Матија Малешевић: Феноменологија евроатлантизма – еволуција

Европске елите свесне су чињенице да се судбина не налази више у рукама њихових нација већ у њиховом јединству. Општи интереси постају важнији је од посебног

У претходном тексту описан је процес генезе јединственог културно-историјског ентитета обједињеног Атлантским океаном и покушано да се демистификује поглед по коме је америчка улога у глобалним и историјским процесима негативна и рушилачка, а европска традиционална и позитивна. Како би се уверили у овакве историјске интерпретације, било би добро сагледати ствари из перспективе савремених односа Америке и Европе.

  1. Еволуција

Савезнички односи Америке и Европе формално су успостављени 1949. године оснивањем Организације Северноатлантског споразума (НАТО). НАТО за време Хладног рата успешно одолева моћном идеолошком противнику, а после пада берлинског зида, деведесетих година, проширује своје територије на источну Европу утврђујући своје позиције и без комунистичке претње. У новом веку Северноатлантски савез пoказујe висок степен флексибилности и отпорности на нове глобалне изазове. Чињенице говоре у прилог тврдњи да коалиција настала у борби „слободног света“ против комунизма заправо представља много снажнију друштвену силу која далеко превазилази идеолошке мотиве свог настанка. После 70 година од институционализације односа Америке и Европе можемо закључити да је тај савез успостављен на чврстим основама и да је мало вероватно да ће у будућност доћи до његовог расформирања. Тенденције указују да ће интереси чланица НАТО све више конвергирати услед глобалних изазова који захтевају колективни приступ. Усклађивање спољно политичких интереса Запада и феномене које прате овај процес означили смо као еволуцију евроатлантске заједнице или како Хантингтон наводи „прелазак из фазе ратног стања у фазу универзалног стања“.

Из Другог светског рата Сједињене Државе изашле су као релативно најмоћнија држава у историји човечанства, држећи у својим рукама више од 50 % укупне светске производње. У том тренутку постојао је неограничен број геополитичких алтернатива и концепција прихватљивих за Сједињене Државе, од чијег је избора зависила будућност и правац развоја међународне политике: 1. Савез са континентално повезаном Јужном Америком, тј. Карипски савез у складу са традицијом Монроове доктрине; 2. Преоријентација на Тихи океан и инвестирање у развој нових тржишта азијских гиганата; 3. Рузвелт и Стаљин су се показали као одлични савезници, идеолошке супротности нису ни најмање сметале у победи над фашизмом, па могуће да не би сметале ни у партнерству за трајно очување глобалне доминације две суперсиле; 4. Неутралност – Сједињене Државе су поседовале неограничену економску моћ и савршен географски положај да са сигурне удаљености уживају у свом богатству дуги низ векова. Одлука Сједињених Држава да своје ресурсе уложи у изградњу савеза са порушеном и подељеном Европом није имала јаче стратешко упориште у поређењу са другим алтернативама. Без обзира на то, одлука се тумачи као јединствено правилно и логично решење, сугеришући на подсвесну и судбинску међузависност два континента. Сједињене Државе обнављајући Европу ревитализују западно-центрични светски поредак и постају њен лидер. Мисија остаје иста, монопол над управљањем глобалним процесима и одржавање Западне доминације.

У новим геополитичким околностима Запад је принуђен на унутрашње и спољашње трансформације како би на адекватан начин одговорио на нове глобалне изазове. Политичко и економско буђења незападних народних маса широм света и рађање великих држава као што је био Совјетски Савез, спремних да понуде алтернативу западноj доминацији, једни су од највећих изазова. Унилатералне интервенције европских нација, довољно делотворне у прошлости, у садашњим околностима губе на тежини. Уколико би Велика Британија желела самостално да утиче на власт у некој од својих бивших колонија на основама историјског права, доживела би дебакл. Мултилатералним приступом Запад одржава глобалне полуге моћи и тако колективно остварују утицај на земље у развоју. Ако је у прошлости степен утицаја на колоније зависио од националне моћи појединачних европских држава, данас он пре свега зависи од јединства Запада у институционалним оквирима регионалних и међународних организација.

Било је од пресудне важности правилно стратешки позиционирати најважнију регионалну институцију Запада. Аналогно Архимедовој тврдњи да свет може да се помера помоћу само једне полуге која би мала одговарајућу тачку ослонца, како би Сједињене Државе уз помоћ савезника померале планету у жељеном правцу одлучено је да Атлантски океан постане та тачка ослонца. Он је постаје језгро и симбол истомишљеника обједињених у највећи и најјачи војни савез у историји. Океан као тачка ослонца, због острвског карактера Сједињених Држава и жеље да се монополизује контрола главних светских морских путева како би светска трговина зависила од америчке добре воље. Атлантски, зато што је у прошлости представљао најзначајнији фактор и златну нит која је кроз векове спајала два континента, а данас је камен темељац у изградњи заједничког идентитета (евроатлантска заједница). Улогу довољно дугачке полуге преузео је међународни економски, политички и културни вредносни систем изграђен на вишевековној доминацији западне цивилизације.

