Међународна кризна група: Нелогичност америчких санкција Ирану

Трампова администрација верује да ће ширењем опсега економског притиска на Иран принудити Исламску републику да напусти своју реметилачку политику на Блиском истоку. И Вашингтон и Техеран треба да одступе са своје тренутне путање која иде ка ескалацији

Доналд Трамп (Фото: Бета/АП)

(International Crisis Group, Вашингтон/Брисел, 2. 11. 2018)

Шта је ново?

Анализа четрдесетогодишњег иранског економског учинка и регионалне политике открива мало или нимало корелације између ова два чиниоца, пошто Техеран наставља да води оне политике за које сматра да су средишње за националну безбедност без обзира на степен економског благостања код куће.

Зашто је то важно?

Трампова администрација се нада да ће санкције принудити Иран да обустави своје регионалне активности. Но, подаци показују да је исход неизвестан с обзиром да промена иранског богатства има мало утицаја на правац регионалне политике или могућности за њено вођење. Санкцијама се ризикује да се оснаже тврдолинијашки званичници Исламске републике односно да их оне подстакну да се размахну, и тиме погоршају регионалне напетости.

Шта је чинити?

Оптимално, Сједињене Државе треба да укину своје санкције како би деескалирале регионалне напетости. То захтева да се признају иранске легитимне бриге за безбедност све док Иран признаје легитимност безбедносних мора својих регионалних такмаца. Колико год то било мало вероватно у овом тренутку, Сједињене Државе, Иран и заливске арапске државе треба да предузму кораке како би изградили стабилну регионалну безбедносну архитектуру.

1. Преглед

Интуитивна претпоставка која је у самој сржи политике према Ирану Трампове администрације јесте да ће, смањењем ресурса, економске санкције Ирану умањити реметилачке активности на страни. Санкције које ће америчко Министарство финансија поново увести Ирану [чланак је објављен 2. новембра, прим. прев] су, према речима државног секретара Мајка Помпеа, усмерене да Иран принуде да бира: „или ће се борити да своју економију код куће одржи у животу или ће наставити да траћи драгоцено богатство у иностранству. Неће располагати са довољно ресурса да уради оба“.

Али историјски подаци показују мало или нимало корелације између ресурса којима Иран располаже и понашања у региону. Уместо тога, оно што одређује његово понашање јесте ниво осећаја угрожености или процена прилика у суседству. Процењена у односу на то мерило, агресивна политика Трампове администрације ће вероватније да размахне иранску активност у региону него што ће да је спута. Постоји боља алтернатива. Она захтева од Трампове администрације да не игнорише иранске регионалне интересе, већ да призна легитимност његове безбедносне забринутости, док би Иран требао да призна како све док заступа политике које његови суседи сагледавају као агресивне, напетости ће опстајавати а и рашће ризик директног војног сукоба. Стабилнији регион је могућ само ако Сједињене Државе обезбеде Ирану уверљиве безбедносне гаранције, док би заузврат тражиле да Техеран дозволи својим савезницима недржавним актерима да се интегришу у безбедносни и политички систем својих земаља и да обустави ширење технологије за израду и коришћење балистичких ракета широм региона. Иако је, сада, реч о далеком циљу, обе стране треба да раде са другим регионалним делатницима ка постизању укључујуће безбедносне архитектуре.

2. Поређење различитих периода иранске регионалне политике

Истраживање како је Иран осмишљавао своје регионалне политике током претходне четири деценије открива да су његови избори ретко били у функцији економског учинка или обезбеђивања ресурса.

Истурена одбрана

Иранска регионална одбрамбена политика је осмишљена и обликована у времену економске оскудице. Његова политика „истурене одбране“ – настојање да се искористе слабе државе, попут Либана и Ирана после 2003. године, у којима може да прошири свој утицај и да се бори преко продужених руку[1] без непосредне штете или претње – потекла је у 80–им годинама прошлог века. Тада је, новуспостављени поредак у Техерану, који је имао тежњу да извезе своју револуцију ван земље, истовремено осетио да су га опсели страни и унутрашњи непријатељи који настоје да га поткопају и суочио се инвазијом Ирака који је предводио Садам Хусеин и који је до зуба био наоружан оружјем из арапских и западних држава.

