Иван Пајовић: Придњестровље или Брзо теку воде Дњестра

До данас ниједна држава није признала Придњестровље. Независност Придњестровља и његово међународно признање је званични државни циљ, али онима који стање посматрају са стране то се не чини као озбиљна политичка перспектива

Парада у Придњестровљу

Молдавија долази у појачани фокус интересовања Москве, а Придњестровље неформално постаје област Калињинграда, пише Мирослав Лазански. Придњестровље је узани појас територије на левој обали Дњестра и налази се између Молдавије и Украјине. Ова територија је око пет пута дужа, а по ширини једнака сектору Газе.

До данас ниједна држава није признала Придњестровље. Та територија заузима 11% територије Молдавије и има 13% њеног становништва. Постоје два могућа решења проблема у ком се Придњестровље налази: регион се може вратити у састав Молдавије или покушати да добије међународно признање као независна држава, оријентишући се на привилегован положај земаља као што је Луксембург, Малта или Исланд. Независност Придњестровља и његово међународно признање је званични државни циљ, али онима који стање посматрају са стране то се не чини као озбиљна политичка перспектива.

Конфликт је 2003. године био недалеко од свог разрешења. У такозваном Козаковом меморандуму (према имену тадашњег руског вицепремијера Дмитрија Козака) предложена је „асиметрична федерализација” Молдавије, са давањем аутономних права Гагаузији и Придњестровљу, укључујући тридесетогодишње присуство руске војске на територији те земље. Председници Молдавије и Придњестровља договорили су се о тим условима. Међутим, план је пропао због мешања америчког амбасадора у Кишињеву. Американци су инсистирали на што бржем одласку руских војника, то јест на анулирању утицаја Москве у овом региону.

У току прошле године много се чинило на поправљању ситуације; међународни посредници су такође улагали не мале напоре. У саопштењу које је потписала и Молдавија, земље-чланице ОЕБС су обећале подршку „свеобухватном, мирном и одрживом решењу конфликта на основу суверенитета и територијалне целовитости Републике Молдавије у међународно признатим границама, са одређивањем специјалног статуса Придњестровљу”.

„Додонов меморандум”: свеж ветар у решењу придњестровског конфликта

Ипак, ни међународно посредовање до сада није помогло да се постигне напредак. Где је излаз из ове ситуације?

Молдавски председник Игор Додон предлаже Придњестровљу присаједињење на федеративној основи. Као угаони камен постављен је принцип територијалне целовитости и суверенитета Молдавије, са одређивањем посебног статуса Придњестровља. Додон је изнео на разматрање свој предлог о перспективама заједничког живота Молдавије и Придњестровља и обећао Придњестровљанима руски језик као званични језик земље.

Уз то је региону гарантована широка аутономија са очувањем „свега онога што већ код њих постоји”. Остао би по старом „председник, парламент, влада, застава, химна, буџет, власнички односи”. Осим спољне политике и питања безбедности, а такође и правосуђа, Тираспољ би очувао све видове власти, укључујући и прикупљање пореза. Вид и форма присаједињења били би одређени на референдуму. У том случају Дњестар не би више представљао последњи „Берлински зид Европе”. Главну улогу игра тај фактор, што је Молдавија одабрала курс трајне неутралности.

У случају да се Молдавија уједини са Румунијом или одбаци уставно одређену неутралност, онда би Придњестровље морало добити право на самоопредељење. Највећи значај имају парламентарни избори који ће бити одржани следеће године. Уколико на њима победи страна наклоњена Додону, он би имао своју владу и тада би се процес решавања придњестровског конфликта померио са мртве тачке. Раније је Додон изјављивао да ни Молдавија без Придњестровља, ни Придњестровље без Молдавије немају будућност.

Игор Додон

Да би се очувала територијална целовитост земље, што подржава и председник Путин, Молдавија мора да успостави контролу над целом својом границом. Додон је дужан то да учини, јер другачије га неће разумети у Молдавији, ни у власти, ни у народу. Он мора да се држи на линији балансирања између Европске Уније и Евроазијског Економског Савеза.

Немачки политиколог Александар Рар, директор Немачко-руског Форума, такође је уочио покушај Додона да „лети на два крила” (ЕУ и Русија). Налазећи се између два блока, Додону не преостаје друго, осим да, држећи се европског вектора, такође одржава и добре односе са Русијом и Евроазијским Савезом.

