Матија Малешевић: Феноменологија евроатлантизма – стратегија одржавања хегемоније

Само након свргавања западне хегемоније могуће је успостављање условне мултиполарности. Највећа борба одвијаће се у дубинама евроазијског континента, борба која је намерно скривана од наших очију, али која је блиска нашим балканским срцима

Евроазија (Извор: Википедија)

  1. Стратегија одржавања хегемоније

У претходним текстовима (овде и овде ) покушали смо да објаснимо да такозвана униполарност у међународним односима заправо представља континуитет вишевековне доминације евроатлантизма над целим светом.

Евроатлантизам, формално настао стварањем НАТО пакта, суштински постоји од тренутка када су Колумбо и Васко да Гама са обала атлантског океана започели своја прекоокеанска освајања. Сматрамо да је историјска епоха у коју смо ушли почетком деведесетих година прошлог века из стратешке перспективе врхунац евроатлантизма, и то из три кључна разлога:

  1. По први пут Запад наступа јединствено; унутар Запада постоји висок степен кооперације за разлику од предходних периода који су обележени конфронтацијом.
  2. Колонијализам, доминантну појаву претходних векова, замењују међународне организације као што су ММФ, Светска банка и СТО. У тим организацијама власничка структура омогућава најмоћнијим западним државама да намећу законе, одређују услове, а слабији су принуђени да их поштују. Овако успостављен међународни поредак по први пут даје формалну легитимацију западној доминацији.
  3. Релативна моћ евроатлантизма по први пут, како је објашњено у другом делу нашег текста, почиње да опада. Мале су шансе да се процес преокрене, али велике могућности да се моћ задржи још дуго времена.

Када говоримо о униполарном свету, или тачније недостатку биполаризма из времена Хладног рата, ми заправо покушавамо да обележимо епоху у којој живимо. У већини случајева под униполаризмом се подразумева апсолутна доминација Сједињених Држава, јединственог центра који самостално решава судбину света. Међутим, хладноратовска биполарност није подразумевала сукоб Сједињених Држава и Русије, већ сукоб два система  (либерално-демократског и комунистичког), сачињених од група држава и војних савеза. Сједињене Државе нису самостално водиле рат против комунизма, већ  су биле предводник и лидер унутар  система изграђеног уз помоћ европских савезника. Савремени систем није постао Пакс американа, пошто на политику Вашингтона настављају да утичу и други субјекти међународне политике, пре свега атлантски савезници и Јапан. Заједно, они чине затворени клуб изабраних – Групу 7, где се сваке године усклађују заједнички кораци на очувању постхладноратовског, западно-центричног, победничког система. Одлуке које се доносе у склопу оваквог савезништва заснивају се пре свега на комплементарним интересима чланова групе и лидерској улози Сједињених Држава. Ни једна држава, колико год била велика, нема довољно ресурса да самостално одржава глобалну хегемонију. Тајна Америке је у стратешкој изградњи савезништва заснованих на евроатлантским основама, а у случају Јапана и на употреби нуклаерних бомби. Група 7 сведочи о постојању различитих центара моћи унутар система униполарности. Из тог разлога је  епоху у којој се налазимо прецизније назвати полицентрична униполарност.

Група 7 (Извор: Dreamstime.com)

Означавајући овај моменат у историји као полицентричну униполарност и посматрајући је кроз призму еволуције евроатлантизма, који је  досегао свој врхунац у смислу глобалног утицаја, ми стварамо оперативни оквир за правилну анализу њихове стратегије и политике која се предузима у циљу задржавања моћи.

Такође је битно разумети да није свака политика неке империје или хегемона априори империјалистичка. Запад, на пример, глобалном контролом коју остварује у међународним организацијама и на војном плану нема потребу да спроводи политику територијалне експанзије, то јест империјализма, која је давно завршена. Основни спољнополитички интерес на овом стадијуму развоја евроатлантизма јесте консолидација и интеграција формално признатог, а самим тим и легитимног, западноцентричног поретка. Војне интервенције и политичке одлуке лидера евроатлантске заједнице од почетка 21. века до данас мотивисане су пре свега потврђивањем освојених глобалних позиција како би се на дуги рок успешно спроводила политика статуса кво или, другачије речено, одржавала хегемонија.