У то време, Иран је страдао од крајњих економских потешкоћа услед револуционарног превирања, разарајућег рата са Ираком и пада цена нафте на светском тржишту. Међутим, као што се може видети са графикона један иранско стварање Хезболаха у Либану 1982. године, бомбашки напади на касарне америчких маринаца у Бејруту исте године, и низ циљаних терористичких напада у Европи (у којима су Европљани видели иранску умешаност) десили су се упркос паду прихода од нафте и економском паду. Богати Иран би можда деловао још агресивније с обзиром да би имао више ресурса на располагању. Но, суштина је да економска оскудица није понашање Исламске републике учинила умеренијим, окренутијим ка себи нити је довела до обуздавања њених регионалних проксија.

Графикон 1: Раст иранског БДП-а и приходи од нафте (1980-1988). Извор: ММФ

Наредна деценија (1988–1998) је била обележена послератном реконструкцијом услед повећаних нафтних прихода (делимичан узрок већих прихода био је раст цена нафте на светском тржишту након Првог заливског рата) и огромном инфлацијом. Ништа од овога како изгледа није произвело опипљиву промену у иранској подршци Хезболаху у Ирану или Хамасу и Муслиманском џихаду у Палестини. То није учинила ни Азијска финансијска криза из 1997. године која је довела до колапса цена нафте и која је оборила иранске приходе од нафте са 16,7 милијарди америчких долара 1997. на 9,7 милијарди 1998. године. Другим речима, путања иранске спољне политике била је суштински неосетљива на колебања његовог економског благостања.

Прагматизам и дипломатија

Иранске дестабилишуће активности су опадале почетком двехиљадитих када су, како се може видети са другог графикона, и цене нафте и бруто друштвени производ били у успону. Током овог периода Иран је знатно побољшао односе са својим арапским суседима, помогао је деловање Сједињених Држава на успостављању послеталибанског поретка у Авганистану, и на кратко је обуставио нуклеарни програм у преговорима са Европљанима – иако је као што је општепознато наставио подршку Хезболаху и другим недржавним делатницима на Леванту.

Поново, ово тешко да показује како се Техеран понаша одговорније када његова економија има бољи учинак; неекономски разлози – пре свега прагматичнија гледишта иранске реформистичке владе у то време и забринутост у вези са могућим америчким нападом после америчке инвазије на Ирак 2003. године – могу да помогну да се објасни иранско понашање. Али то наглашава да ресурси који му стоје на располагању нису једини фактор који одређује иранске политичке изборе.

Графикон 2: Раст иранског БДП-а и приходи од нафте (1998-2003). Извори: ММФ, Централна банка Иран

Између 2003. и 2011. Иран је имао два кључна приоритета. Прво, радио је на томе да осигура да ће се у Багдаду појавити централна влада која би била довољно снажна да одржи земљу на окупу и обезбеди своју границу према Ирану, али истовремено не би била сувише снажна да поново представља опасност. Друго, намеравао је да потисне америчке снаге из западних суседних територија. Како би постигао друго споменуто, он се ослонио на односе које је деценијама неговао са ирачким лидерима (посебно са шиитским исламистима и Курдима); за прво наведено, он је обучио и опремио неколико шиитских милиција чија су мета била америчке снаге у Ираку. Овај период се временски преклопио са нуклеарним клинчом и наметањем разноразних унилатералних, мултилатералних и међународних санкција. Али Техеран је без обзира на то био запљуснут новцем захваљујући високој цени нафте. Изнова, ово је показало како је његова политика подршке недржавним делатницима остала конзистентна у економски добра времена као и у она лоша. Како су високи ирански званичници рекли „када се ослањате на стратегију [„истурене одбране“] да бисте преживели, ослањате се на њу без обзира да ли пролазите кроз ватру или вас је пак подигла плима“.

Регионална ескалација

Као поткрепљење да економски пад нужно не ограничава ирански регионални активизам, најсликовитије показује период између 2011. и 2015. године (видети графикон три). Густа мрежа мултилатералних и међународних санкција нанела је највећу штету државној економији, која се суновратила по стопи од 7,7 процената 2012. године пошто је преполовљен извоз нафте, вредност валуте је пала за 200 процената и инфлација је скочила на 40 посто. Ипак, овај период се временски поклапа са оним што многи сматрају најзначајнијим ширењем иранског војног уплитања у региону, који је био последица устанка у Сирији, појачаног техеранског ривалства са Ријадом и борбе против Исламске државе.

