Davor Ivanković: Spomenik Diani Budisavljević u Beogradu rehabilitira i nadbiskupa Stepinca

Apsurdno je da Beograd diže spomenik heroini, ali ne prihvaća njezina svjedočanstva da je Stepinac pomagao u spašavanju tisuća srpskih mališana

Foto: JSUP Jasenovac

Beogradska Politika objavila je da će u glavnom gradu Srbije na Savskom keju za otprilike godinu dana biti podignut spomenik Diani Budisavljević koja je iz ustaških logora u NDH spasila tisuće mališana, uglavnom srpske nacionalnosti. I u Hrvatskoj i javnosti Srbije ova priča držana je na marginama interesa. Zagreb je priču o Diani uglavnom ignorirao, osim u povjesničarskim i crkvenim krugovima, vjerojatno iz političkih razloga i zbog dokazano neučinkovite politike šutnje o „neugodnim“ stvarima koje su se događale u NDH.

U Beogradu je bilo slično sve donedavno kada se za priču o ovoj ženi zainteresirala politika. To je odmah poručio i zamjenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, koji je objasnio da je ona spašavala djecu uglavnom s Korduna i Kozare, a „sjećanjem na njen herojski čin borimo se protiv revizije povijesti jer je sve više pokušaja u Hrvatskoj da se smanji broj žrtava u Jasenovcu…“, poručio je.

Tako se još jednom pokazuje da se hrvatska nemušta politika kada je o NDH riječ Zagrebu uvijek vraća kao bumerang. Teško je, naime, shvatljivo da priču o Diani Budisavljević politički nije nametnuo, pa i iskoristio Zagreb, nego to sada čini Beograd. Zagreb je već odavno trebao objasniti javnosti i cijeli kontekst priče o spašavanju tisuća srpskih mališana u vrijeme NDH. Gospođa Budisavljević je, naime, potaknula i sudjelovala u spašavanju između 7500, a neki tvrde i do 12 tisuća djece većinom srpske nacionalnosti iz logora.

No to nije cijela priča. U Beogradu propuštaju, naravno, spomenuti da jedna žena, koliko god bila utjecajna kao rođena Austrijanka i pripadnica zagrebačke elite, ne bi mogla organizirati spašavanje tako epohalnih razmjera da je nije podupirala i štitila moćna organizacija. A iz njezinih dnevnika jasno je da je tu akciju, pogotovo 1942. pa do kraja rata, bila organizirala i uz pomoć Katoličke crkve, Caritasa, ženskih samostana, gdje su ta djeca bivala smještana, a sve uz odobrenje i potporu nadbiskupa Alojzija Stepinca. Iz njezinih dnevnika vidi se da je preko Stepinca više od pet tisuća srpske djece razmješteno ili po crkvenim institucijama ili u hrvatskim obiteljima u Zagrebu i okolici.

Priča o Diani filmskija je od one ekranizirane „Schindlerove liste“, na kojoj je bilo 1500 ljudi. Diana Obexer rođena je u austrijskom Innsbrucku, gdje je upoznala mladog Julija Budisavljevića koji se tamo školovao za kirurga. Nakon osnivanja Medicinskog fakulteta u Zagrebu, Diana i Julije 1919. odlaze u Zagreb, gdje on osniva Katedru za kirurgiju, kasnije i kiruršku kliniku.

Julije je bio jedan od najuglednijih pripadnika srpske zajednice u Hrvatskoj, a svoju profesuru na fakultetu i rad u klinici nastavio je i tijekom NDH, sve do 1953. Dolaskom komunizma ova je obitelj marginalizirana, a heroini je tajna služba OZNA otela kompletnu arhivu s podacima o 12 tisuća spašene i posvojene djece, od kojih je jedan dio i nakon rata ostao živjeti u novim obiteljima, a dio se vratio preživjelim biološkim roditeljima. 1972. Budisavljevići odlaze u Innsbruck, gdje 1978. umire Diana, a 1981. i Julije. Njezina unuka dr. sc. Silvia Szabo dugo godina poslije prevest će s njemačkog njezin dnevnik, koji će krajem 2003. objaviti Hrvatski državni arhiv.