Шеф молдавске државе инсистира на неопходности активизације политичког дијалога. Зато је Додон предложио Тираспољу директне преговоре у децембру ове године. Први сусрет председника Молдавије са његовим придњестровским колегом Вадимом Красносељским био је у граду Бендери, познатом по својој средњевековној тврђави. „Вадим Красносељски и ја смо размотрили многе теме, ја ћу подржати свако зближавање леве и десне обале Дњестра и кораке једних другима у сусрет” – рекао је Додон.

Председник је нагласио да су сагласности резултат сарадње његове администрације са владом и парламентом, додавши да је то вероватно једина сфера у којој је достигнуто међусобно разумевање (влада и парламент спроводе прозападни курс).

По Додоновој иницијативи молдавски вицепремијер за реинтеграцију Георги Белан и шеф придњестровског министарства спољних послова Виталиј Игњатјев потписали су четири споразума усмерена на побољшавање живота и раст узајамног поверења становништва на обе обале Дњестра. Задатке које су стране себи задале тичу се деблокаде телефонских веза између Молдавије и Придњестровља, решења проблема школа са наставом на латиници у непризнатој републици, узајамног признавања диплома, а такође доступа молдавских пољопривредника својим њивама, које су блокиране због пограничног режима.

Поклон Игора Додона Николају Бабилунгу

Данашња ситуација поседује читав букет куриозитета. Например, Молдавија признаје придњестровске аутомобилске таблице, па због тога мноштво Молдаваца региструју тамо своје увезене аутомобиле, користећи се погодностима тамошњег царинског режима.

Разуме се, важно је што су одређени начини разрешења постојећих проблема. Појавила се нада у решење конфликта. Међутим, парламентарна већина у молдавској скупштини испровоцирала је натегнутости са Москвом, што се негативно одразило на дијалог са Тираспољем.

Чини се да посланицима владајуће већине није много стало до Придњестровља: Молдавија се може присајединити Румунији и без њега. Упркос томе што Кишињев учествује у дијалогу на разним нивоима, стиче се утисак да он нема јасно виђење и реалну стратегију реинтеграције. Биро вицепремијера задужен за реинтеграције располаже минималним ресурсима за решење текућих питања.

Тираспољ психолошки осећа да Кишињев не жели да води озбиљан дијалог. Унутарполитичке борбе у Кишињеву ометају спровођење сусрета у формату „пет плус два” и решавање проблема у целости. Други камен спотицања је питање одласка руских миротвораца из Придњестровља, на чему инсистира парламент у Кишињеву.

Провалија између Молдавије и Придњестровља је дубока, не само међу политичарима. Старије становништво није заборавило рат из 1992. године. Док Игор Додон говори о „народу на обе стране Дњестра”, председник Придњестровља говори о „придњестровском и молдавском народу” који траже поштовање. Напетости око Придњестровља, дакле, не попуштају.

Европска унија и „путна карта” за интеграције

Није потпуно јасно зашто Аустрија као актуелни председавајући ЕУ сматра да сваки званични сусрет у формату „пет плус два” мора да се заврши потписивањем великих споразума између Кишињева и Тираспоља. (У формату „пет плус два” учествују Молдавија и Придњестровље као стране у конфликту, Русија, Украјина и ОЕБС као посредници, а такође САД и ЕУ као посматрачи). У таквој ситуацији политика малих корака осуђена је на пропаст.

Док Молдавија форсира економско, политичко и војно зближавање са ЕУ и НАТО, Придњестровље се стабилизовало као непризната држава под протекторатом Русије. Тираспољ има намеру да и даље развија односе са земљама Запада, не кидајући постојеће везе са Русијом. Штавише, Придњестровље, независно од односа Кијева и Москве, инсистира на добросуседским односима са Украјином. Оно хоће да преживи, а то је могуће само у оквирима компромиса.

ЕУ је омогућила отцепљеној републици одређене олакшице, на пример могућност бесцаринске трговине са земљама ЕУ. Данас већи део придњестровског извоза одлази у земље ЕУ (60%), САД и Канаду. Политичар Анатолиј Дирун каже: „Например, ми производимо аустријске униформе”. Добит доноси и сива економија. Према званичној статистици Придњестровље је било светски лидер по потрошњи пилећег меса по глави становника. Та загонетка има своје решење: после увоза, ова роба транзитом одлази у Украјину (наравно, шверцовано).