Графикон 3: Раст иранског БДП-а и приходи од нафте (2011-2015). Извори: ММФ, Централна банка Иран

Према Стокхолмском међународном истраживачком мировном институту (Stockholm International Peace Research Institute) ирански трансфери оружја у Сирији и Ираку досегли су врхунац у овом периоду. Оскудност ресурса код куће нити је спречила Иран да прошири кредитну линију Дамаску вредну више милијарди нити да мобилише шиитске милиције из Авганистана, Пакистана и Ирака да се боре у Сирији. Иран је такође повећао своју подршку јеменским хутским побуњеницима тако што их је обучавао и опремао.

Благодат после нуклеарног договора

Критичари Заједничког опширног акционог плана (Joint Comprehensive Plan of Action, енглеска скраћеница JCPOA) из 2015. године истичу како је Иран постао ратоборнији након нуклеарног договора, који му је обезбедио милијарде долара замрзнутих средстава. Ипак, тешко је указати на било шта што је Иран радио после договора – од подршке хутским побуњеницима у Јемену до подупирања сиријског режима –што није предузимао и пре постигнутог договора.

Била је једна значајна промена: повећање државног војног буџета од 30 процената. Чак и то треба да буде размотрено у одговарајућем контексту. Као што је показано на графикону четири, нагли скок из 2016. вратио је трошкове на ниво из 2009. године – а није представљао нови врхунац. Важније од тога је што је Иран ширио своју умешаност у регионалне послове у време када је трошио мање на своју војску (2011–2015) што указује да је ширење регионалног ангажовања резултат згодне могућности или перципиране нужности, не економије, и да раст одбрамбених трошкова не значи нужно опипљиви утицај на терену.

Графикон 4: Проценат БДП-а који је Иран издвајао за војни буџет (2007-2017). Извор: Светска банка

Осим тога, војни трошкови Техерана по свој прилици нису нешто што само по себи треба да брине Сједињене Државе. Ирански годишњи трошкови за одбрану 2017. у износу од 16 милијарди долара бледе у поређењу са саудијских 76,6 милијарди. Иран троши мање од 3 процената свог бруто друштвеног производа на одбрану (која се по трошењу по глави становника налази на четвртом месту међу различитим секторима посте социјалног старања, образовања и здравства), што није прекомерно за земљу његове величине.

Иранске активности у региону су саме по себи – и намерно – јефтине и стога највећим делом неосетљиве на економске флуктуације. Трампова администрација тврди како је Иран потрошио 16 милијарди долара на пројектовање моћи у региону од 2012. Ако је тачна – иако је бројка вероватно увећана – то чине у просеку 2,6 милијарди годишње. То није тегобно за земљу, која ће чак и под санкцијама приходовати више од 25 милијарди долара од продаје нафте 2019. године и има на држи више од 100 милијарди долара у девизним резервама.

3. Опасност од санкција

Иран може да изабере да се тактички повуче или обустави извесне активности, што је чинио и у прошлости. Такође је логично да када има додатне ресурсе може да настави да шири свој регионални утицај. Али ништа у историји Исламске републике не сугерише да ће санкције наметнути суштинску промену иранске спољне политике. Веровати другачије значи погрешно разумети источнике техеранског понашања, заснованог на концепту по коме је стратешка дубина, постигнута подршком савезницима, сарадницима и испоставама, кључна за националну безбедност. Израелска инвазија на Либан 1982. године, америчка инвазија на Ирак 2003. и рат у Јемену који предводе Саудијци од 2015. допустили су Ирану да се окористи хаосом и да продуби свој утицај.

За сада, пошто банкарским системом преосталих потписница Нуклеарног договора настоји да себи обезбеди економску линију живота, изгледа да Техеран иде релативно смотреном путањом у региону. Он се углавном уздржавао да одговори на више од 200 израелских напада на његове  ресурсе у Сирији као и од укључивања у окршаје са америчком морнарицом у Ормуском пролазу.

