Комнен Бећировић: Два усташка вампира – Дрљевић и Штедимлија море Црну Гору

Срамни чин Владе Црне Горе да натјера грађане да устају на химну усташе Секуле Дрљевића, многи су окарактерисали као недемократски чин и враћање у 1948. Повампиривање усташа и фашизам није неуобичајена појава у модерној историји Црне Горе

Извор: ИН4С

То преозбиљно питање, уз сву одговорност оних који су славну Црну Гору претворили у последњу ревизионистичку и тоталитарну јазбину, отвара Комнен Бећировић овим текстом о двојици злогласних црногорских усташких најамника, Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији, објављен је у цјелини у јануарском (47) броју Истине од 15. јануара 2006. године и с обзиром на догађаје у Црној Гори овај есеј је и те како сада актуелан објављујемо у целини.

Повратак у Црну Гору, кроз њихову рехабилитацију која се врши већ годинама, а да међународно јавно мнење то и не примећује, двојице усташких идеолога и ратних злочинаца, адвоката и политичара Секуле Дрљевиића, рођеног у Морачи 1884, и публицисте Савића Марковића, званог Штедимлија, рођеног у Пиперима 1906, представља прави удар на част и достојанство Црногораца, као и увреду која се наноси сјећању на жртве фашистичког зла у претходној Југославији и другдје.

Започета прво у Загребу у вријеме националистичке грознице у Хрватској, која је претходила кобној сецесији ове републике од југословенске федерације 1991, затим вођена, као испод жита, од стране антисрпски острашћеног недјељника „Монитор“ током читавих 90-их, настављена бахато и бестидно од успостављања личне владавине Мила Ђукановића 1997, преко полумјесечника „Црногорски књижевни лист“, што га уређује разметљиви поета и списатељ Јеврем Брковић који је провео осам година у Загребу као борац за хрватску и исламско-бошњачку ствар – та рехабилитација је данас свршени чин.

Тако да су списи Дрљевића и Марковића-Штедимлије, издати у Загребу и Подгорици, постали текстови на којима се темељи антисрпска црногорска држава коју сада изграђује владајућа екипа састављена од бивших комуниста на челу са Ђукановићем, очекујући озваничење те државе на референдуму који је, упркос општем противљењу, власт расписала и који она сматра већ добијеним.

У ствари ове двије усташке слугерање богобитне су из сасвим ситничаваих побуда – Дрљевић не добивши министарско мјесто које је прижељкивао у влади краља Александра након стварања Југославије 1918, Марковић-Штедимлија не нашавши простора у српско-црногорској штампи за своја нагваждања о хрватству Црногораца и нашавши га у крајње националистичким хрватским гласилима – посрнуле током 30-их година прошлог вијека у толико жешће антисрпство што су до тада увелико исповиједали своје српство.

Поробљавањем Југославије од стране нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, у априлу 1941, двије креатуре нијесу почасиле да се ставе у службу поробљивача: Дрљевић као предсједник тобожње црногорске суверене државе, проглашене од стране Италијана, али која је потрајала само један дан, пошто је сјутрадан срушио општенародни устанак; Штедимлија, ангажован лично од стране Анте Павелића, поглавника хрватске усташке државе, који га је сматрао првим пером Загреба, као пропагандиста и главни апологета геноцида што ће га та држава починити над Србима и са њима над Јеврејима и Ромима током четири године у Хрватској и у Босни и Херцеговини које су се такође налазиле у саставу Хитлерове марионетске творевине.

Убрзо, немајући никакве подршке у земљи, Дрљевић бива напуштен од стране Италијана и прогнан у Сан Ремо гдје се налазио на слободи, док није потајно прешао у Загреб гдје је са Штедимлијом оснивао тобожњи „Црногорски национални комитет“, два отпадника рачунајући убудуће на Павелића, а његовим посредством на Хитлера да под нацистичком чизмом обезбиједе независност и слободу Црне Горе у односу на Србију.