Стратешки интерес Запада јесте обезбеђивање успостављених међународних институција  и одржавање специфичне расподеле моћи. Из тог разлога, западне државе  на челу са САД свој интерес представљају као универзално начело, а себе као чувара међународне заједнице. Евентуална криза у међународним односима може бити само последица империјализма и ревизионизма незадовољних актера, чији је циљ ремећење постојећег статуса кво. Први задатак чувара међународне заједнице јесте да препознају незадовољну (ревизионистичку) државу која је уједно и активни геополитички играч, способан да преокрене регионалну равнотежу снага у своју корист. Следећи задатак је спровођење заједничке казнене политике како би се упутио јасан сигнал да успостављени статус кво има широк консензус, и да његово довођење у питање неће бити толерисано. Казнена политика подразумева широк спектар деловања, од економских санкција, трговинских ратова преко смена режима и вођења правих ратова.

Тренутно су Кина, Русија и Иран идентификоване као одметници светског поретка и његови највећи стратешки противници. Оне својим економским, идеолошким и војним потенцијалима прете да истисну утицај атлантизма из свог блиског суседства и наруше однос снага у региону. За атлантисте сваки регион је важан због одржавања интегралног глобалног тржишта, контроле транспортних коридора, енергетских извора и људских ресурса. Глобална хегемонија функционише као систем крвних судова: уколико се на једном месту пресече доток крви, цео организам се налази у проблему.

Како би се спречио овакав сценарио, Запад своје ресурсе не инвестира у директну конфронтацију са ревизионистичким државама, већ промовише савезништва са малим и средњим државама у суседству противника. Трансфером технологије, отварањем тржишта и капиталним инвестицијама, овим државама се омогућава да испољавају свој суверенитет против империјалистичке политике моћног суседа, а у корист политике статуса кво. Што су савезници више изложени претњама ревизионистичких сила, то је премијум спонзорство веће. У таквим околностима њихова геостратешка позиција добија на значају сразмерно њиховом заоштравању односа са суседом. Подршка слободи и независности угроженим државама у складу је са повељом УН и међународним правом, што оваквој стратегији даје међународни легитимитет, а уједно и врло ефикасан метод у обуздавању регионалних противника. Мале и средње државе претварају се у санитарни кордон на истуреним линијама одбране униполарног светског поретка (такозваним frontline defenders).

Атлантска савезништва закључена на оваквим мотивима подељена су на три региона у којима се налазе и три највећа противника статуса кво:

  1. Балтичко-црноморска линија савезништва успостављена против Русије, која полако добија геополитичку димензију под називом Интермаријум;
  2. Арапске државе на ободу персијског залива, заједно са Израелом, које представљају моћни савез против иранске експанзије, и из тог разлога све су гласније идеје о формирању арапског НАТО-а;
  3. Нова концепција „слободног и отвореног Индо-пацифичког океана“, иницирана после говора председника Трампа у Вијетнаму новембра 2017 године, која има за циљ да поред традиционалних савезника увуче Индију и остале државе региона у антикинески блок. Стављајући акценат на слободни, међусобно повезани регионални режим трговине, Сједињене Државе покушавају да максимално изолују Пекинг и ограниче кинеске регионалне иницијативе.

Објективни географски услови џиновске руске територије чине од ње природног непријатеља сваком претенденту на глобалну хегемонију.  Историјско искуство показује да Русија постаје мета сваки пут када  своје ресурсе користи у сврху јачања сопственог суверенитета и интегритета. Ако би се у садашњим околностима војни и политички притисак занемарио, Русија би се врло брзо, захваљујући својим материјалним ресурсима претворила у конкурента способног да парира свакој хегемонији. На Русију је зато пожељно вршити притисак и без конкретног политичког разлога, а приоритетно уколико се она не придржава правила игре. Притисак се врши посредно, пружањем подршке државама Источне Европе у оној  мери у којој  Русија постаје снажнија. Најбољи пример је Пољска, прва држава у Европи коју је Трамп посетио као председник и једна од држава са највећим економским растом у ЕУ. Од Пољске се прави будући стожер који окупља државе од Балтичког до Црног мора. Румунија је у 2017. године  била једна од држава са највећим повећањем војног буџета који је износио 20 процената. Слична је ситуација са Украјином и балтичким државама. Све то има за циљ одржавање  равнотеже снага на пост-совјетском простору и ограничавање руског утицаја. Економија Русије из перспективе Запада налази се на коленима, а кроз нову трку у наоружању (излазак из споразума РСМД) , економске санкције и стварање регионалног антируског блока (Интермаријум), покушавају да је докрајче и коначно отворе за либерално-демократску експлоатацију.

