Филип Хамонд: Косовска трагедија

Двадесет година касније, НАТО кампања на Косову је сведочанство ужаса „хуманитарних интервенција“

(The Spiked, 22. 3. 2019)

Пре двадесет година, НАТО је покренуо своју прву већу војну кампању. Сједињене Државе, Британија и друге НАТО силе бомбардовале су Србију седамдесет осам дана. Ово није била чисто војна операција: НАТО је такође уништио оно што је назвао метама „двојне употребе“ (‘dual-use’ targets) као што су фабрике, градски мостови па чак и главну телевизијску зграду у центру Београда, у покушају да терором присили земљу на предају.

Косовски рат био је завршно поглавље распада онога што је тада била Југославија. У овој области [Косову и Метохији, прим. прев], етничка албанска већина била је суочена са све већом репресијом током 90–их година прошлог века, у време када се већина југословенских савезних република отцепило – путем дугих крвавих сукоба у случајевима Хрватске и Босне. Иако је званична политика лидера косовских Албанаца било ненасиље, растући утицај наоружаних сепаратиста Косовске ослободилачке армије (KLA енглеска, ОВК српска скраћеница) довео је до пораста броја напада на државне власти и на мањинске косовске Србе.

Као што су учиниле у Хрватској и Босни, западне владе су долиле уље на ватру тако што су подржале сепаратисте, док су саме себе приказивале као миротворце. Лидери НАТО били су у потпуности свесни, као што је то на дан почетка бомбардовања признао тадашњи британски министар одбране Џорџ Робертсон, да је све до почетка 1999. године „ОВК била одговорна за више погибија на Косову него што су биле одговорне југословенске власти“. Као што је НАТО знао, стратегија ОВК била је да изазову разбуктавање сукоба, управо да би изазвали деловање Запада. Један косовско-албански лидер рекао је касније за Би-Би-Си: „Што је више цивила гинуло, то су веће постојале шансе за међународну интервенцију, и ОВК је, наравно, то разумела“.

Тако је најмоћнији војни савез на свету могао да прикаже напад на малу европску државу као „хуманитарну“ операцију. На почетку, идеја је била да ће бомбардовање да спречи избегличку кризу. Као што је тадашњи премијер Тони Блер рекао: „Уколико не успемо да деламо сада, […] можда ћемо морати да се носимо са последицама спирале сукоба и стотинама хиљада избеглица“. Предвидљиво, последице су биле супротне: само бомбардовање је довело до баш тих последица како је сукоб на Косову постајао жешћи.

Одговор НАТО био је да појача пропаганду. Срби су осуђивани као „нацисти“ који врше „геноцид“ на Косову. Вође НАТО биле су помогнуте улизичким медијским извештавањем, пошто је већина новинара пригрлила идеју да је Запад сила „добра“ у борби против „зла“ у пост хладноратовском свету. То је прича коју смо од тада чули много пута: косовску кампању НАТО држали су за наводно успешан модел они који су заговарали војна дејства против Ирака 2003, Либије 2011. и Сирије 2018.

Али овој идеји је добрано истекао рок трајања. Аргумент у прилог „хуманитарној војној интервенцији“ је увек да циљ оправдава средство: да ће краткорочни ризик смрти и уништења оправдати коначан циљ. На крају косовског сукоба, Блер се заклео како ће међународна заједница „изградити Косово које ће у коначници, бити пример какав би Балкан требало да буде“. После двадесет година, прошло је довољно времена да остваре ово обећање.

Какав би Балкан требало да буде?

Јаз између реторике и реалности најшири је у вези са тврдњом да је Косово, како устав који одобрава Европска унија у више наврата наводи, „мултиетничко друштво“. Ово је, уосталом, наводно оно за шта се рат уопште и водио: Блер је у то време тврдио да „се борба води око фундаменталног принципа […] да свако људско биће, без обзира на расу, религију или порекло, има неотуђиво право да живи слободно од прогона“.

Док је он то говорио, десетине хиљада косовских Срба је бежало пред погромима који су уследили одмах после рата. Више хиљада је отишло у наредним годинама, зато што НАТО интервенција није разрешила темељни сукоб. Србија и даље полаже право над покрајином, али стално насиље ниског интензитета, застрашивање и узнемиравање онемогућавају нормалан живот косовским Србима и другим мањинама. Ерупције озбиљног насиља десиле су се 2004, 2008, 2009. и 2011. године.

