Бранко Милановић: Зашто би требало да будемо забринути због велике неједнакости

Треба да се вратимо на сам почетак и да уместо што видимо високу неједнакост као нешто што подстиче инвестиције и раст, почнемо да је сагледавамо као нешто што током времена ствара управо супротан учинак: смањење инвестиција и раста

Илустрација: cartoonmovement.com

(Блог Бранка Милановића, 5. 12. 2018)

То је питање које ми често постављају и које ће ми свакако бити постављано и кроз који дан[1]. Тако да сам одлучио да прибележим свој одговор.

Аргумент по коме неједнакост не треба да буде важна се готово увек излаже на следећи начин: ако свако на крају прође боље, зашто бисмо бринули ако неко постаје изузетно богат? Можда он заслужује да буде богат – или без обзира на то и ако не заслужује, не бисмо требали да бринемо о његовом богатству. Ако бринемо то указује на завист и друге моралне мањкавости. Писао сам о промашеној теми зависти у одговору на примедбе које је истакао Мартин Фелдштајн (Martin Feldstein) и у одговору Харију Франкфурту, па то нећу овде поновити. Стога, оставимо завист по страни и усредсредимо се на разлоге зашто би требало да будемо забринути због велике неједнакости.

Разлози се формално могу поделити у три групе: инструментални разлози који су повезани са економским растом, разлози праведности и политички разлози.

Однос између неједнакости и економског раста јадна је од најстаријих релација које изучавају економисти. Снажно предубеђење је било да без високих профита неће бити раста а из високих профита происходи знатна неједнакост. Овај аргумент може се пронаћи још код [Дејвида] Рикарда[2] код кога је профит погон економском раста. Можемо га пронаћи такође и код [Џона Мајнарда] Кејнза[3] и [Јозефа] Шумпетера, а затим у стандардним моделима економског раста. Проналазимо га чак и у совјетским расправама о индустријализацији. Да бисте инвестирали морате да имате профит (то јест, вишак у односу на средства за репродукцију); у економији заснованој на приватном власништву то значи да неки људи морају да буду довољно богати да штеде а затим инвестирају, а у економији државног планирања, то значи да држава мора да присвоји сав вишак.

Но, запазимо како у целини посматран аргумент не говори у прилог неједнакости као такве. Да то чини, ми не бисмо били забринути око тога како се вишак употребљава. Аргумент је о наизглед парадоксалном понашању богатих: они треба да буду довољно богати али не треба да користе то богатство како би добро живели и трошили већ да би инвестирали. Ово је на један леп и чувен начин истакао Кејнз у уводном одељку његовог дела Економска последица мира (The Economic Consequence of the Peace). За ову прилику, довољно је приметити да је то аргумент у прилог неједнакости под условом да се богатство не користи за лично задовољство.

Емпиријска истраживања обављена у последњих двадесетак година нису успела да открију позитивну везу између неједнакости и раста. Подаци нису били довољно добри, посебно у вези са неједнакошћу где је као типична мера коришћен Џини коефицијент[4] који је превише збиран и крут да обухвати промене у расподели; такође сам однос може да варира зависно од других променљивих, или нивоа развијености. То је довело економисте у ћорсокак и толико их је обесхрабрило да је од краја 90–их и почетка 2000–их година готово престала да се пише оваква емпиријска литература. Она је детаљније сагледана у другом одељку овог рада.

Бранко Милановић

Недавно, са бољим подацима о расподели дохотка, гледиште како су неједнакост и раст у негативној корелацији добија снагу. У заједничком раду Рој ван дер Вејде (Roy van der Weide) и ја смо ово показали користећи се четрдесетогодишњим америчким микроподацима. Са бољим подацима и понегде уз софистицираније размишљање о неједнакости, аргумент постаје знатно изнијансиранији: неједнакост може да буде добра за будући доходак богатих (то јест, они постају још богатији) али може бити лоша за будући доходак сиромашних (односно, они све више заостају). У овом динамичном оквиру, сама стопа раста није нешто хомогено као што то и није у реалном животу. Када кажемо да америчка економија расте 3% годишње, то просто значи да се свеукупни доходак повећао по тој стопи, што нам ништа не казује о томе колико боље, или колико горе, пролазе појединци на различитим тачкама дистрибуције дохотка.