Већ у мају 1941, у једном писму министру спољних послова усташке државе, Младену Лорковићу, Штедимлија изражава наду да ће Хрватска, за коју вели да му је «друга отаџбина», подржати независну Црну Гору, наглашавајући дугогодишњу приврженост Секуле Дрљевића усташком покрету и хвалећи «храбро и мудро вођство Поглавника Господина Др-а Анте Павелића». И што се већма чудовишна Хитлерова творевина уваљивала у magnum crimen, да употребимо наслов чувене књиге хрватског историчара Виктора Новака о том мрачном добу, то је Штедимлија све више постајао њен хвалитељ, као што свједоче, између хиљада других, ови редови написани у славу крвника Павелића:

„У животу хрватског народа први пут се догађа да су у истој особи сједињени државни поглавар и народни вођа. Поглавник др. Анте Павелић, издржавши у борби за ослобођење Хрватске и за обнову њене државне независности најтеже часове и највеће напоре, побиједио је захваљујући својим особним врлинама и духовној снази, у којој су оживјеле све оне снаге које су у далекој прошлости повезивале хрватски народ у једну заједницу и водиле га к једном циљу. Он је најдубље проникао у судбину хрватског народа, спознао све његове особености и моћи, схватио смисао његовог повијешћу одређеног пута и открио тајну његова страдања, те одлучио задовољити највећу његову потребу снагама и средствима, која ће Му пружит сам народ кад их буде заискао на прави начин, с праве стране и у право вријеме.

Тиме је постао народни вођа у чијој су вољи и мисли усредоточене воља и мисао цијелог народа. Одлучношћу и снагом најбољега што је нашао у своме народу, у часу кад је то било најнужније, Поглавник је једним револуционарним захватом ослободио Хрватску туђинског јарма, обновио њену државну независност и поставио темељ њеном даљем развитку у слободи, срећи и благостању…“

Анте Павелић (Извор: ИН4С)

„Хрватски народ је сретан сто га је Провидност обдарила особом Поглавника, остваритеља његових вјековних тежњи. (…) Својим далековидим оком, Он је јасно уочио да начела новог реда, која су прогласила и промицала фашизам и национални социјализам, да поредак у свијету какав су тражиле Хитлерова Њемачка и Дучеова Италија одговарају у потпуности пробитцима хрватског народа и стварају му могућност да се развије у један велики, моћан и уљудбен народ у властитој независној држави, која це у новом еуропском поретку заузети одговарајуће мјесто“

Посебно пада у очи у овом блебетању да славопојац џелата Павелића, пише личну замјеницу поглавниковог имена великим словом, као што се некад чинило са именима краљева и царева или се пак чини са именом самог Бога, као и да проглашава усташе најбољим што има хрватски народ, што би свакако захтијевало знаке чуђења да није од Штедимлије.

И док су стотине хиљада православних Срба гинуле управо под усташким камама, завршавале у дну јама или у логору смрти у Јасеновцу или су пак читава мноштва насилно превођена у католицизам, безакони се Штедимлија, као десна рука лажног епископа Гермогена именованог од стране Павелића, и као директор тобожњег Православног календара, улизивачки топио од миља, пишући: „У душама Хрвата православних настала је велика радост и весеље, како то свједоче многобројна писма, која дневно примам, а која ми пишу вјерници и свећеници. Њихова су срца пуна среће и захвалности ради дјела Поглавника. У својим писмима изтичу, како су са сузама радостницама зазвали благослов Управитеља вјекова и свјетова на Поглавника и цијелу Усташку државу, када су видјели којим је путем одлучио ићи Поглавник и Незвисна Држава Хрватска“.

Што се тиче Дрљевића, он је поздравио окупацију Црне Горе од стране италијанских фашиста као њено ослобођење од Срба и, у присуству италијанског комесара за Монтенегро, министра Серафина Мацолинија, окружен црнокошуљашима, 12 јула 1941 на Цетињу, приликом наводног васпостављања суверене Црне Горе, овако клицао : „Нека је хвала Његовом Величанству славном Краљу и Цару моћне и пријатељске италијанске империје Виктору Емануелу III. Црногорски народ је поносан што је успостава слободне Црне Горе спојена са бесмртним дјелима Дучеа, генијалног ствараоца фашистичке империје и са дјелима славне и побједоносне италијанске војске. Нарочито истичем да се Дуче од почетка борио противу неправде учињене Црној Гори уништењем њене државне егзистенције и да није престајао борити се противу те неправде до успоставе Црне Горе својим побједоносним мачем. (…) Живјела наша пријатељица и заштитница Италија! Живјела успостављена Црна Горе!“

Човјек би рекао да чује неке Дрљевићеве данашње следбенике, с том разликом што они, умјесто Мусолинијевог мача, славе Клинтонове и Олбрајтовине бомбе на српски народ и хашки суд Карле дел Понте. Но подсјетимо да је, приликом подјеле Југославије између Хитлера и Мусолинија 1941, Црна Гора припала Италији као нека врста закаснелог мираза краљице Јелене, супруге Виктора-Емануела, ћерке краља Николе кога је Дрљевић био издао, опредијеливши се, супротно вољи старога монарха чији је био министар, за Југославију да би се затим против ове борио.

