Слободан Самарџић: Бура пред затишје

Ни значајна победа на гласању у Дубаију (Интерпол), ни царинско дивљање албанских власти у покрајини нису Вучића померили са места, тј. са његовог предодређеног пута

Слободан Самарџић (Извор: Н1)

На политичкој сцени у вези с Косовом и Метохијом све се узбуркало осим политике председника Србије. Толико је повода да се бар минимално ревидира та политика, да се макар тактички окуша другачији приступ од садашњег губитничког. Али, ништа од тога. Као да председника упркос збивањима води нека звезда водиља с којом он има договор а она с њим планове. Као да су у сукобу овостраност политичке реалности и оностраност идеалног решења, у међусобном рату обала на којој живимо и она преко, која нам је судбински обећана.

И пре Париза, кога смо се сви застидели сем председника, он је по ко зна који пут од косметских Албанаца добио изазовни повод да повуче активни потез. Када је пошао у Париз на састанак са Тачијем, домаћој јавности је саопштио да тамо иде да од Могеринијеве тражи интервенцију поводом царине од десет одсто, којом се крши Цефта споразум. Информативна служба Високе представнице је саопштила да је једина тачка био разговор о правно обавезујућем споразуму. Поводом албанског прекршаја Цефта споразума јавила се портпаролка Европске службе за спољне послове, чија је критика власти тзв. Косова била до те мере опасна да су они после недељу дана појачали царинске дажбине на српску робу за десет пута. Тачно је да се у међувремену догодио колапс њихове Интерпол авантуре, али повод незадовољства је, шире гледано, погодио један регионални споразум до којег је ЕУ и те како држала.

Али, ни значајна победа на гласању у Дубаију (Интерпол), ни царинско дивљање албанских власти у покрајини нису Вучића померили са места, тј. са његовог предодређеног пута. Док је у првом случају Албанце очински тешио због пораза, у другом је одмах не само рекао, него и одлучио, да контрамере не долазе у обзир. Ни егземпларно хапшење четворице Срба, од којих су тројица припадници косовске полицијске службе, није председника Србије погодило у онај центар нервног склопа чији је задатак да реагује државнички а не поданички.

Вучић јесте привремено прекинуо разговоре у Бриселу, али то је учинио и после хапшења Марка Ђурића, па их је наставио а да његови ТВ услови нису били испуњени. Да ли је то овога пута озбиљна претња која би негирала нашу тврдњу да председник Србије у косметској политици није повукао ни један активни потез и да је све што је досада радио била само реакција на западни подражај. Чисто сумњам. Он је рачунао, као што је и рекао, да ће ЕУ натерати Албанце да повуку своје царинске мере, па да  једном изађе као победник. Тениски речено, да добије бар један гем. Али, све што је са европске стране дошло говори да они нису вољни да Албанце уразуме чак ни у стварима које се тичу њиховог посебног аранжмана – Споразума о стабилизацији и придруживању, који се у трговинским питањима ослања на Цефта споразум. Као да знају да ће Вучић попустити и без тога, ослоњени на своје шестогодишње искуство у „сарадњи“ са њим. Они знају да његове критичке реакције нису биле мање принципијелне ни када му је постало јасно да од заједнице српских општина нема ништа, ни када је хапшен Марко Ђурић, ни када се Тачи под Росу-кишобраном шепурио по Газиводама.

То што се сада Вучић и Харадинај надјачавају у викању – један каже, нема преговора док се царине не укину, а други, нема укидања царина док Србија не призна Косово – као да много не брине западне газде. Све је то још у оквиру прећутних правила игре, мада делује као да је ван њихове маргине. Зашто Вучић не обори Харадинајеву владу када му је такав потез под руком? Зашто не изведе Српску листу из те исте владе, са свим српским министрима и посланицима? Па зато што то није учинио у свим претходним случајевима. Због свега тога, Вучић је за западне политичаре крајње предвидљив, а привид да он сада вуче уже на своју страну има баланс у чињеници да се председник Србије држи о конац који се зове „разграничење“. Са њихове тачке, то му је довољно, а са његове тачке тај кончић је његов политички живот. И тај живот више не зависи од запада – они су му га великодушно пружили, него од Албанаца – да ли ће прихватити „решење“ које се зове разграничење.

И зато је врло вероватно да ће се разговори наставити у догледно време. Не сумњам да ће западњаци помоћи Вучићу да часно повуче свој „услов“. Због чега су ћутке прешли преко његове аутократије и њеног чеда – контролисаних медија. Постојећу напетост поводом недостатка хране, лекова, можда и струје за косметске Србе сви заједно ће појачати симулирањем предратне психозе, амбијента у којем ће председник Србије одиграти одлучујућу миротворачку ролу. Отићи ће на преговоре не због себе него ради свих нас.

Ова данашња бура служи будућем затишју. Бар се тако планира. Када се преговори наставе, у једном моменту карте се морају отворити. Видећемо шта разграничење стварно значи. Да ли ће се у примени држати његовог стандардног међународноправног значења, или ће, како Вучић необавезно замишља, Србија добити нешто више од пуке корекције (постојећих) граница. Видећемо пошто председник државе и његова свита дају Косово и Метохију, тј. добијају оно нешто. Али, сасвим сигурно, биће то још већа и жешћа парада медијских марифетлука, референдумских и изборних манипулација и западних „услуга“, према којима ће македонски случај деловати само као пена малих таласа. Биће то, најзад, тест за ућуткану већинску Србију да покаже да ли је политички мртва или још увек жива.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 26. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s