Мухарем Баздуљ: Највећа подела у српском друштву као она која је надахнула окупацију Волстрита

Кључна подела у српском друштву је класна. Реч је о брутално једноставној поделе на богаташе и сиротињу. Средња класа је одавно на умору, а ускоро је уопште неће бити

Мухарем Баздуљ (Политика)

Србија је дубоко подељено друштво. То је чињеница и многи ће рећи да то није ништа ново и да таква подела постоји малтене одувек. Неки ће рећи да је то подела између прве и друге Србије, неки да је реч о подели између доминантне и непожељне елите, неки ће говорити о западњацима и русофилима, неки о потомцима партизана и потомцима четника, неки о националистима и грађанистима. Све те поделе заиста постоје, али оне као такве нису претерано проблематичне. Да, стари слоган вели да „само слога Србина спасава”, али идеја о свенационалном консензусу и слози се скоро по правилу опасно ближи фашизму.

Уосталом, ствар је општепозната, термин „фашизам” етимолошки потиче од италијанског „фасцио” што значи „сноп”, а опет потиче од латинског „фасцес” у значењу „сноп прућа”. Идеја је једноставна: један прутић је лако сломити, док је сноп практично несаломив. У том смислу, треба са становитом сумњичавошћу посматрати све позиве на безусловну слогу. У сваком демократском друштву је природно да постоје многобројне поделе. Већ и у самом концепту вишестраначког система се подразумева да ће различити људи да подржавају различите партије.

Је ли онда проблем то што је Србија дубоко подељено друштво? Да, али разлог је у нарави и интензитету кључне поделе у српском друштву. То није она подела која се у јавности најчешће и најстраственије потенцира; то, дакле, није подела на власт и опозицију. Подела на власт и опозицију такође постоји у сваком демократском друштву, мада није посвуда доживљена као пресудна подела на нивоу живота и смрти. Потенцирање те поделе као суштинске служи за прикривање оне поделе која је заиста најважнија.

Угрубо говорећи, кључна подела у српском друштву је класна, мада се ни о тим класама не може говорити у некадашњим категоријама. Није више реч о белим и плавим оковратницима, о пролетеријату и поштеној интелигенцији, о вредним члановима шире друштвене заједнице и социјалним паразитима.

Реч је о брутално једноставној поделе на богаташе и сиротињу. Средња класа је одавно на умору, а ускоро је уопште неће бити.  Почетком ове године, Маја Крек је у свом изврсном тексту поставила питање: Шта значи „просечна зарада” ако је већина нема, показавши убедљиво да је половина одраслог становништва Србије је 2016. имала укупне приходе мање од 213 евра, три четвртине су имале приходе мање од 312 евра, а 80 одсто људи је примало мање од 344 евра.

Све статистичке информације и најаве о просечној плати која месецима плеше по црти негде између 400 и 450 евра, као и све најаве о скорашњем досезању „магичне” границе просечне плате од 500 евра губе смисао ако знамо да једва петнаест посто становништва има плату у приближном том износу, док десетак одсто има више. Код тих десетак процената, износи иду од шест-седам стотина до шест-седам хиљада, па навише. Међутим, и унутар тих десет посто, имамо нову поделу. Деведесет одсто њих зарађује између (отприлике) 450 и 914 евра месечно, а само један одсто иде на (отприлике) хиљаду евра и више.

Највећа подела у српском друштву је заправо слична оној подели која је надахнула покрет окупације Волстрита кад су протестанти наступали под слоганом „Нас је 99 одсто”. У Србији нажалост не постоји кохезија која би на тај начин окупила потлачене и „презрене на свету”. У Србији се углавном оних десет одсто што зарађују више од 500 евра бију чијих ће више да се пробије у један одсто оних што зарађују више од хиљаду. Увијају то у различите идеолошке обланде, мало етичке, мало естетичке, али и једни и други наступају из привилеговане позиције, а да властите привилегије уопште и не преиспитују. Па ће се лако наћи на „фурла” торбицама и „вилберкин” шорцевима, а сиротиња нека се глође око Косова, признања и замрзнутог конфликта.

И веже их тако очигледан презир према огромној већини становника ове земље којима толико воле одузимати елементарно достојанство проглашавајући их с једне стране „сендвичарима”, а с друге „страним плаћеницима”.

Има велики српски песник Љубомир Симовић једну кратку песму која би у овом контексту требала да буде мото сваком истински политичком покрету: „За парче хлеба/ и тањир јаније/ некоме да се продаш,/ погано је.// Ал за тањир купуса/ или бораније/ неког да купујеш – / то је поганије.”

Аутор је писац и новинар

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Окупирајмо Вол стрит има мало везе са поделом на богате и сиромашне. Не живети амерички сан и живети српску ноћну мору су две, посве различите, ствари.

    Свиђа ми се

  2. Не, једина подела у српском друштву јесте подела на поштене патриоте с једне стране, и титоистичке штеточине с друге. Све наше друге поделе су само илузија.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s