Хитлер и Гебелс (Извор: ИН4С)

Међутим, кад су га Италијани одбацили, овај је нитков, уображавајући да је за Црну Гору човјек ‘Провиђења, потражио друге господаре, нацисте, славећи их у моменту кад је Европа била претворена у поприште њихових злочина, кад су логори истребљења радили пуном паром, кад су стењали и крварили рањени народи, водећи надчовјечанску борбу против те немани. Дрљевић је управо тада овако булазнио:

„Национал-социјалистичка револуција била је крвава несравњено мање од свих досадашњих великих револуција. До тога је дошло отуда сто је национал-социјалистичка идеологија усамљена револуционарна идеологија која народу није наметнута терором и крвљу, него ју је огромна већина народа прво прихватила тајним гласањем, па тек онда је постала владајућом идеологијом. Вођа национал-социјалистичке револуције Адолф Хитлер прво је постао фирер њемачког народа а затим Фирер Великог Њемачког Рајха. Тако није дошао до власти ниједан вођа ниједне револуције.“

Колико је био слијепо заљубљен у Хитлера и Гебелса, говори и један повјерљиви извјештај који њемачки агент Петер Штрунк из Земуна, упућује 9. јануара 1944, својим надлежним у Београд, гдје дословно стоји: „Др. Дрљевић је фанатичан поборник нашег Фирера и обожаватељ др-а Гебелса. Ниједан број недјељника Das Reich не пропуста а да га не прочита. Он је велики пријатељ и присталица Хрвата и независности Хрватске. Највеће и најпознатије хрватске политичаре имао је за своје пријатеље. Он је пријатељ и Бугара и заступа мишљење да се Србима даје превише обећања и уступака на штету Хрвата у Бугара, односно Црногораца, што за Њемце може имати рђаве посљедице“.

Наравно да се славитељ Фирера радује што ће његов спашени живот представљати бедем против тога: Дрљевић толико истрајава у свом обожавању Хитлера и његовог грозног сатрапа Павелића да не види пропаст Рајха која је већ увелико у току. Напротив, он тражи пријем код Павелића тако касно као што је почетак 1944, да би му овај потврдио подршку и помоћ усташке владе његовом и Штедимлијином „Црногорском националном комитету“ и омогућио објављивање и ширење његовог памфлета против Срба, Балкански сукоби, који ће Хрвати пожурити да поново издају уочи распада Југославије, 1990. Осим што је био у милости Павелића, Дрљевић је такође уживао милост других усташких достојанственика, посебно Андрије Артуковића, министра унутрушњих послова, дужност коју је он тако ревносно обављао да је добио надимак «министар смрти», наравно Срба и Јевреја. Током Артуковићевих посјета Земуну гдје је Дрљевић, кад није боравио у Загребу, званично становао, у улици Адолфа Хитлера број 10, он га је дочекивао на жељезничкој станици и с њиме се грлио.

Секула Дрљевић (Извор: ИН4С)

Међутим, црногорски квислинг је, увијек у дослуху са својим хрватским господарима, загазио у најстравичнији злочин: кад су, почетком априла 1945, хиљаде црногорских бораца Краљевске војске, четника, под командом војводе Павла Ђуришића, повлачећи се пред Титовим комунистичким трупама, доспјеле у сјеверну Босну на Лијевче Поље у подножју планине Козаре, и ту се сукобиле са далеко надмоћнијим усташким снагама, Дрљевић им је предложио примирје, чак и јемство за слободан пролазак на Запад, под условом да положе оружје, и у том смислу потписао са њима споразум. Повјеровавши му, они су се разоружали али тек што су то учинили, били су одмах похапшени, њих око 300 официра са војводом Ђуришићем и спроведени у Јасеновац да ту буду поклани, док се грозни пајац самопрогласио командантом остатка те несрећне војске коју је намјеравао да поведе, наравно у саставу хрватске и њемачке војске, да ослободи Црну Гору од наводног српског ропства: толико је био заслијепљен митом о непобједивости нацистичке Њемачке. Био је чак спреман и на сарадњу с комунистима да су ови хтјели и да га већ нијесу третирали као ратног злочинца. Међутим, није имао кад да покаже своју ратничку способност, која би бесумње била још беднија него државничка, јер праведна казна није потрајала да га, усред општег расула, стигне у Јуденбургу у Аустрији гдје му је један од бораца који је умакао јасеновачком покољу, поручник Војин Џогаз, приредио исту судбину.

Што се тиче његовог пајташа Штедимлије, вјештог и препреденог, не без ватре у себи, који је добро говорио њемачки, њега је усташка влада при крају рата послала, тим прије што је био и њемачки агент, као свог дипломатског представника у Уред Рајха за Балканска питања у Бечу, са задатком да оснажи све слабију подршку Њемачке Хрватској, али истовремено и Црној Гори онаквој какву је Штедимлија замишљао са Дрљевићем. Међутим његови врло исцрпни извјештаји упућени у Загреб, показују да Њемцима, обхрваним са свих страна, није било нимало до тога стало. Напротив, на Штедимлијино мољење високог дужносника Теодора Вирера, да се што више помогне Хрватска, било је суво одговорено да су Хрвати виновници њихове сопствене пропасти, јер „Њемци нијесу никада наредили да се помори 760 хиљада, што су учиниле усташе изазвавши тако устанак Срба“. Ова изјава њемачког дужносника је веома занимљива за разноразне ревизионисте и негационисте геноцида над Србима у усташкој Хрватској.

Заузимањем Беча од стране Руса, Штедимлија ће пасти у њихово заробљеништво у коме ће остати десет година, прије но што буде изручен Југославији те суђен и осуђен од суда у Загребу на осам година робије, коју неће издржати захваљујући својим заштитницима у хрватском комунистичком вођству. Чак ће га Крлежа запослити у свом Лексиографском Заводу. Убудуће ће се правити непримијетним и потписиваће своје текстове, углавном есеје, под разним псеудонимима, али неће издржати да се огласи са својом некадашњом опакошћу и под правим именом, Савић Марковић, поводом насртаја режима на Ловћенско светилиште, крајем 60-их. Гневно је дао, у загребачком „Вјеснику“, свој допринос подухвату скрнављења и рушења капеле на врху Ловћена гдје је почивао прах највећег српког пјесника, владике и владара Црне Горе, Петра Петровића Његоша. Она је већ једанпут била, као високи национални симбол, оскрнављена и порушена од стране Аустрије у Првом свјетском рату али ју је, по ослобођењу и стварању Југославије, обновио краљ Александар у сарадњи са патријархом Гаврилом. Вративши његов храм Ловћену и Његошев прах да почива у самотним висинама, према завјету пјесника-владара, краљ Александар је само испунио своју како националну тако и породичну дужност, будући да му је Његош био извањи прадјед по мајци, књегињи Зорки, ћерки краља Николе.

Али како је ловћенска капела представљала у изопаченој свијести усташког ветерана Штедимлије, као и у исто таквој свијести његове комунистичке сабраће, наводно жиг фамозне великосрпске хегемоније у Црној Гори, није им било нимало тешко да се сложе да би је, 1972, срушили и, у чудовишном садејству, на њеном мјесту подигли језиви зиндан замишљен од стране хрватског вајара Мештровића, што отада заузима врх Ловћена као најсавршеније оличење споја два тоталитарна зла XX вијека, фашистичког и комунистичког, која су морила српски народ, међу осталима. Тај злочин у исти мах против природе, против историје и културе, који су покушали да спријече, обративши се директно али узалудно Јосипу Брозу, неки велики европски умови као што су Андре Малро и Габријел Марсел, између осталих, био је највидљивији ударац српском идентитету Црне Горе. Наравно да се садашњи црногорски властодршци, вјерни наслеђу својих претходника, горде стравилом на Ловћену одбацујући, иако га елементи, громови, кише, сњегови и мразеви, непрекидно растачу, сваку помисао да се оно уклони и колико толико врати првобитни изглед врху Ловћена. Неће (не)људи краља Александра великомученика фашизма, и патријарха Гаврила, заточеника у нацистичким логорима, а хоће Павелића, Степинца, Мештровића…

