Александар Живковић: Притисак Стејт департмента на Православне цркве

Православни ће искористити своје историјско искуство да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду

Александар Живковић

Деветог маја о. г. код бугарског патријарха г. Неофита дошао је у посету Семјуел Браунбек, амбасадор и представник Стејт департмента за религиозне слободе. Овај гост, иако је дошао са празничног одмора на Светој Гори, био је, у неку руку, изазовнији за бугарског патријарха од папе Франциска. Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању „глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање“.

Није поменуто да ли је тема била и „украјинско питање“ – али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом, а да је сам Браунбек велики покровитељ „аутокефалије“ бастардне структуре „ПЦУ“ – блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији.

Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна „ПЦУ“. То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе „отвореним“: Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку „православну цивилизацију“ врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике.

Семјуел Браунбек и бугарски патријарх

Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико „политички коректних“ фраза.

Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове.

Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували „слободу којом нас Христос ослободи“.

То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род.

Погледајте још

Advertisements


Категорије:Васељенско стање

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s