Обједињење Запада у Атлантски пакт није се десило због комунистичке претње, био је то само главни повод. Он је настао на цивилизацијској солидарности блиских народа, дугорочно стратегијски постављен, са циљем да се цела планета усмерава у правцу који одговара одређеном типу цивилизације.

Изванредaн технички напредак и политичко-економско јединство наводи на помисао о непорецивој супериорности Запада и могућности да се реализује свака замисао, поготову ако се упореди са периодом разједињене и технички примитивне Европе 18-ог и 19-ог века. Међутим, процену стварне моћи Запада не можемо тражити у прошлости већ само у односу са другим нацијама у конкретном историјском тренутку. Данашња прерасподела моћи још увек омогућава Западу да концентрацијом својих ресурса остане доминантна друштвена сила, али тенденције указују да се стварна моћ све више диверсификује у корист других делова света. Пре само пар векова европска прекоокеанска експедиција могла је без испаљеног метка да покори домородачке народе, данас најсавременије војне технологије немају ни приближно сличан ефекат. То значи да, иако је апсолутна моћ Запада порасла, њена релативна моћ је у значајном опадању. Деградација моћи на Западу још увек се не одражава на материјално благостање цивилизације, већ на суптилније појаве као што су губитак контроле над мислима, умом и акцијама других људи. Ове две компоненте моћи још увек су у равнотежи захваљујући непрекидном поткупљивању друштвених елита.

Незахвално би било не споменути противречне интересе унутар евроатлантске заједнице, али уз опсервацију да су они другостепене природе и да не доводе у питање западно јединство. Рат у Ираку 2003. године на Западу није имао једногласну подршку, али без обзира на то офанзива и смена ирачког режима спроведени су у дело. Данас сваки Немац или Канађанин као доказ независне политике наводи уздржавање њихових држава у агресији на Ирак, не схватајући правну и моралну умешаност. Наиме, уколико сте део организације која учествује у незаконитим радњама и свесни сте те чињенице, нечињење вас чини саучесником. Конкретно неслагање западних партнера није утицало на промену одлуке, још мање на коначан исход. НАТО остаје у истом саставу као да се ништа није догодило. То сугерише да је цена која мора да се плати за вођење самосталне политике много већа од цене која се плаћа за евентуалне грешке направљене унутар коалиције. Економско, политичко и идеолошко јединство евроатлантске заједнице остварују се на рачун традиционално независне и суверене политике европских народа.

Сузбијање потенцијалних неслагања унутар западне цивилизације остварује се добровољним одрицањем од националног суверенитета у корист наднационалних институција. Европске елите свесне су чињенице да се судбина не налази више у рукама њихових нација већ у њиховом јединству. Општи интерес постају важнији је од посебног. Без обзира на пацифизам унутар Европе, политика западних елита наставља да се руководи принципима реализма, тако што се од западне цивилизације формира јединствена друштвена сила у циљу одржавања доминантних позиција у међународним односима. Либерализам се на унутрашњем плану користи као инструмент у деконструкцији националних држава и у привлачењу радне снаге, док либерализам на спољашњем плану служи за остваривање геополитичких интереса и у борби против непријатеља.

Солидарност и хомогенизација Запада једини су пут његовог опстанка, а НАТО и ЕУ у будућности одиграће пресудну улогу. Такозване популистичке силе у Европи свесне су процеса у коме се налазе и због тога се не залажу за самостално иступање из регионалних организација већ пре свега за њихову унутрашњу преконфигурацију. Матео Салвини и Марин ле Пен, на пример, нису против Европе и Запада већ за њихов препород. Лидери популистичких странака покушавају да дају један нови импулс у изградњи заједничког идентитета, кроз ограничења миграције и истицање значаја националних заједница. Уколико европска десница дође на власт, ти, као и у случају Трампа, неће значити промену спољнополитичког курса или погледа на свет. Постојеће претње: ауторитаризам Русије, експанзионизам „малих Руса“ на Балкану, нуклеарна претња Ирана и економски раст Кине наставиће да мобилишу јавно мњење као и до сада.

Морално јединство које је одликовало западну цивилизацију током читаве историје коначно добија свој облик и форму услед опадања релативне моћи и геополитичких промена. Евроатлантска заједница ће, без обзира на постојање неповољних околности, унутрашњом конвергенцијом стратешких интереса покушати да задржи status quo и своје доминантне глобалне позиције. Нико се не повлачи из борбе у тренуцима када је најјачи и када још увек постоји шанса да се преокрену негативне тенденције, опадање није неизбежно. Процес унутрашњих и спољашњих трансформација Запада биће употпуњен следећим текстом у коме ће се анализирати спољнополитичка доктрина атлантизма и његова борба са ревизионистичким силама.

Наставиће се

Матија Малешевић (Београд, 1988), основне студије завршио на Правном факултету Универзитета у Београду, а магистарске на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације. Стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s