу. Друга теза се надовезује на прву, јер је професор Павловић користи како би изнео аргумент да је човечанство на прагу доношења закључака о томе ко је човек и шта он треба да буде, односно да ти закључци могу имати несагледиве последице уколико не буду донети промишљено и у интересу целокупног глобалног друштва, већ у интересу појединца.

Фото: ИЕС

Професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду и научни саветник Института за европске студије, др Слободан Марковић, вратио се на питање дефиниције онога што савремени човек јесте, како би сагледао шта он у будућности може да буде. Изнео је аргумент да је савременог човека јако тешко прецизно одредити у појмовном смислу, јер је свака врста дефиниције која се концентрише на неке његове квалитете или особине нужно искључива према једном броју људи. Тако наводи пример дефинисања човека у односу на његову интелигенцију. Ако кажемо да човек по дефиницији има количник интелигенције (IQ) већи од 70, искључићемо оне људе који због сметњи у развоју не испуњавају тај критеријум. Такође, ако појмовно одређивање човека уопште вежемо за количник интелигенције или било који други квантитативни параметар, можемо доћи у ситуацију да и ми сâми сутра не будемо људи (по дефиницији), ако нове генерације – путем биолошког и технолошког унапређења – постану толико интелигентне да „границу“ поставе на количник 170. Да ли се онда смемо упустити у мењање и „унапређивање“ нечега што тренутно ни сâми не можемо прецизно да одредимо? Шта и кога унапређујемо, на који начин то радимо и шта уопште значи „унапредити“ у том контексту?

Коначно, присутнима се обратио и др Веселин Митровић, научни сарадник Института за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду. Говорио је о могућностима унапређења морала путем биолошких, хемијских и технолошких иновација, односно о могућим позитивним и негативним последицама такве праксе, као и о могућности развијања вредносног система и морала унутар будућих машина. Кључно питање у том смислу било је: Да ли ће људи имати морално право да „угасе“ машину која мисли, осећа и доноси сопствене одлуке? Излагање др. Митровића, као и осталих учесника округлог стола, у себи је садржало одређену имплицитну дозу песимизма по питању будућности човечанства у свету у ком морално промишљање последица технолошких иновација и научних открића не може да постигне да испрати брзину којом та открића и иновације утичу на промене људског живота, друштвене заједнице, али и на промену сâмог човека.

Јовица Павловић, Институт за европске студије

Погледајте још

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , , , ,

2 replies

  1. Joj nije valjda da se bavite unapređivanjem čoveka!? Da ne vode te ideje poreklo od zločinačke komunističke ideologije u ovom ili onom obliku? Evo dela jednog drugog komentara koji sam poslao povodom drugog teksta na ovom blogu:
    Da vidimo…
    Londonsku školu ekonomije i političkih nauka (The London School of Economics and Political Science), su osnovali članovi Fabijanskog društva http://www.lse.ac.uk/about-lse/our-history. To su: Sidney Webb (1859-1947), Beatrice Webb (1858-1943), Graham Wallas (1858-1932) i G Bernard Shaw (1856-1950) Zanimljivo mi je dobri ljudi da vas pitam da li vidite negde reč socijalisti ili komunisti u predstavljanju te škole u delu o nama? 🙂 Svo četvoro su bili komunisti. Fabijansko društvo je komunistička organizacija. Možda bi neko rekao da su to laki komunisti ali kada se zlo provlači u društvu pametnije i rekao bih neprimetnije da li je onda opravdano pitati jesu li zaista manje opasni od već poznatih drugova i drugarica koji su se bavili pogubljenjima, mučenjima, koncentracionim logorima, ubijanjima kroz deportacije, izgladnjivanje i prinudni rad, jer šta ako se zlo ponovi (i čak gore), a ovoga puta bolje maskirano…?
    Zbog ovoga ćete me posebno voleti dobri ljudi… en.wikipedia.org/wiki/Fabian_Society Primetite molim i izvor tog podatka http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/magazine/4944100.stm Primećujete naravno koji je komunistički zločinac na slici? 🙂 Ima i ovo da se čovek smrzne… digital.library.lse.ac.uk/objects/lse:tim417xoh
    Vidite… ta škola ima i program „studija roda“ (u Srbiji poznatiji kao „rodnoravnopravni“ :)), što možete videti ovde http://www.lse.ac.uk/Programmes/Search-Courses?query&f.Subject%7Csubject=Gender
    Povezujemo stvari je l’ da? Napadi na porodicu, decu, Srbe i Pravoslavlje najviše dolaze od sledbenika zločinačke ideologije!
    Uh… a da vidite dalje… To Fabijansko društvo je ogranak tzv. Društva novog života (The Fellowship of the New Life) takođe komunističke organizacije. Neki kažu da je grupa koliko sam razumeo praktično samo promenila naziv http://www.newworldencyclopedia.org/entry/Havelock_Ellis. Bilo kako bilo – najzanimljiviji članovi tog društva su bili bivši Premijer UK James Ramsay MacDonald i seksolog Havilok Elis (Henry Havelock Ellis), podržavalac eugenike. Kaže W. da se susretao sa Eleanorom Marks najmlađom ćerom jelte… onoga koji nije Deda Mraz a liči… Kaže i da je njegova žena Edit Elis sarađivala sa njom. Još dalje vodi trag do Ralf Valda Emersona (Ralph Waldo Emerson) a idejno rekao bih i do… uh… zločinačke komunističke organizacije Emerson Collective – ali o tom potom…