У случају релаксације односа Запада и Русије, западни савезници на истуреним линијама одбране могли би да постану независни играчи, балансирајући између две велике силе или у још горем случају нашли би се у руској сфери утицаја. Инцидент у Керчком мореузу, који по речима Петра Порошенка изазвао „прилично снажна реаговања против Москве“, добар је пример субјективног и пристрасног односа Запада према украјинској кризи. У сукобу између Украјине и Русије, Запад није неутрални арбитар, још мање посредник мирног решавања конфликата. Украјина је frontlinе defender у борби против ревизионистичке државе и зато она увек мора да буде жртва без обзира на чијој страни лежи кривица. Подршка мора бити недвосмислена како би се одржавала регионална равнотежа и стабилна линија одбране. „Европа се од Русије брани у Кијеву“ изјавио је Џо Бајден 2015. године у Врховној Ради Украјине.

У тексту чији је превод објављен и на сајту Стање ствари, Међународна кризна група говори о „нелогичности америчких санкција Ирану„. Очигледно је реч о анализи која је се заснива на идеалима и жељама, а не на реалној политици коју спроводе атлантисти. Санкције Ирану представљају сигнал његовим крвним непријатељима Израелу и државама Персијског залива да Сједињене Државе одлучно подржавају антииранску политику у региону и да ће у случају ескалације сукоба недвосмислено бити на страни савезника. На тај начин ојачава се крхка регионална равнотежа снага на Блиском Истоку, а уједно промовишу нова савезништва, у првом реду између Саудијске Арабије и Израела. Циљ Сједињених Држава није „умањење реметилачке активности“, већ обуздавање а потом и свргавање иранског режима. Ирану се не сме пружити прилика да попуни вакум настао колапсом суседних држава Сирије и Ирака. Иран својом антизападном политиком представља претњу број један западној хегемонији над ускомешаном исламском цивилизацијом. Уколико и дође до ескалације сукоба, биће то далеко од Европе и Америке, а у првим редовима бориће се муслимани између себе. Цена за спонзорство Израелу и заливским државама у таквом случају много је мања од улоге коју ти савезници играју у борби са противником. Медијским спиновањем, Ирану би се лако доделила улога агресора, а европски савезници искористили би прву прилику за поновно увођење санкција. У таквом сценарију помоћ арапским државама дозирала би се тачно колико је потребно да ни једна страна у сукобу не изађе као победник. На тај начин иранска претња се на посредан начин неутрализује и противничкој страни оставља минимални простор за маневар. Ефикасна и логична политика америчких санкција Ирану.

Кина је постала озбиљан конкурент на пољу економије и међународне  трговине. За Сједињене Државе тај кинески раст се заснива на репресивној конкуренцији и представља изазов слободном тржишту под контролом Запада. Ако се томе дода појачано кинеско војно присуство у Јужном кинеском мору и подривање суверенитета америчких савезника као у случају Тајвана, јасно је да су Сједињене Државе са разлогом забринуте за регионалну равнотежу снага. Још за време председничког мандата Барака Обаме, претња је препозната и у складу са њом промовисана политика „америчког стожера у југоисточној Азији“. Доласком Трампа на власт додатно се појачавају безбедносне гаранције Јапану, Тајвану, Јужној Кореји и Тајланду, државама чија се одбрана још од краја Другог светског рата у потпуности налази у рукама Сједињених Држава. Споменута концепција Индо-пацифичког региона који се протеже од западне обале Индије, па до западне обале Сједињених Држава покушава да и остале државе региона колективно укључи у борбу против кинеског империјализма.  Индо-пацифичка регионална архитектура не искључује ни једну државу региона, осим наравно Кине. Томе треба додати и QUAD, мултилатералне преговоре о безбедности четири највеће силе у региону: Сједињених Држава, Јапана, Индије и Аустралије. Вашингтон покушава да искористи QUAD како би продубио савезништва са државама која би у будућности требало да буду главни стубови политике обуздавања Кине. Оно што је карактеристично за овај регион јесте да суседи ревизионистичке државе ипак нису спремне на конфронтацију. За сада оне вешто балансирају између две силе и тако стварају услове за економски просперитет. Биће веома занимљиво видети какву ће позицију ове државе заузети у тренуцима заоштравања односа и ескалације трговинског рата између Кине и Запада.