Njezina akcija spašavanja počela je 1941. i bila je usmjerena na pomoć majkama i djeci protjeranima iz sela na Kordunu i dopremljenima u logor Lobor-grad, Gradiška, Jasenovac, potom djeci čiji su roditelji otjerani na rad u Njemačku i djeci koja su uoči njemačko-ustaške ofenzive na Kozaru u lipnju i srpnju 1942. bila dovedena u logore. Prvi se put sa Stepincem našla u prosincu 1941. i tada joj je nadbiskup rekao kako „nema nikakvog utjecaja na vladu“. Krajem svibnja 1942., međutim, ponovno odlazi Stepincu i zapisuje: „Nadbiskup će za djecu učiniti sve što je u njegovoj moći. Djeca će biti smještena u ženske samostane.“ U lipnju 1942. Stepinac preko Caritasa sređuje i smještaj odraslih i organizira da više tisuća djece bude smješteno na selu. U siječnju 1943. Diana hvali Stepinca kako bez premišljanja prihvaća sve veću evakuaciju i brigu za djecu i hvali Stepinčevu „bezuvjetnu spremnost na pomoć“.

Nakon rata, kada se Stepincu sudilo u Zagrebu kao ratnom zločincu, kao svjedok u njegovu korist očitovao se i Julije Budisavljević. No javni tužilac Jakov Blažević ne prihvaća svjedočanstvo nazivajući Budisavljevića klerofašistom. Danas politički vrh Srbije Stepinca naziva zločincem i sudionikom u stradavanju tisuća srpskih mališana u logorima. Apsurdno je da Beograd diže spomenik heroini Diani, ali ne prihvaća njezina svjedočanstva o tome kako je Stepinac pomagao u spašavanju tisuća srpskih mališana. Kao što je apsurdno i da gospođa Budisavljević već nema spomenik u Zagrebu.

(Večernji list, 25. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

7 replies

  1. Све зависи с којом је мотивацијом Степинац радио то што је радио: да ли да спасе ДЕЦУ, или да спасе српску децу која ће бити покрштена и припасти Римокатоличкој цркви, сасвим у складу с усташким програмом за трећу трећину Срба, која неће бити заклана и протерана. Ако је ово друго, онда је лукаво видео корист за своју цркву и радио у савршеном складу с усташким планом.
    Дакле, треба ићи дубље у истраживању и одлучивању, у мотивацију, као и за сваки злочин, па и за свако добро дело.
    Ако је радио и другде на спасавању ЉУДИ, онда је могуће да се у њему јавила дубоко религиозна, хумана потреба за добрим делом. Ако није, ако је ово једино на чему се ангажовао, онда је сумњиво. Зашто би сарађивао са женом једног Србина?

    Свиђа ми се

  2. Мишљења сам да би Дијани Будисављевић требало подићи споменик у Сиску, на месту усташког дечјег логора. (Сетите се да су, прошле године, у Сиску, мало даље од места где је био логор, Хрвати пподигли споменик Степинцу) А тешко да је подизање споменика у Београду иницијатива једног Весића или српске политике. Пре ће бити да је то налог оних који оваким потезом желе припомоћи рехабилитацији Степинца. ( Иако аутор овог текста тврди другачије)

    Свиђа ми се

  3. Хвала вам што сте пренели овај текст, јер ретко имамо прилику да на тако мало простора покажемо како се злоупотребљавају историјски извори. Чини ми се да је то много важније од већ овештале тврдње да „нико тако крупно к`о Хрват не лаже“.

    Истина је да у дневнику Диане Будисављевић има сразмерно мало о њеним контактима са хрватским званичницима, углавном са Алојзијем Степинцем, али је историјски ревизиониста из Вечерњег листа откидањем делова текста сасвим променио значење забелешки ДБ у њеном дневнику. Стога, ево одломка из текста**** др Владимира Умељића: Свети Алозије Степинац и Срби**** у коме се in extenso цитирају баш ти записи које помиње Вечерњи лист, а које је ДБ уредно водила, као и картотеку коју Каритас није успео да јој одузме али ће јој је одузети потоње усташко комунисичке власти по тзв. ослобођењу.


    Аустријска болничарка Диана Будисављевић, која је 1941-1945. избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе, описује у свом дневнику речима непосредног очевица своје узалудне напоре да придобије врховне носиоце и ауторитете (западне) хришћанске етике у Хрватској онога доба за тај изузетно хумани пројекат спасавања деце од њима намењене геноцидне судбине.

    Она је при том покушају наишла на одбијање како код протестантског бискупа Philip Popp-a, тако и код католичког надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Алојзија Степинца. Њена белешка од 29. новембра 1941. говори о сусрету са протестанским бискупом Popp-ом и гласи, још једном:

    „Онда, када сам га замолила за помоћ, постао је врло суздржан, опширно ми је говорио да води велике полемике, јер се пропагира само пријелаз на католичку вјеру, а не и на протестантску. Због те свађе не жели ништа тражити од владе…“

    О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом она извештава више пута. Белешка од 03. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“ Белешка од 06. маја 1942. звучи још резигнираније: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“10

    „У 16.30 долазим са др Видаковићем мсг. Јесиху. Води нас надбискупу. Надбискуп нас обавештава да је имао састанак са министром удружбе и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. ***Али се нису остварила***. (последњу речеицу подвукао аутор)“11

    Следствено стоји 11. јула 1942. записано: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. (подвукао аутор).