Зашто би неједнакост имала лош учинак на раст нижих децила дистрибуције како смо закључили Рој и ја? Зато што води ка слабим образовним (и чак здравственим) достигнућима међу сиромашнима који постају искључени из смислених послова и смисленог доприноса који могу да дају сопственом напретку и напретку друштва. Искључење одређене групе људи из квалитетног образовања, да ли због њиховог недовољног прихода или због пола или расе, никада не може бити добро за економију или барем не може бити пожељно за њихово укључење.

Висока неједнакост која ефективно одстрањује неке људе из потпуне партиципације прелази у питање праведности и правде. Она то чини зато што утиче на међугенерацијску мобилност. Људи који су релативно сиромашни (а то је оно што висока неједнакост значи) нису кадри, чак и ако нису сиромашни у апсолутном смислу, да обезбеде својој деци барем део добробити, од образовања и наслеђа до друштвеног капитала, које богати обезбеђују своме потомству. То имплицира да неједнакост тежи да опстајава међу генерацијама што на крају значи да су могућности веома различите за оне на врху пирамиде и оне на дну. Овде имамо уједињена два фактора: с једне стране, негативне последице искључења на раст који претрајавају међу генерацијама (што је наш инструментални разлог зашто нам неједнакост није допадљива) а с друге стране је неједнакост прилика (што је питање правде).

Висока неједнакост, такође, има политичке последице. Богати имају више политичке моћи и користе се том политичком моћи да заступају сопствене интересе и да утврде свој релативни положај у друштву. То значи да се све негативне последице настале услед искључења и изостанка једнакости прилика јачају и утврђују се као трајне (барем док их велики друштвени потреси не униште). Како би се борили против појаве таквог земљотреса, богати морају да постану безбедни и отпорни на „освајаче“. То води ка политици сукобљавања и уништава друштвену кохезију. Иронично, друштвена нестабилност која онда настаје обесхрабрује инвестирање богатих, што поткопава саму праксу која је на почетку представљана као кључни разлог зашто велико богатство и неједнакост могу бити друштвено пожељни.

Тако смо дошли до завршне тачке где делање за које се у почетку претпостављало да води ка корисним исходима уништава сопственом логиком изворно оправдање. Треба да се вратимо на сам почетак и да уместо што видимо високу неједнакост као нешто што подстиче инвестиције и раст, почнемо да је сагледавамо као нешто што током времена ствара управо супротан учинак: смањење инвестиција и раста.

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић


[1] Бранко Милановић је 12. децембра у Београду одржао предавање, које је организовао „Пешчаник“, у коме је једна од тема била глобална неједнакост. Предавање је одржано недељу дана по објављивању овог чланка на Милановићевом блогу па је по свој прилици реч о алузији на тај догађај.

[2] Дејвид Рикардо (1772–1823) је био британски економски мислилац. Његово значајно дело из економске теорије је Принципи политичке економије и опорезивања (1817) у којем је предложио теорију компаративних предности. Према овој теорији све земље могу имати користи од слободне трговине, па и оне које су мање ефикасне у производњи свих врста роба од својих трговинских партнера.

[3] Јозеф Шумпетер (1883–1950) је био аустријски политички економиста који је краткотрајно служио као аустријски министар финансија 1919. године. Од 1932. предавао је на Харварду. Према наводима Кристофера Фримана, централно место Шумпетеровог рада је била теза „да капитализам може да се разуме као еволутивни процес континуиране иновације и креативне деструкције“.

[4] Џини коефицијент се користи као мера неједнакости прихода, неједнакости дистрибуције и расподеле богатства. Вредност овог коефицијента је између 0 и 1. Низак Џини коефицијент представља једнаку расподелу богатства или прихода а висок неједнаку. У случају апсолутне једнакости вредност овог коефицијента је 0 док је у случају апсолутне неједнакости вредност коефицијента 1.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s