Видимо да се сва три примера заснивају на сличним принципима и идентичној стратегији. Најмања претња или провокација од стране ревизионистичке силе изазива бурну  реакцију суседа,  након чега следи и безрезервна подршка Сједињених Држава и њених савезника. Јако је важно подржавати своје савезнике на првој линији одбране, како се не би створио имиџ „перфидног Албиона“, какав је имала Велика Британија у 19. веку. Оваква стратегија стимулише један активан приступ у вођењу политике која је у суштини конвенционалног и одбрамбеног карактера, а коју можемо означити као политику статуса кво.

Можемо да закључимо да ће 21. век обележити дуга рововска борба две супротстављене тенденције. На једној страни бориће се силе у успону и ревизионисти у име једног праведнијег светског поретка који би требао да одражава нову расподелу моћи у корист незападних народа. На другој страни уједињени и ревитализовани Запад бориће се за очување статуса кво.

Познајући пут који је западна цивилизација превалила како би достигла своје висине, сва је прилика да ће борба бити дугачка и жестока и да ће се пролити много крви како би се извукли минимални уступци. Такав сценарио најављује и амерички Државни секретар Мајк Помпео у просторијама Немачког Маршаловог фонда у Бриселу 4. децембра 2018. године: „Људи који су после Другог светског рата поново изградили западну цивилизацију знали су да само снажно америчко вођство, заједно са нашим пријатељима и савезницима, може да уједини суверене нације широм планете. Лоши актери (читај: ревизионистичке силе: Кина, Иран и Русија) искористиле су одсуство нашег вођства за сопствени добитак. То је то отровно воће америчког повлачења, председник Трамп је решен да то преокрене (читај: Трамп не иде на компромис већ на обуздавање сила које доводе у питање успостављен статус кво и позива своје савезнике да му се придруже – ко није са нама он је против нас)“. Бескрупулозна политика и демонстрација силе биће незаобилазни инструменти атлантиста као што је Мајк Помпео у остваривању јасно зацртаних геополитичких циљева, глобалне хегемоније. Упирући прстом на империјалне и ревизионистичке силе, Запад ће покушавати да пребаци терет одговорности на своје противнике и уједно искористи прилику за консолидацију својих редова. Криза међународног политичког система све више ће долазити до изражаја пропорционално расту броја незадовољних незападних држава. Међутим, уколико успостављени поредак настави да функционише у перманентној кризи, на архитектама лежи највећи део одговорности, а на ревизионистичким силама је терет доказивања да западно-центрични поредак нема перспективу.

Говорити о ери мултиполарности још увек је далеко и неизвесно, с обзиром на то да глобални процеси који се тренутно одвијају сугеришу да се још увек налазимо у полицентричној униполарности у којој је евроатлантизам доминантна сила, без конкуренције. Успон великих држава почетком новог века представља само зачетак једне супротне тенденције, то јест рађање новог анти-западног пола,  по узору на совјетски. Само што се овог пута борба неће водити између идеологија. Супротну тенденцију формирају незападне државе, носиоци културно-историјског кода цивилизације којој припадају. Забринуте за своју егзистенцију, стварају савез како би осујетиле покушај стварања универзалне цивилизације. Само након свргавања западне хегемоније олицетворене у евроатлантизму, могуће је успостављање условне мултиполарности. Највећа борба одвијаће се у дубинама евроазијског континента, борба која је намерно скривана од наших очију, али која је јако блиска нашим балканским срцима.