У Кишињеву

ЕУ коригује своју тактику са перспективом да постане утицајан играч у Придњестровљу. И Москва мора, очигледно, на то да рачуна. Склоност замрзавању конфликата на постсовјетском простору, чини се, показује своју потрошеност као принцип спољне политике.

За неутралног посматрача чини се очигледно да ЕУ сматра за свој животно важан интерес решавање овог конфликта. Европска комисија иступа са оваквом аргументацијом: „Непризнавање малих држава као што је Придњестровље привлачи организовани криминал и може дестабилизовати или прекинути процес државне изградње, политичке консолидације и развоја (…) У интересу Европске Уније је превазилажење тих изазова”.

Ипак, стварност је много сложенија и хаотичнија. Најважнија претпоставка за постизање успеха представља признавање партнера у преговорима као равноправног. У том смислу, Игор Додон даје пример Европској Унији. Као модел историјског државничког понашања он сматра молдавског господара (кнеза) Стефана Великог, који је у другој половини петнаестог века успешно водио борбу против моћних непријатеља и закључио савез са Русијом. Надахнут тим примером, Додон жели, вероватно, уз помоћ Русије да „врати кући” отцепљени део бивше молдавске совјетске републике. Политичка поука Стефана Великог остала је непромењена: увек поштовати интерес друге стране. Предлажући сарадњу, одбацити стереотипну слику о противнику.

Упркос убедљивости ове аргументације, опозиција Додону је такође јака. Садашња молдавска влада усмерена је на ЕУ, ослањајући се на привидну већину у сопственој земљи. Потпуна реинтеграција Придњестровља, такво је садашње убеђење, подразумева доток нових бирача, који су због своје проруске оријентације способни да сахране досадашњи прозападни курс земље, пише Der Standard. Стога садашња влада није превише заинтересована за повратак Придњестровља. Таква цена присаједињења може се показати превисоком. Отворено говорећи, и у Придњестровљу Игор Додон такође наилази на мало одушевљења за такав амбициозан пројекат.

Узбуна у Гагаузији

Придњестровље није једини регион карактеристичан по етничко-територијалним конфликтима са централном владом у Кишињеву. Прва је своју независност 1990. године објавила Гагаузија, која се налази на југу Молдавије. У прошлости се Кишињев премало интересовао за ту провинцију. Али за разлику од Придњестровља, у Гагаузији није било великих сукоба. Представници Гагаузије и Молдавије су се 1994. године договорили о решењу гагаузијског питања уз гаранције територијалне аутономије те области. Међутим, од тада отпор туркскојезичног југа Молдавије централној власти није утихнуо. Руководство аутономне области не једном је изјавило да регион захтева исто такав специјални статус као и Придњестровље, уколико Придњестровље при оваквим или онаквим условима уђе у састав Молдавије.

У Молдавији живи око 160.000 Гагауза. То је туркскојезични православни народ који је традиционално оријентисан ка Русији. Покушаје неких сила у Молдавији да се уједине са Румунијом и на тај начин да уђу у састав ЕУ народ Гагаузије одбацује – због страха од одређеног вида поробљавања, преноси Deutschlandfunk. Гагаузијски парламент се на дипломатском нивоу конфронтира са Кишињевом. Истраживања показују да само два процента Гагауза прихвата споразум о придруживању Молдавије Европској унији.

Јуна 2014. године бивши молдавски председник Михај Гимпу иступио је са иницијативом да се организује национални референдум о укидању гагаузијске аутономије, отворено изјавивши да Гагаузија више нема право на аутономију. По речима Михаила Формузала (шефа владе аутономне области од 2006. до 2015. године) Молдавија прави од Гагаузије непријатеља. „У јуну 2014. године покушан је атентат на мене и на председника Народне скупштине, а неке посланике су узели као таоце. Све то се догодило у време заседања Народне скупштине. Недавно су разоружали сва полицијска одељења у Гагаузији и однели оружје. Ситуација је опасна и подсећа на Украјину. Постоје страхови да се са Гагаузијом може поступити једнако као и са Донбасом”, сматра Формузал.

Модел аутономије за Гагаузе, теоријски, могао би бити узет као образац при практичној обради статуса Придњестровља, пише Neue Zürcher Zeitung. Али то се не догађа. Стога Тираспољ, сматрају у ЕУ, узима Гагаузију за пример када жели да докаже одсуство жеље и способности Кишињева да поштује права националних мањина.

Advertisements


Категорије:Светске ствари

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s