Легализација Комунистичке партије Шпаније, која је била прогоњена у време франкизма, била један од кључних индикатора истинске демократизације шпанског друштва
Кармен Алварез (Извор: Институт за европске студије)
Дана 13. фебруара 2019. године на Институту за европске студије у Београду Марија Кармен Алварез Родригез је одржала предавање под називом ,,Шпанска демократија: 40 година шпанског устава”. Кармен Алварез је дипломата по професији и политиколог по звању. Тренутно обавља функцију заменице амбасадора Краљевине Шпаније у Републици Србији. Кармен Алварез је кроз ово предавање предочила нека од најважнијих искустава Шпаније у претходних четрдесет година. Сада већ давне 1978. године Шпанија је закорачила у процес демократизације и транзиције, у коме је нови шпански устав имао изузетно важну улогу.
Кармен Алварез је најпре направила кратак осврт на период који је претходио шпанској транзицији. Шпански грађански рат (1936-1939) био је најтрагичније искуство у историји шпанског народа. Рат је резултирао победом националистичке и конзервативне струје предвођене генералом Франсиском Франком, који је убрзо успоставио диктаторски режим. Све до своје смрти 1975. године, Франко је уз помоћ римокатоличке цркве, синдиката, фаланге и војске имао апсолутну власт у Шпанији. Након његове смрти, било је јасно да земља мора кренути у правцу демократизације друштва и државе, што је подразумевало успостављање владавине права, поштовање широког спектра људских права и слобода, као и политички плурализам. Алварезова је напоменула да је Шпанија морала да се посвети како унутрашњим реформама, тако и преговорима за приступање у Европску заједницу и НАТО пакт. Исто тако, истакла је изузетно важну улогу новог шефа државе – краља Хуана Карлоса Бурбонског. Иако је Франко пред смрт одредио Хуана Карлоса као будућег шефа државе, краљ се врло брзо профилисао као демократски и либерално оријентисани лидер, који је имао једну од кључних улога у периоду транзиције. Тако је краљ Хуан Карлос 23. фебруара 1981. године спречио покушај пуча од стране око 200 официра Цивилне гарде, осудивши исти и преузевши потпуну контролу над војском која му је показала лојалност.
Шпанија се, судећи по речима Алварезове, демократизовала постепено. Прво је председник владе био Карлос Аријас Наваро, припадник владајућих структура претходног режима, али га је убрзо сменио Адолфо Суарез, енергични реформиста који је покренуо серију разговора са релевантним представницима политичких партија у Шпанији, које су поново ступиле на сцену. Убрзо је 1976. године донет Закон о политичкој реформи, који је потврђен у парламенту и на референдуму. Већ 1977. године одржани су и први избори, а 1978. године је донет нови Устав Краљевине Шпаније који је потврдила велика већина грађана на референдуму. Алварезова је истакла и да је легализација Комунистичке партије Шпаније, која је била прогоњена у време франкизма, била један од кључних индикатора истинске демократизације шпанског друштва. Већ од првих година транзиције шпанска партијска сцена је била поларизована. Поред Уније демократског центра и Комунистичке партије Шпаније, обновљена је и Социјалистичка радничка партија Шпаније, а формирана је и Народна алијанса, као партија демохришћанске деснице.
Након владавине Суарезове Уније демократског центра, 1982. године власт први пут након четири деценије преузима Социјалистичка радничка партија Шпаније. Исте године Шпанија постаје чланица НАТО-а, а четири године касније се придружује и Европској заједници. Према речима Алварезове, то су били кључни показатељи да се шпанска транзиција креће у правом смеру. Ипак, она је истакла да се Шпанија свих тих година суочавала са великим изазовима. Друштво је било подељено по питању тумачења грађанског рата, ЕТА је наставила са терористичким нападима и после слома франкизма, земља је морала да уложи додатне напоре у подизање економског и социјалног стандарда живота Шпанаца итд. Народна алијанса је променила име у Народна партија и преузела власт од социјалиста 1996. године, чиме је шпанска демократија положила испит зрелости, јер је политичка десница сменила левицу мирним путем.
Кармен Алварез се у свом излагању посебно осврнула на садржину и значај Устава из 1978. године. Он представља кључни сегмент шпанске транзиције, нарочито јер је потврђен слободном демократском вољом грађана на референдуму. Њиме је Шпанија уређена као парламентарна монархија, са поделом власти на законодавну, извршну и судску грану. Такође, Устав је предвидео регионално устројство државе. Најпре су конституисани ,,историјски” региони (Каталонија, Баскија и Галиција), да би се на крају регионализација државе окончала са формирањем укупно 17 региона. На другој страни, Устав је прогласио недељивост шпанске нације, те признао постојање и других националности у оквиру ње, попут каталонске и баскијске. Кастиљански језик је проглашен за званични, али је дозвољена и употреба других језика у регионима у којима постоји већи број њихових говорника.
Закључно, Кармен Алварез је истакла да, четрдесет година након усвајања Устава Шпаније из 1978. године, односно почетка транзиције и демократизације шпанског друштва и државе, са сигурношћу можемо рећи да је Шпанија доживела политички, економски и социјални просперитет какав не памти у својој савременој историји. Томе је свакако допринео и њен Устав, који се може сматрати једном од најзначајнијих демократских тековина у историји шпанског друштва. Сходно томе, шпанско транзиционо искуство може бити изузетно корисно за земље које још увек пролазе кроз фазу транзиције, као што је случај са нашом земљом.
Рајко Петровић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар