Нил Фергусон: Америка се приближава грађанском рату

Не сумњам да је неко у академском свету заузет развојем часовника судњег дана за Амерички грађански рат. Али колико су заправо Сједињене Државе близу међусобном покољу

Амерички грађански рат: Битка код Френклина, Тенеси, 1864. (Извор)

(Сајт Нила Фергусона, 28. 10. 2018)

На почетку хладног рата уметница и супруга физичара Александера Лангсдорфа се досетила визуелне представе „Часовника судњег дана“. Слика се појављује на Билтену атомских научника (Bulletin of the Atomic Scientists) да илуструје страх многих физичара, међу којима су били и неки укључени у стварање атомске бомбе, да „катастрофа изазвана технологијом“ може да буде застрашујуће близу. Поноћ на Часовнику судњег дана означава нуклеарни армагедон.

Много година, уредник билтена, Јуџин Рабинович (Eugene Rabinowitch), одређивао је где ће стајати сказаљке на овом часовнику. Након његове смрти ово је преузео комитет који се састаје два пута годишње да би подесио часовник. Током Хладног рата часовник се највише приближио поноћи у годинама између 1953. и 1959, када је показивао два минута до поноћи. Научници су такође мислили да су године између 1984. и 1987. врло незгодне: било је три минута до поноћи током четири узастопне године.

Све ово само показује колико су апсурдне овакве работе. Без обзира колико угледних научника прихватало Часовник судњег дана, историчари се данас слажу да је најопаснији тренутак Хладног рата била Кубанска ракетна криза. Али Часовник судњег дана је откуцавао седам минута до поноћи током 1962. године и био је померен на 23:48 наредне године. Уистину је збуњујуће да атомски физичари сада мисле да смо  данас поново на два минута пре Армагедона.

Два минута до поноћи на Часовнику судњег дана (Извор)

Не сумњам да је неко негде у академском свету заузет развојем часовника судњег дана за Амерички грађански рат. Сада би га објавили под насловом „Два минута до Форт Самтера[1]“. Али колико су заправо Сједињене Државе близу међусобном покољу који је отпочео када су конфедералне снаге отвориле ватру на најпознатију тврђаву у Јужној Каролини у априлу 1861?

Као што сам раније образлагао, већ се одиграва културни грађански рат који је отпочео на друштвеним мрежама. Пошто су међуизбори за пуких недељу дана, овај културни рат свакога дана постаје све грозничавији. (Посебно сам уживао у последњем самокажњеничком трабуњању професора са Имори универзитета, који је одлучио да сам себе разоткрије за сексистичке злочине мислима. Он би заиста сјајно провео у Маовој Културној револуцији[2].)

Наравно, културни рат није прави рат исто онако као што то није трговински рат који је Доналд Трамп повео против Кине. Без обзира на то, прошлонедељне вести да су аматерске експлозивне направе – послате десетинама председникових најпознатијих критичара, укључујући Бараку Обами, Хилари Клинтон, милијардеру инвеститору Џорџу Соросу и глумцу Роберту де Ниру – обезбедиле су подстицај за нова прорицања другог америчког грађанског рата.

У петак, 26. октобра, хапшење на Флориди Сезара Сајока (Cesar Sayoc), педесетогодишњака, дочекано је повицима „Аха!“. Његов комби био је покривен про–Трамповим налепницама међу којима је била и „Си-Ен-Ен је труба“ (CNN sucks).

„Трамп је крив за ово!“ обзнанио је уобичајено трезвени вашингтонски новинар. Сумњам. Нисам љубитељ Трампове честе критике мејнстрим медија и повремене глорификације силеџијства. Али, постојање непосредне узрочне везе са лудаком који је послао гомилу бомби направљених у кућној радиности?!

Необично је да је у јуну прошле године исти новинар пропустио да твитује, „Сандерс је крив за ово!“, након што је републиканског конгресмена Стива Скализеа (Steve Scalise) и још троје људи устрелио и ранио Џејмс Хоџкинсон (James Hodgkinson), левичарски присталица Бернија Сандерса. Можете да кажете да Сандерсова реторика никада није била онолико запаљива као Трампова, али то је већ цепидлачење. Сандерс је 2016. назвао Трампа „посебно опасним и не–америчким“ оптужујући га да је „задрт“. У јулу ове године он је Трампа назвао „нашим идиотским председником“.

Недавни масакр у синагоги у Питсбургу, 27. октобра, учинио је ствари још горим. Трамп није антисемита, али неки припадници алтернативне деснице („алтрајт“) рутински оптужују Јевреје. Међутим, и међу тврдом левицом такође има антисемита.

Личности на обема странама политичке поделе прибегавају неумереном језику и то је неупитно, иако ће левица увек инсистирати како је друга страна гора. Белодано је јасно да постоји потенцијал за раст политичког насиља у Сједињеним Државама. По европским стандардима постоји застрашујућа количина смртоносног наоружања у приватном поседу. Али грађански рат?

Неки од људи који образлажу овакав став могу се отписати као паничари. Када се фантазира попут канадског романописца о Трамповом убиству, или да се Сједињене Држава распадну или да се сви пристојни Американци преселе у Канаду боље је не скретати пажњу на себе. Сличан приступ треба имати и када маринац који је постао водитељ шоу програма позива црвене државе[3] да се отцепе уколико нека будућа демократска администрација дође по њихово оружје.

Доналд Трамп (Фото: Бета/АП)

Али када колега са Хувер института, историчар Виктор Дејсис Хенсон (Victor Davis Hanson), упозорава да смо „на трептај од истинског грађанског рата“, сви бисмо морали да обратимо пажњу. Исто важи и када Риан Салам (Reihan Salam), из Нешенел ривјуа, у својој новој књизи аргументује да ће се без темељне имиграционе реформе Сједињене Државе попуцати по шавовима. Такође узимам озбиљно рад Питера Тарчина (Peter Turchin), који већ неко време заговара тезу да више главних индикатора политичке нестабилности (посебно неједнакост) досежу врхунац око 2020. године, што чини Сједињене Државе „посебно рањивим на насилна превирања“.

Хенсон истиче да напетости које подстичу глобализација, интернет, левичарство на универзитетским кампусима и нелегално усељавање воде ка идеолошкој подели која је истовремено и географска. Токсична атмосфера подсећа га не само на 1850–е, већ и на пети век пре Христа, када је стасис (што значи унутарња подела) поцепао старогрчке градове–државе.

Попут нашег колеге Мориса Фјорине (Morris Fiorina), склон сам оптимистичнијем гледишту да већина разборитих Американаца сматра културни рат исцрпљујућим. Као што сам већ образлагао, докази поткрепљују да су екстремна десница и екстремна левица две гласне мањине. Оне би биле изгубљене једна без друге, но притом искључују све остале.

Хенсон, који још увек види даљу поларизацију као нешто што се може избећи, ипак је подвукао кључну чињеницу. Историја изнова показује да „фанатичне и понекад ратоборне сићушне мањине могу да доведу до ескалације напетости, да потисну опозицију и да злостављањем наведу тиху већину да одобри – или барем да се не успротиви – насиљу“.

Аналогија коју сам чуо прошле недеље и која највише узнемирава је између председничких избора 2020. и оних из 1860. године. Мој саговорник је указао да је Абрахам Линколн победио у трци са укупно четворицом учесника 1860[4]. Ако се центриста, на пример гувернер Охаја, Џон Кејсик, кандидује као независни кандидат, или ако демократе истакне прогресивца (да ли чујем Камала Харис?) и Трамп покуша да добије реизбор могли бисмо да имамо донекле сличну ситуацију.

Оно што би уследило није утешно. На изборима 1860. постало је јасно да је подела у вези са питањем ропства постала непремостива. После Линколнове победе брзо је уследила сецесија седам јужних држава и формирање Конфедерације.

Истина, нема јединственог питања које карактерише данашњи културни рат. Истина, сказаљке на часовнику судњег дана грађанског рата пре показују 23:08 него 23:58. Али када вам кажем ко ми је скренуо пажњу на аналогију са изборима из 1860, знаћете зашто сам узнемирен. Читаоче, то је био Стив Бенон.

