Михал Вит: Насилна миграција и промене у заштити спољних граница ЕУ

Пошто своја извршна овлашћења није у стању да спроведе на границама Европске уније, Фронтекс делује на границама држава попут Србије и Македоније, иако нема јасна овлашћења за тај мандат, рекао др Вит

Др Михал Вит и др Стеван Гајић, предавање о миграцијама и Фронтексу у Београду (Извор: Институт за европске студије)

На које начине је мигрантска криза утицала на промене у динамици заштите екстерних граница Шенгенске зоне и које су импликације тих промена за међусобну сарадњу држава чланица Европске уније, као и за даљи ток процеса европских интеграција земаља Западног Балкана? Професор на катедри за међународне односе и европске студије Метрополитен универзитета у Прагу, др Михал Вит, пружио је вишеслојни одговор на наведена питања у оквиру предавања које је одржао на Институту за европске студије.

Говорећи о свом најновијем научно-истраживачком раду „Насилна миграција и промене у динамици ефикасне заштите спољних граница Европске уније” који је објавио у Источноевропском журналу за друштво и политику у коауторству са др Јудит Тот, професорком уставног права на Универзитету у Сегедину, Вит је пружио критички осврт на три димензије безбедносно-политичких проблема са којима се 2015. и 2016. године суочила Европска унија, фокус предавања усмеравајући притом – како је и сам нагласио – на узрочнике проблема које види у институционалној поставци Европске уније, а не на последицама проблема (попут подизања ограда на њеним спољним границама) које иначе доминирају дневно-политичким дискурсом.

Немогућност Европске уније да обликује и спроводи политике унутар онога што је одредила као Простор слободе, безбедности и правде представља прву и основну димензију проблема на које је мигрантска криза више указала, него што их је проузроковала, сматра Вит. Тежња Европске уније јесте да путем уједначавања закона и правних регулатива држава чланица (као и земаља кандидата) развије правни оквир и систем вредности на основу ког би унутар својих граница изградила механизме за униформно опхођење према актуелним политичким питањима и проблемима. Међутим, мигрантска криза јасно је указала на главне препреке које спречавају интензивнију сарадњу држава чланица, напомиње Вит, а то су пре свега озбиљан недостатак искрене политичке воље за такав вид међудржавних односа, али и мањак институционалних механизама за спречавање самоиницијативних потеза појединачних влада, као и немогућност санкционисања оних чланица које се не држе прокламованих и успостављених норми и вредности. Као један у низу примера Вит наводи неспремност служби безбедности држава чланица да 2014. и 2015. године, под окриљем надлежног органа, Европске комисије, размене информације и међусобно сарађују како би се заједничким снагама и ресурсима превентивно и адекватно реаговало на проблем све већих миграција, иако је лако претпоставити да су податке о могућности избијања мигрантске кризе поједине службе безбедности поседовале месецима унапред. Последица мањка сарадње у овом случају довела је до тога да Агенција за европску граничну и обалну стражу, познатија као Фронтекс, није на време добила мандат да реагује и спроведе безбедносне мере неопходне за заштиту спољних граница Европске уније, што је – према речима чешког професора – један од главних узрока настанка мигрантске кризе.

Другу димензију проблема представља свесна и намерна политизација мигрантске кризе од оног тренутка када је она – због недостатка неопходне кооперације – постала неминовност, а све у циљу прикупљања поена за интерне дневнополитичке потребе. Као главни примери наведене су реакције Владе Мађарске и председника Виктора Орбана, реакција хрватских и словеначких власти, али и неспремност немачких политичара да озбиљно приступе теми миграната због бојазни од лоших изборних резултата. Остављајући дневнополитичку реторику по страни, Вит подсећа да су се државе чије границе уједно представљају и спољне границе Европске уније обавезале на њихово обезбеђивање Шенгенским споразумом, који – између осталог – стандардизује начин опхођења према потражиоцима азила, гарантујући поштовање људских права и могућност разматрања захтева за азил. Међутим, мере које су поједине државе чланице предузеле (и које Вит означава као старомодне и мање ефикасне у односу на мере које су предвиђене међусобном сарадњом држава чланица) јасно су указале на жељу да се развије засебан гранични систем који напросто игнорише готово све аспекте Шенгенског споразума, почевши од третмана потражиоца азила, па све до прекорачења овлашћења царинских служби које, посебно у Мађарској, делују као паравојне јединице са de facto овлашћењима да границе штите силом, иако су им de jure овлашћења врло лимитирана. Јасно је да овакав развој догађаја доводи до видног нарушавања сарадње међу државама чланицама Европске уније, јер се успостављене вредносне норме и правни стандарди у потпуности крше.

Чињеница да су државе чланице током кризних ситуација у могућности да самостално доносе одлуке по свом нахођењу проузрокује последице и ван граница Европске уније, пре свега на простору Западног Балкана. То уједно представља и трећу димензију проблема на које упозорава Вит. Пошто своја извршна овлашћења није у стању да спроведе на границама Европске уније, Фронтекс делује на границама држава попут Србије и Македоније, иако нема јасна овлашћења за тај мандат. Непостојање транспарентног правног оквира за спровођење извршне власти уводи деловање агенција Европске уније у сиву зону решавања кризних ситуација попут мигрантске кризе, напомиње Вит, што доводи у питање не само смисао процеса европских интеграција, већ и саме вредности на којима Европска унија почива, јер се може наслутити да државе кандидати на такав безбедносно-политички аранжман пристају ради одређених повластица које очекују на путу приступања Европској унији.

Тако мигрантска криза, која је указала на мањак сарадње држава чланица у кључним моментима за спречавање криза тих размера, може имати озбиљне последице како на будућност сарадње држава чланица Европске уније (па самим тим и на будућност саме Европске уније), тако и на систем вредности који Европска унија промовише у свом непосредном окружењу, где је спремна да мимо правних токова, зарад безбедности, спроводи извршну власт на местима где за то нема јасан мандат, закључује професор Вит.

Јовица Павловић, Институт за европске студије

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s