Међутим, ако су Штедимлија, умро 1970, и Дрљевић били хваљени, награђивани и почаствовани, мада увијек држани на узди, од стране њихових хрватских господара, они никако нијесу уживали исти третман од стране Њемаца, упркос свему што су удварачки чинили у славу Хитлера и Трећег Рајха. Напротив, као што је то показао историчар Растислав В. Петровић у својој књизи „Црногорске усташе“, изашлој у Београду 1997, а која је послужила као основа за ово штиво, Њемци никад нијесу пропуштали прилику да испоље свој презир према двојици црногорских ренегата. Тако је министар Рајха за југоисточну Европу, Херман Нојбахер сматрао Дрљевића „безвредном особом, лоповом, прво плаћеним од Италијана па онда од Хрвата“, назвавши га чак „хрватском курвом – kroatische Hure“, како је написао на маргини једног тајног извјештаја о црногорским сепаратистима. Док је њемачки представник код усташке владе, Ханс Хелм, слично третирао Штедидмлију, кад је овај биран за кључну личност геноцидне пропаганде, изругујући се шта би могло бити његово име а шта презиме. Треба истаћи да се, према Антоану Сидотију, аутору књиге „Црна Гора и Италија током Другог свјетског рата“, објављене 2004 у Паризу, чак и сам Мусолини сажалио над судбином Срба у усташкој Хрватској изјавивши да никада неће опростити Павелићу што их је побио цио милион, али да су двојица окорјелих усташких најамника, јединих које је изродило тло Црне Горе, остали до краја неосјетљиви пред једним таквим поклањем и зазидани у свом нечовјештву, потхрањиваном опаком храном издаје.

Специјални усташки нож „србосјек“ (Извор: ИН4С)

На несрећу, садашњи жестоко антисрпски црногорски режим је управо ове двије протуве, Секулу Дрљевића и Савића Марковића, учитеља и ученика, потражио на ђубришту историје и, мимоилазећи црногорске великане међу којима самог Његоша, баш зато што су се сви сматрали Србима, направио од њих претече, теоретичаре, «корифеје црногорске нације», како их назива већ наведени Јеврем Брковић, најватренији међу њиховим следбеницима. Ови иду тако далеко да се позивају на њихове срамне списе како у области политике и историје тако и у области етнологије, лингвистике, па чак теологије.

Шта више, плагијат једне народне пјесме од стране Дрљевића, још јаднијег пјесника него политичара, „Ој свијетла мајска зоро !..“, уздигнут је на степен националне химне која свакодневно трешти на црногорској телевизији. Може се такође прочитати у броју 84 од 1 јуна 2004., више клеветничког и омразног но књижевног листа који води Брковић, а који финансира власт, позив острашћеног сепаратистичког историчара Новака Аџића са два-три своја истомишљеника, да се Дрљевићеве кости пренесу из Аустрије у Црну Гору и свечано сахране, донекле као што је Фрањо Туђман својевремено предлагао, на велики скандал свјетског јавног мнења, да се остаци Павелића пренесу у Загреб и приреди им се национална сахрана. А прије неку годину је Министарство културе Црне Горе изашло са предлогом да се одобре средства ради обнове Дрљевићеве куће у селу Равни у Доњој Морачи, како би се од ње направило мјесто ходочашћа. Разумије се да поборници Дрљевића и Штедимлије у својим гласилима крију, као змија ноге, њихове оде Хитлеру, Мусолинију и Павелићу, као и њихове антијеврејске изливе, а доносе, уз велику ларму, само бљувотине на Србе ове двојице усташких најамника.

У ствари, Дрљевић и Штедимлија су се прометнули у уклету душу данашње Црне Горе. Јасно је да већина Црногораца, чије се име у историји поистовјећује са именом слободе и достојанства, доживљава ово ревизионистичко ругло, које погоршава ионако нездраву климу у земљи, не само као понижење већ, што је још озбиљније, као удар на њихово хиљадугодишње српско биће.

Осим што не пристају, упркос пропаганди која је попримила кошмарне размјере, да њихова земља постане плијен двије авети једне чудовишне прошлости, они сматрају да је заједнички живот са њиховом браћом у Србији с којима живе у истој држави већ готово једно стољеће, утолико природнији што са њима имају заједничку историју, језик, културу, религију, додајући томе огромно мноштво становника Србије који су, преко сеоба, поријеклом из Црне Горе. Па чак и кад бисмо прихватили постојање посебне црногорске државе, будући да је ова постајала неколика пута у прошлости, али увијек као српска држава, не можемо а да не будемо забринути и огорчени при помисли да би ускоро могла угледати дана једна творевина чији би били стубови, код толико великих људи Црне Горе, управо двије сподобе са њиховим бременом злочиначких радњи и маштарија, шовинистичких и расистичких, насталих у окриљу нацистичког ужаса.

Озваничити једну такву државу, чији то није једини недостатак, међународним признањем, представљало би тешку грешку и сасвим неприродан чин у потпуној супротности са етиком и историјом.

Текст се може прочитати и на француском и енглеском језику

Наслов и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 11. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s