Парадоксално је, међутим, што Техеран може да постане мање опрезан према ризицима уколико Вашингтон успе у намери да онеспособи његову економију. Као што је рекао један виши ирански званичник, „ако се спирала економског пада отргне контроли, вођство у Техерану ће пожелети добродошлицу кризи која може да промени тему на домаћем терену и ујединиће становништво око заставе“. Ако се у обзир узме висок ниво несугласица између Ирана, Сједињених Држава и савезника обе ове државе у региону, такав окршај би лако могао да склизне у катастрофални сукоб.

Заиста, могу се приметити рани знаци како амерички приступ може да има негативни повратни ефекат. Трампова администрација је оптужила Иран како је напао америчке дипломатске објекте у Багдаду и Басти преко својих савезнишких шиитских паравојних група. Ако је то истина, ови напади би чинили ескалацију невиђену у Ираку од 2011. године и указали би да затезање омче санкција чини Иран не мање, но више агресивним. Подједнако је ризичан сценарио по коме иранска економија успева да се одржи на површини и америчке санкције не успеју да обуздају иранску регионалну политику. То може да наведе америчке савезнике у региону да испровоцирају суков између Вашингтона и Техерана што би, у њихову корист, значајно ослабило њиховог регионалног непријатеља. Као што је један израелски званичник изјавио, „мој јасан утисак јесте да [премијер Бенјамин] Нетанијаху усмерава ситуацију прама стварној употреби силе САД против Ирана. Нејасно је ког опсега – да ли је у питању појединачни напад или шири покрет?“

Ако је прошлост слика онога што следи, Исламска револуционарна гарда, која је превасходно одговорна за имплементирање иранске регионалне политике, поново ће се окористити – и политички и економски – од санкција. Њен утицај се видно проширио усред нуклеарног клинча и највећег притиска санкцијама (између 2006. и 2013). Она је контролисала кријумчарске мреже и проневерила је милијарде јавних средстава кроз комплексне шибицарске шеме које су тобоже биле усмерене да заобиђу америчке санкције. У исто време, средња класа, која је носилац друштвеног незадовољства и која испољава отпорну снагу према држава, ће се исцрпљивати и патиће се због критичног недостатка хране и медицинских средстава.

Ако је циљ да се ограничи ирански регионални домашај, Трампова администрација би била мудрија када би се побринула политичким покретачима сукоба, на које утичу локални фактори. Да би искористила притисак који је успела да прикупи против Ирана како би променила техеранску политику, она мора да призна иранске легитимне безбедносне страхове, пре свега релативну инфериорност његових конвенционалних војних капацитета. Мала је шанса да ће се Техеран сложити да компромитује своју националну безбедност за економске подстицаје. Оптимално би било да САД наговести своју спремност да се позабави овим бригама и да обезбеди одрживе безбедносне гаранције иранским лидерима. Паралелно с тим, она треба да ради заједно са другим регионалним делатницима како би постигла ширу безбедносну архитектуру која би укључила и Иран. Руку на срце, такву промену политике је тешко наслутити ако се у обзир узме тренутно држање администрације према Техерану.

Са своје стране, и независно од онога што Вашингтон ради, Техеран треба да предузме кораке којима би у обзир узео забринутости својих суседа – међу којима је најважније прихватање да што више његова безбедносна доктрина обухвата експедиционе ратне сукобе, то ће више провоцирати агресивни одговор његових непријатеља. У исти мах, Иран треба да охрабри интеграцију својих недржавних савезника у државна безбедносна тела под непосредном и учинковитом контролом њихових централних влада, и треба да престане пролиферацију балистичке ракетне технологије широм региона.

Алтернатива томе да обе стране узмакну са стазе која води ка ескалацији јесте режим санкција који кажњава Иран и ирански народ, но не снажи мир и безбедност у региону, и може да одведе и до рата.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] У анализама оваквог врста ратовања користи се реч proxy која дословце значи „заступник“, „опуномоћеник“. Као превод се користи изрази „продужена рука“, „испостава“, „марионета“ или неки други, описни израз. Пошто је реч „прокси“ већ ушла у српску терминологију преко рачунарства ми ћемо је, када се друга решења чине рогобатним, користити у преводу овог текста.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Kaka su ovo baljezganja, BRE?. Iran ad napusti svoju remetilacku politiku. Pametnom dosta.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s