    Што се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвојеност своје Акције од ове организације, те да се њој за све услуге морала давати финансијска надокнада. Тако наводи на пр. и

    – да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу,12

    – „Др Видаковић саопћава да ће Дјечји дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању“13, као и

    – „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе (подвукао аутор). То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити“.14

    10. „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, Хрватски државни архив, Јасеновац – Јавна установа Спомен-подручје. Загреб, 2003.
    11. Белешка у дневнику од 26. маја 1942.
    12.Белешка у дневнику од 15. новембра 1943.
    13. Белешка у дневнику од 21. фебруара 1944.
    14. Белешка у дневнику од 16. новембра 1943.

    Како нема могућности да се наглашавања у тексту прикажу у оквиру коментара погледаје тај текст на мрежи:

    http://www.srpski-memorijal.rs/zasto-srpski-memorijal/vladimir-umeljic-sveti-alojzije-stepinac-i-srbi.html/2/

    Свиђа ми се

  4. Толико о Степинчевој „светости“. А и о „истинољубивости“ Вечерњаковог аутора (смем ли рећи и хрватској „истинољубивости“, или те то „политички некоректно“?)

    Свиђа ми се

  5. Београд не ‘прихваћа’ зато што је Дијана Будосављевић сведочила о управо супротном: о бездушности и неизанинтересованости усташког прелата, који је н њене апеле з помоћ одговарао само изговорима.

    Једини које је Степинац ‘спасао’ су они које је покатоличио. Све остале је препустио смрти и мучеништву.

    Свиђа ми се

  6. Ствар је врло проста : Ако је Диана спасла око дванаест хиљада српске деце, она је херој и светица. Дугујемо јој дубоку захвалност. Сулудо је и пакосно замишљати да је она то чинила да би од те деце направила католичке јаничаре.

    Што се тиче цркве, Каритаса и Степинца, јасно је да је имала њихову помоћ. У оној монструозној држави, Дијана САМА не би могла спасти ни стодвадесет деце.

    Као што ни Тома Максимовић не би могао примити и спасти у Србији онолике избеглице без помоћи Милана Недића.

    Свиђа ми се

  7. Полемика око рада Диане Будисављевић на спашавању српске деце, у НДХ, је врло сложена и тражи дубоко и темељно истраживање, сагледавање многобројних историјских чињеница, циљева и намера „крупних“ учесника (Римо-католичке цркве, Владе НДХ, КП Хрватске и других) – њихових јавних и скривених потеза, планова и пројеката. Дакле, није то баш тако просто. То што је физички спасила око 12.000 деце је за похвалу и поштовање, али шта ако се иза пројекта „спашавања“ крила подла намјера – преверавање и стварање католичких јањичара. Према томе, „добре намере“ Диане Обексер, удате Будисављевић реално би могле бити – пута до пакла. Ово тиме пре када се има на уму породични живот породице Будисављевић. Јер, док су Срби (Роми и Јевреји) законски изједначени са псима, без икаквих права и заштите дотле њен супруг оснива катедру хирургије на Медицинском факултету у Загребу и свакодневно држи предавања, ради. Чак и то не би било сумњиво, али да буде један од кључних сведока одбране у судском процесу против Степинаца, говори о унапред разрађеној тактици и потезима.
    По моме суду Диана Будисављевић је била успјешан члан тима у пројекту „Једне трећине“, званичног става монструозне НДХ и Комунистичке партије, уз менторство Ватикана, односно Католичке цркве.
    Сличност у „заслугама“ Диане је пројекат стварања хрватског језика са главном улогом „филолога“ и великог „реформатора“ Вука Стефановића Караџића. Фрустрирана и хрома будалетина у канџама ватиканско-аустријских циљева исто тако – са добрим намерама, одвео је Србе са простора БиХ и Хрватске, равно у пакао Јасеновца, Пребиловаца, велебитских и многобројних крашких јама…

    Стопама ових „хуманитараца“ само су наставили Антун Анте Старчевић (Србин), Анте Павелић, Владимир Бакарић, Иван Стево Крајачић, Фрањо Туђман и Стипе Месић, уз свесрдну помоћ бравара и његових трабаната – Марка, Крцуна, Стамболића, Милошевића…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s