Послератно Косово није мирно место, и – упркос томе што је једино место на свету где можете да сретнете некога ко се зове Тониблер док се шета дуж Булевара Била Клинтона – у задњих неколико година оно је извезло највише милитантних џихадиста по глави становника у Европи. Према извештају из 2017. Развојног програма Уједињених нација (UN Development Program) преко 300 младих људи са Косова отишло је да се прикључи Исламској држави у Сирији. Неки од њих успели су се „до врха хијерархије ИСИС-а, док су други изводили нападе у Западној Европи и Сједињеним Државама“.

Фото: Спутњик

Неки коментатори кривили су утицај добротворних исламских установа које финансира Саудијска Арабија а које су на Косову успостављене после рата, вероватно несвесни да је ОВК својевремено била увозник џихадиста. Као што је британски аутор Марк Куртис указао, западне обавештајне службе знале су за активну сарадњу ОВК са Ал Каидом пре рата. Одговор влада чланица НАТО у то време био је да обезбеђују оружје и обуку.

Многи аналитичари су указали на стагнирајући економски развој као на кључни фактор који снажи екстремизам, и, заиста, Косово има најнижи БДП по становнику у региону. Стопа незапослености је преко 30 процената (око четири пута већа од просечне европске стопе или гора од грчке на врхунцу недавне економске кризе), и пење се на преко 55 процената за младе. А ипак више људи је напустило Косову у потрази за послом него што се запутило у иностранство на путу мучеништва. Претежнији од самог економског сиромашења, вероватно је фактор широко распрострањеног осећања разочарања стварношћу „независног“ Косова.

 „Пропала држава“ коју је створио Запад

Данашње Косово је исходиште година интензивне међународне интервенције. Њиме је непосредно владала Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (УНМИК) од краја рата јуна 1999. године. Косово је прогласило само себе за независну државу 2008. године – али ово је била „надгледана независност“ под покровитељством Мисије владавине права Европске уније на Косову (ЕУЛЕКС). И након што је формално надгледање званично окончано 2012. године, настављен је опсежан међународни надзор: у недавној студији је забележено да Сједињене Државе и Европска унија „снажно и стално интервенишу у [косовским] унутрашњим пословима“. Још увек је око 4.000 НАТО војника и преко 500 службеника Еулекса на Косову, уз званичнике Европске уније, пет стотина службеника бројну мисију Организације за европску безбедност и сарадњу, и Косовски тим Уједињених нација који чини деветнаест агенција са стотинама чиновника.

Косово је, другим речима, показни пример западног државотворног делања – оно је примило више помоћи по становнику од било кога – као што је НАТО интервенција из 1999. сама била показни пример онога што је Блер прозвао „доктрином међународне заједнице“. Ипак исход, према истраживачу међународних односа Аидану Хехиру (Aidan Hehir) јесте да је „Запад створио пропалу државу на Косову“. Или како је други истраживач, Аролда Елбасани (Arolda Elbasani) навео: „Чак и када јој на располагању стоје огромни ресурси и неограничена овлашћења, међународна заједница није била кадра да оствари циљеве које је сама поставила: мултиетничку, функционалну и демократску државу“.

Уместо тога, оно што је остварено јесте заправо моноетничка, дисфункционална држава одакле су мањине или побегле или у њој живе у несигурним енклавама, и у којој су корупција и криминал на највишим нивоима управљачких институција распршиле све илузије гласача.

У Извештају Уједињених нација из 2005. „организовани криминал и корупција“, истакнути су као „највећа претња по стабилност Косова“. У извештају се, такође, бележи да „влада није предузела нужне […] мере како би се изборила са организованим криминалом и да би спречила корупцију“. Но, ово је било током периода непосредне Унмикове управе, тако да ако је неко требало да предузме нешто то су саме Уједињене нације. Ствари се нису побољшале под надзором Европске уније. Као што је у извештају Савета Европе из 2010. године о „Нехуманом третману људи и незаконитој трговини људским органима на Косову“ документована „скривена, и у неким случајевима отворена, веза између организованог криминала и политике, укључујући и представнике власти“. Ови налази били су потврђени у још једној истрази 2014. године.