Матија Малешевић (Београд, 1988), основне студије завршио на Правном факултету Универзитета у Београду, а магистарске на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације. Стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. “…ко није са нама он је против нас“

    У овом контексту поменули бисмо Светозара Вукмановића „Темпа“ (Подгор, код Цетиња 1912 – Режевићи, код Петровца 2000), који се у својству Брозовог делегата пребацио у Босну и Херцеговину трагичне 1941. године, да покрене братоубилачки рат међу Србима. Вукмановић је дипломирао права у Београду, у Србији. По народности се оределио као Црногорац ( Види: Редакциони одбор, Ко је ко у Југославији, Београд 1957, стр. 786). Његов отац је био присталица тзв. „зеленаша“. Имао је брата Луку, свештеника, који је био присталица монархије. Луку су комунисти ухапсили у Словенији и стрељали 1945. године. Светозар није ни прстом мрднуо да спаси ухапшеног брата, јер се држао комунистичког класног начела: убиј ближњег свога! Члан КПЈ од 1935, а члан ЦК КПЈ од 1940. године. Као познати предратни комуниста бечко-берлински марксиста баљезгар, био је у више махова хапшен и осуђиван за време студија на Београдском универзитету због антидржавне активности. Водио је између осталих, групу млађих студената и комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке и антидржавне фразе и пароле:

    – Доле са крвавом србијанском монархијом! – Доле великосрпска војно-фашистичка диктатура!
    – Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    – Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    – Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    – Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

    Вукмановић је присуствовао на комунистичком историјском састанку 4. јула 1941. године у Београду, у вили Владислава Рибникара, којег је организовао Покрајински Комитет КПЈ за Србију по наредби Коминтерне, да се покрене прва етапа „буржоаско-демократске“ револуције у Србији. На састанку су били присутни Јосип Броз „Тито“, Александар Ранковић, Иван Милутиновић, Иво Лола Рибар, Милован Ђилас и Сретен Жујовић. После тога, Вукмановић је за време извођења и покретања Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке “буржоаско-демократске“ револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у пролетерску, био овлашћен од стране Јосипа Броза „Тита“ да покрене точак револуције у Босни и Херцеговини и да ради на ширењу комунистичких партијских ћелија.Такође, после тога, по наређењу Стаљина, а у сагласности са Брозом одлази у Македонију ради повезивања НОП Југославије са НОП Бугарске, Грчке и Албаније, да би се створио Балкански штаб, који би био под командом велеикохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Овим је Стаљин хтео да у току 1943 и 1944. године спречи заузимање Грчке од стране англо-америчких трупа. У овом подухвату Вукмановића је активно помагао и др Благоје Нешковић, политички секретар Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

    И ако су Вукмановићеви планови и намере пропали у Босни и Херцеговини 1941. године, показало се да је то било привремено. Долазак Брозових пролетерских бригада, које су побегле из Србије и Црне Горе у Босну и Херцеговину крајем 1941. године, донеле су нове покоље, страдања и идеолошке поделе обезглављеном, пониженом, окупираном, обесправљеном нашем несрећном србском народу. Ово потврђују између осталих и публицисти Драган Марковић и Слободан Босиљчић у књизи коју су објавили под насловом „Делегат Врховног штаба“, где између осталог, стоји:

    „Изненада, 24. децембра, око 8 часова увече, у Рогатицу су стигли Тито и Врховни штаб. Дошли су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Моша Пијаде и Иво Лола Рибар. Обрве су им биле беле од иња. Пратио их је добро наоружани Крагујевачки батаљон Прве пролетерске бригаде, која је три дана раније формирана у Рудом. Босанцима је сада било јасно зашто им је Врховни командант још за време разговора у Ужицу тражио да му обезбеде неко место у Босни за смештај Централног комитета и Штаба.
    Чим су се срели у Рогатици, Темпо се, сав узбуђен од радости, обратио Врховном команданту:

    – Друже Тито, спасили сте нас од расула!
    – Како то од расула?
    – Да, управо сте нас спасили – наставио је Темпо детаљно објашњавајући ситуацију у овом делу Босне.
    Тито се онда, храбрећи их, насмешио и рекао Кардељу и Ранковићу:

    – Видите, добрим смо путем стигли!…“ (Види: Драган Марковић и Слободан Босиљчић, Делегат Врховног штаба, Београд, 1968, стр. 77).