Нил Фергусон (Niall Ferguson) је британски историчар. Био је предавач на оксфордском Исусовом колеџу и гостујући предавач на лондонском Новом колеџу за хуманистичке науке. Виши је сарадник Хуверовог института на универзитету Стенфорд. Фергусон је један од најистакнутијих британских историчара и јавних интелектуалаца своје генерације. Објавио је више књига које се баве немачком историјом, Првим светским ратом, историјом финансија, међународних односа, Запада, Британске империје, као и неколико биографских дела. Више његових књига преведено је и на српски језик: двотомна „Кућа Ротшилда 1849–1999“ (превели Невена Мрђеновић, Душан Мрђеновић и Вељко Топаловић, Службени гласник, Београд 2002), „Кисинџер: идеалиста (1921–1968)“ (превеле Мира и Вера Глигоријевић, Цирст, 2016), „Велика дегенерација: како се институције распадају и економије умири“ (превела Рада Иванов, Плато, Београд 2016) и „Успон новца: финансијска историја света“ (превела Невена Мрђеновић,  Плато, Београд 2010)

Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: Тврђава Самтер је острвска утврда у Чарлстону у Јужној Каролини. Овде су се десила два окршаја током грађанског рата. Артиљеријски хици које су снаге Конфедерације испалиле на тврђаву 12. априла 1861. године били су заправо први пуцњи у Америчком грађанском рату. Након што су власти Јужне Каролине прогласиле сецесију од Сједињених Држава, захтевали су да се посада тврђаве преда. Наступила је криза снабдевања. Покушај америчког председника Џејмса Бјукенана да обезбеди залихе за Форт Самтер осујетила је конфедерална обалска артиљерија 9. јануара 1861. Снабдевање ове тврђаве постала је једна од првих кризних ситуација са којима се суочила новоизабрана администрација председника Абрахама Линколна. Он је обавестио гувернера Јужне Каролине Франсиса Пикенса да ће послати брод за снабдевање након чега је влада Конфедерације упутила ултиматум да се тврђава сместа евакуише. Пошто је заповедник тврђаве мајор Андерсон то одбио, 12. априла у 4:30 изјутра отпочела је артиљеријска ватра. Гарнизон Уније је узвратио али је услед бројчане премоћи био принуђен да споразумно напусти тврђаву. Током дејства није било страдалих ни на једној страни али је приликом церемоније предаје једна експлозија усмртила двојицу војника Уније.

[2] Прим. ММ: У питању је широки друштвенополитички покрет који се на подстицај лидера Мао Цедунга одиграо у Кини између 1966. и 1976. године. Циљ покрета, према Маовим речима, било је сачувати истинску комунистичку идеологију тако што би се прогнали остаци традиционалистичких уверења и пракси и остаци капитализма. Када је Мао у мају 1966. објавио да су се буржоаски елементи инфилтрирали у руководство инсистирао је да ревизионистичке снаге морају бити уклоњене кроз немилосрдну  класну борбу. Широм земље омладинци су формирали одреде Црвене гарде  и у свим сферама друштва одигравала се фракционашка борба. Уништавани су историјски артефакти, културни и верски споменици, велики број људи је присилно пресељаван а многи су били подвргнути различитом насиљу од јавних понижења, присилног рада, заточеништва, узнемиравања, заплене имовине а понекад и смакнућа. Комунистичко руководство Кине јавно је осудило Културну револуцију 1981. године.

[3] Прим. ММ: Државе у којима побеђују републиканци. Насупрот њих стоје плаве државе у којима побеђују демократе. Термин је први пут употребљен на америчким председничким изборима 1996. године. Међутим, од тада је добио шире значење и односи се на државе у којима доминирају конзервативци (црвене) и оне у којима доминирају либерали (плаве).

[4] Прим. ММ: На председничким изборима у САД 1860, поред Абрахама Линколна, учествовали су Џон Брекинриџ, Џон Бел и Стивен Даглас.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Q What Is It? [Road To Freedom] WWG1WGA

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s