 „Заробљена држава“ и Западно скретање погледа

Многе од ових проблема персонификује некадашњи лидер ОВК Хашим Тачи. Одмах након рата, ОВК је постала „Косовски заштитни корпус“: Тачи му је командовао, а осим тога је био и на челу привремене владе. Предводио је Косово ка самопроглашеној независности као премијер 2008. године и од 2016. године је косовски председник. Некада слављен на на Западу као „косовски Џорџ Вашингтон“, Тачи је означен у истрази Савета Европе из 2010. године као вођа „Дреничке групе“ – некадашњи лидери  ОВК који су се преметнули у „криминалне предузетнике“ умешане у убиства, киднаповања и противправна заточења, успоставили су „насилно контролу над трговином хероином“ и „креирали неки облик ‘заробљене државе’“.

Чак је и благонаклона анализа признала проблем „заробљене државе“ на Косову, у којој се „државни ресурси и институције користе за приватне циљеве“ укључујући „свепрожимајућу“ мрежу корупције и клијентелистичких односа који коче развој. Разумљиво, многи су исфрустрирани због изостанка тога што напредак изостаје. Ипак, коначну кривицу за косовске проблеме сноси Запад.

Градоначелник Приштине, Шленд Ахмети је свакако у праву када заговара став да је локални проблем „заробљене државе“ исходиште тога што је Европска унија склонија „стабилности у односу на демократију“. Како Хехир такође наводи, баш због тога што је Косово било показни пример за међународно стварање државе Западни надзорници над Косовом су оклевали да се суоче са својим проблемима. Свакако у периоду непосредне управе, приоритет је било одржавање привида стабилности уместо да се ризикује сукоб који би могао да се разбукта бављењем прљавом реалношћу косовске мафијолике политике.

Ако се узме у обзир изостанак напретка, делује вероватно да је закаснило „откриће“ Европске уније веома добро познатих криминалних веза ОВК, и њена све већа преокупација „заробљеном државом“ коју су заробили исти они људи којима су они уредили да преузму власт, само још један покушај да се избегне одговорност.

Иронично, једна од последица овог неодлучног приступа је да је мисија Еулекс – успостављена са јасном сврхом да се бори против корупције и подржи установљење владавине права – укаљана корупционашким скандалима. Еулексов тужилац Марија Бамиех захтевала је истрагу против корупције њених сопствених колега, али је Еулекс одговорио тако што ју је отпустио. Бамиех је рекла како јој је речено у британском Форин Осигу да игнорише доказе корупције. Главни Еулексов судија Малколм Симонс је 2017. године дао оставку, износећи тврдње о корупцији и политичком ометању [правосуђа], али је потом постао мета контраоптужби за криминална дела, као и открића да пре свега никада није ни био квалификован да делује као међународни судија.

Каква год била истина у вези са разним оптужбама, сасвим је јасно да, као што је рекао један бивши Еулексов чиновник о мисији, „ту има мало захтева за одговорношћу, пошто на крају крајева више се брине о чувању запослења“. Други су такође уочили однос између међународних организација са „широким овлашћењима“ али без „устројене субординације или одговорности“, и ширег „смисла опште слабости или нефункционисања“ у косовском друштву. Према Елбасанијом оптужујућем опису: „Међународно особље путује широм Косова у луксузним аутомобилима, често посећује луксузне кафиће који посебно њих услужују и живе ексклузивним животним стилом [који их] држи одвојене од осиромашеног и нефункционалног друштва чији настанак су помогли“.

Људи које је НАТО напао 1999. године, свакако неће славити овог месеца, али изгледа подједнако мало вероватно да ће годишњица подстаћи много ентузијазма и међу онима којима је наводно планирано да интервенција помогне.

Филип Хамонд је предавач о медијима и комуникација на лондонском Саут Бенк Универзитету и коуредник, са Едвардом Херманом, књиге Degraded Capability: The Media and the Kosovo Crisis

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. ******** vi za’edno sa njenim posaranim velicanstvom. Zlocini Koje ste vekovima pravili i jos cinite po svetu bice naplaceni. Ostrvo ce da BOG sam potopi. . Ima da nestanete *****.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s