    Веома је важно напоменути да се Вукмановић слободно кретао у својству Брозовог специјалног делегата Врховног штаба на подручју тзв. Независне Државе Хрватске и Недићеве Србије са лажним исправама, са објавом и картом за повлаштену вожњу на жељезници, које су издавале хрватске и где год је било потребно потврђивале и немачке власти, а на подручју Недићеве Србије и србске и немачке власти. Вукмановић се једно време у току 1942. године налазио на Брозом специјалном задатку у Сарајеву, а затим и Загребу. У Павелићевом Загребу, у којем су вођени преговори између немачких национал-социјалиста, хрватских усташа и Брозових комуниста-троцкиста о заједничкој сарадњи да се уништи и и разбије српски национални покрет Драже Михаиловића и да се сломи кичма србском народу, налазио се поред Поповића, Ђиласа и Велебита, на специјалном задатку и Иво Лола Рибар у својству специјалног изасланика и делегата ЦК и Врховног штаба (Види: Јозо Петричевић, Иво Лола Рибар, Загреб, 1964, стр. 119-131).

    Вукмановићев случај је важан и интересантан, јер доказује и поткрепљује историску истину, да је несумњиво постојала добро организована и камуфлирана сарадња између лажног „маршала“ Јосипа Броза „Тита“ и поглавника Анте Павелића, као и са извесним немачким национал-социјалистичким представницима у Загребу.

    Свиђа ми се

  2. Revizionisticke drzave?Cega one vrse reviziju?One su samo rivali oko preusmeravanja tokova kapitala unutar globalistickog trijumfa Zapada.Jedina „revizionisticka“ drzava je Iran, kao islamska teokratija.I Rusija i Kina su „zapadne“ drzave, ekonomizovane, svedene na pitanje ekonomske efikasnosti.Ekonomizacija drzave posledica je globalizacije Zapada preko njegove drugosti socijalizma.U svojoj zavrsnoj fazi socijalizam je bio u potpunosti okrenut Zapadu pokusavajuci da ostvari merila zivota postavljena na tom istom Zapadu putem ekonomske efikasnosti.Ne uspevsi da prevazidje kapitalizam, ali i sebe samog u komunizam, socijalizam se pretvorio u sredstvo sirenja zapadnih vrednosti i standarda.Iran nije manje neprijatelj Zapada nego sto bi to bio Istoka, da je socijalizam pobedio.Naprotiv, kastinska Indija, zalivske monarhije i teokratije, socijalisticki revizionisti, eto opet ovog termina neadekvatno upotrebljenog, bili bi jos veci neprijatelji globalizujuceg socijalizma, nego kapitalizma.Da je socijalizam samo podrugojacenje Zapada pokazuje sudbina Rusije koja je izgubila ogromne teritorije i desetine miliona ljudi (sto pobijenih, sto prinudjenih da danas zive u drugim drzavama nastalim raspadomSSSR-a) od SSSR-a i koja je prinudjena i danas da vodi globalnu politiku SSSR-a iako Rusija nikada nije bila globalna pomorska sila.

    Свиђа ми се

  3. One vrse reviziju statusa qvo u svom regionu! Zele da budu regionalna dominantna sila : Rusija na post-sovjetskom, Kina u jugoistočnoj Aziji, Iran na Bliskom Istoku! Da li je to istina, nisam zeleo da ulazim u to ! Samo sam hteo da objasnim kako atlantisti gledaju na svoje rivale i kakav recnik koriste. Ja licno nikad ne bi Rusiju nazvao revizionistickom drzavom ali Zapad to radi svakodnevno, pogotovo posle Krima !

    Свиђа ми се

  4. @Matija Malesevic
    Hvala na pojasnjenju.I sam sam naveo primer upotrebe termina „revizionisticki“ u slucaju nekadasnjih socijalistickih drzava, takodje kao neadekvatan.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s