Мишa Ђурковић: Каталонија данас

Каталонци одударају од представа о темпераментним Медитеранцима и, како је приметио један коментатор, највише наликују некој врсти Словенаца Шпаније

Мишa Ђурковић испред зграде некадашњег римокатоличког манастира Свети Фелипо Нери (Извор: ФБ страница Центра за конзервативне студије)

На позив Међународне школе за интеркултуралну филозофију, протекли продужени викенд сам провео у Барселони. Ово међународно удружење, заједно са каталонским домаћинима, покренуло је серију семинара о проблемима идентитета у савременој Европи, под називом „Европа у дијалогу са својим разликама”. Не случајно, први семинар је био посвећен сложеним идентитетским питањима бурног Балкана, па смо колеге из Сарајева, Ђирокастра, Скопља и ја преносили своја искуства и дебатовали о својим споровима, проблемима и начинима на који филозофија и друштвена теорија на то реагују. Читав догађај одвијао се у предивној згради некадашњег римокатоличког манастира Свети Фелипо Нери, који је данас претворен у ширу кућу духовности, па, осим католика, ту простора данас има и за будисте, уметнике, филозофе и друге „духовњаке”.

Била је то и сјајна прилика да се овај чудесни град види годину и по након бурних дешавања с јесени 2017. У великој мери и град и цела Каталонија и даље су под утиском тог наслеђа. Велики број зграда у граду на својим терасама има истакнуте каталонске заставе различитог типа, као и бројне политичке пароле. Основна порука тражи „ослобађање жртава политичког прогона”, алудирајући на седам министара сецесионистичке каталонске владе Карлоса Пуђдемона који су након проглашења сецесије одлуком Врховног суда Шпаније завршили у затвору. Тражи се и слободан повратак Пуђдемона у земљу.

Ту и тамо, међутим, може се видети како је понеко на своју терасу истакао заставу Шпаније. У самом граду Каталонци чине нешто више од половине становника, док је четвртина људи пореклом из других крајева Шпаније. Но, више од 20 одсто становника су имигранти, што додатно усложњава питање идентитета и политичке воље у Барселони. Каталонски језик свуда доминира и види се како се он форсира у јавном простору. Око тога су страховито подељена мишљења и води се прави рат у погледу употребе каталонског и шпанског, не само са централним институцијама Шпаније, већ и међу политичким партијама у самој Каталонији. Занимљиво је да се највећи музеј уметности у граду назива Национални музеј уметности Каталоније, што врло јасно указује на процесе „изградње нације” у овом региону Шпаније.

Неизоставни део идентитета, па и политичког, јесте фудбалски клуб Барселона. Имао сам срећу да је у недељу увече Блау грана играла код куће против Еибара, па сам уживао на стадиону „Камп ноу” гледајући поезију Месија, Суареза, Ракитића… Ова институција је, како јој и званични слоган каже, „више од клуба”. Ово је, као што је свима познато, кључни национални симбол Каталоније и града, главни објекат поноса и екстраполација политичке борбе. На утакмице се иде као на ходочашће, град је комплетно обележен бојама клуба, а осим великог музеја, на стадиону постоји и мањи, одмах поред Гаудијеве Саграда фамилије. Занимљиво је да се ту на почасном месту налазе четири дреса од којих су два припадала Холанђанима (Кројф и Куман), што и симболички асоцира на занимљиве финансијске везе Барселоне и Амстердама.

Извор: ФБ страница Центра за конзервативне студије

Најрадикалнији навијачи Барселоне имају традицију коју понављају на свакој утакмици: да у седамнаестом минуту првог и четрнаестом минуту другог полувремена поваде заставе „републике Каталоније” и крену да скандирају „Индепендиенсија!” (Независност). Тиме обележавају 1714. годину, када је Каталонија постала део централизоване шпанске монархије. Уочљиво је да овај перформанс остаје везан само за тих 500 навијача који га изводе. Остатак стадиона је, као и током већег дела меча, миран као да су у позоришту. Каталонци одударају од представа о темпераментним Медитеранцима и, како је приметио један коментатор, највише наликују некој врсти Словенаца Шпаније. Отуд су методи којима се они боре за независност ненасилне акције, протести и трговина. Веома се боје могућности избијања насилних сукоба и ратова – они би заиста имали много да изгубе јер, осим већ присутног богатства сваке врсте, туризам доноси огромне приходе.

У једном тренутку током 2017. изгледало је да ће војска Шпаније изаћи на улице и такав сценарио никоме овде не одговара. Још има оних који се сећају хаоса грађанског рата, и свега онога о чему Орвел сведочи у познатој књизи „Омаж Каталонији”. Град је и данас доста подељен, тако да је стратегија коју индепендентисти бирају усмерена ка изградњи идентитета, афирмацији симбола и преузимању све већег броја надлежности за ниво све аутономније регије. Уз међународно лобирање и чекање да се можда и унутар Шпаније створи оквир за могућност да се истргује фактичка независност.

У новембру прошле године навршило се 40 година од доношења шпанског демократског устава. Велике су дебате и у Шпанији и међу теоретичарима државног права и политичке теорије о томе какве су последице овог устава. За време Франка идентитет Каталонаца је био сузбијен, па видљивог сепаратизма није ни било. Са уставом, хтело се да се управо кроз аутономију и регионализам отвори простор за релаксацију центрифугалних тенденција. Но, испоставило се да је уз све прерогативе које је Каталонија преузела и даље јачао покрет за независност.

Аутор је научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 1. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Леп чланак г. Ђурковића о Барцелони и Каталонији, још увек покрајини Шпаније. Занесен њеним лепотама, чини се да није приметио да је дао леп подстицај за раздвајање великих држава на богате и сиромашне делове. Словенија, обогаћена и дужим боравком у Југославији, је пожелела одцепљење и добила га је. Највећа жртва је наравно била Србија, чије је војнике – регруте и друга професионална војна лица брутално побила или протерала. Путем Словеније, ускоро је и Косово и Метохија, преузета од сепаратистичког албанског вођства, пожелела да се одвоји од Србије. Заједничка одлика свих сепаратистичких покрета је што добијају подршку од неких тајних светских центара моћи. Ти центри, када дође време, изађу на светло дана у виду војних савеза или већих држава. Лепа Каталонија није изузетак од тог правила. Иако није поменуто, треба рећи да добар део становништва чини нација која ужива подршку готово целог западног света. За сада само моћна држава Шпанија држи врле сепаратисте под контролом. Али, не зна се колико ће моћи да издржи.

    Свиђа ми се

  2. Каталонски регионални идентитет је вештачки створен крајем 19. и почетком 20. века. То, уосталом, важи за све шпанске ‘народе’. Пре 19. века, Каталонац је био неко из Каталоније, па макар он водио порекло из Кастиље. Народ или народи Шпаније идентификовали су се са својом вером, местом порекла (селом, градом, долином, планином, покрајином), краљевством. Регионални ‘национални’ идентитети какви постоје данас, баш као сам шпански национални идентитет, били си изузетно слабо развијени. Но, то није ни битно. Битно је да се људи осећају тако како се осећају данас. Чињенице нису битне, и то је нешто чега ми Срби морамо бити свесни, ако не желимо да трајни изгубимо Црну Гору, и све оне друге крајеве у којима титоистички аутошовинизам и другосрбијанштина пуштају дубљег корена.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s