    Свиђа ми се

  2. Pitanje poboljsanja coveka podrazumeva najpre formiranje pojma coveka kao ne-politickog bica, bica kojem je zajednica nesto spoljasnje.Ovaj ideja ima svoj koren vec u samim pocecima evropske kulture, u filozofskim skolama koje su bile polureligioznog tipa i zatvorene za vecinu i ne u dobrim odnosima sa politickim poretkom.Prvi koji je filozofiju izneo u javnost i od javnosti ucinio njen medij, Sokrat, to je platio glavom.Od toga se razvio kljucni Platonov problem, predstavljen silaznim putrem u mitu o pecini, a to je odnos istine i zajednice i kako konstituisati zajednicu koja ce nekako odrazavati istinski poredak.Sve za zavrsilo sa time da ni Platon ne bi drugacio postupio prema Sokratu.Naime, dok su sofisti, kao putujuci putnici spoznali relatitivnost politickih poredaka, oni su ipak ostajali sustinski u njima, svodeci ih na stvar prihvatanja i izucavanja, sa druge strane Sokrat, koji ostaje u polisu i prihvata kaznu smrti, sustinski ga napusta, jer poredak crpljen iz obicajnosti sada mora da racuna na slobodno prihvatanje pojedinca, Sokrata.Hriscanstvo ce doneti sustinski sukob izmedju crkva i drzave, najpre po vertikali, kao bozanskom pravu krunisanja, a zatim i po horizontali, iz kojeg (sukoba) ce nastati ideja drzave kao sredstva i to za ovozemaljski zivot.Taj sukob je jedini moguc izvor dualiteta duse i tela u zapadnoj filozofiji, s obzirom da hriscanstvo nije dualisticka religija.Telo kao politicki problem ide u rasponu od Antigonine drame do doniranja organa i pokazuje da ni smrt ne cini da je pojedinac iskljucen iz zajednice, te da i mrtvo telo moze biti izvor politickog.Mozda u promisljanju politike treba zapoceti upravo od perspektive mrtvog tela, a ne zajednice zivih ljudi, konacno tradicionalna zajednica pociva na prisustvu umrlih kao kucnih bozanstava i neotudjivosti od njih nasledjenog poseda, dok ugovorna zajednica pociva na smrti, kao onome sto dolazi od Drugogi i slobodi raspolaganja Mojim (pokretna imovina, postaje model imovine uopste), a sto se garantuje ugovorom kojim se pravo na usmrcivanje prenosi na drzavu.Cini se da tehnicko poboljsavanje ljudi, tretira ljude kao mrtve, kao nesto prevazidjeno, a posto drzava vise nema pravo ni na smrtnu kaznu, ni na mobilizaciju (profesionalizacija vojske, kao profesionalizacija smrti), tehnika postaje nova politika, koja na kraju treba razdvajajuci svest od mrtvog tela da ukine politiku u njenoj neodvojivosti od smrti.Dok bude smrti bice i politike, za nju su mrtva tela vaznija od zivih ljudi!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s