Слободан Антонић: Азбука – налаз неуредан

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

Београдске Новости су 24. јула 2018. објавиле да је Министарство културе и информисања Србије проследило Влади Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма (овде).

Ова вест настала је на основу изјаве министра Владана Вукосављевића, дате приликом потписивања протокола о сарадњи Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика (овде). Том приликом Министар је рекао да измене Закона треба да „заштите ћирилицу, да промовишу њену употребу у натписима на рекламама, називима компанија и у медијима“ (овде).

Текст Предлога измена не може се наћи на сајту Министарства културе, нити на сајту Владе.  Међутим, таблоиди блиски власти одмах су дошли до текста Предлога. Тако је латинични Ало објавио чланак под насловом: „Svi mediji moraju da budu na ćirilici, ako ne ispune jedan uslov, PLATIĆE PAPRENU KAZNU“ (овде; начин писања изворни).

„Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом“, каже се у тексту. „Исто важи и за образовне и научне установе, као и медије чији је оснивач држава, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама“.

Pink на ћирилици? О, не!

Фото: Profimedia

„Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе, као и предузећа с већинским државним капиталом. На ћирилици је обавезна комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…“.

Имаћемо рачуне за телефон или декларације за бојлере на ћирилици? О не!

И пре него што је уопште и отворена јавна расправа о Предлогу измене (овде), кренуо је општи напад атлантистичких културтрегера. Дојче веле је објавио текст: „Latinica samo u četiri zida“ (овде). У њему се безобразно тврди да ће они који од сада у јавности буду писали латиницом бити кажњени са милион динара!

Наравно, DW је као ауторитет позвао Ранка Бугарског, универзитетског професора енглеског језика у пензији (р. 1933), и осведоченог непријатеља заштите ћирилице, како би објаснио да је реч, како он каже, о „дискриминативним мерама, а Устав забрањује дискриминацију“. „У  Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице“, уочава Бугарски. „Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано?“, пита се он.

Ето, иако на свим комерцијалним ТВ, на свим производима које купујемо, или на улицама Београда и  већине наших градова не можете видети ћирилицу, то није никакав знак угрожавања ћирилице – па божемој, деца у Србији не могу да заврше школу ако не науче ћирилицу. (Алал критеријум!)

Ову DW „анализу“ одмах је преузео и сајт Б92 (овде), а Бугарског и његову „аргументацију“ дословно су пренели и N1 (овде), Blic (овде) и Danas (овде). Наравно да је исту кукумавку – „дискриминација, упомоћ!“ – поновила и сва медиокритетска силесија „коментатора“ на Peščaniku (овде и овде) и Danasu (овде, овде и овде), а и BBC на српском имао је о томе – гле чуда – истоветно мишљење (овде).

Ранко Бугарски (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)

Бугарски је још објавио и чаршав-текст на Peščaniku, у коме је поновио свој аргумент „ћирилица није угрожена јер се школа не може завршити без ње“, да би затим ускликнуо: „Што се мене лично тиче, још од детињства оба писма сматрам својим и њима се служим, као и сви национализмом неоптерећени људи које познајем. Није реч о замени писма, о једном или другом писму, него о једном и другом“ (овде).

Како то „једно и друго“ изгледа код Бугарског види се из чињенице да је он од 25 књига чак 23 изворно објавио на латиници (што је 92%): Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku, Lingvistika o čoveku, Jezik i lingvistika, Lingvistika u primeni, Jezik u društvu, Uvod u opštu lingvistiku, Jezik od mira do rata, Ka jedinstvu lingvistike, Jezik u društvenoj krizi, Jezik u kontekstu, Lica jezika, Nova lica jezika, Žargon, Jezik i kultura, Selektivna sociolingvistička bibliografija SFRJ-Srbija 1967-2007, Evropa u jeziku, Jezik i identitet, Portret jednog jezika, Sarmagedon u Mesopotamaniji, Bibliografija uz sabrana dela, Putopis po sećanju, Jezici u potkrovlju и Govorite li zajednički?

На ћирилици је Бугарски објавио свега две књиге (Језици и Писмо), али обе су више пута прештампане на латиници, док је само једна од 23 његових латиничних књига изашла и на ћирилици (овде).

И, ето тако у пракси изгледа другосрбијанско начело „и једно и друго писмо“. Ћирилица је добродошла само у траговима, на нивоу статистике грешке. Али, чим пробате да тај однос макар мало промените, одмах се дигне ларма: „Дискриминација!“ и „Национализам!“.

Тај плурализам на терену изгледа тако да, када је реч о порталима, РТС, Политика, Новости, НСПМ и други „националистички“ медији имају као опцију оба писма, док „космополитиски“ Danas, Peščanik, N1, Vreme, као и сајтови свих људскоправашких NVO или странака попут LDP, имају искључиво латиницу. Укључив и Filozofski fakultet u Novom Sadu!

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Овдашњи другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу (овде), да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор.

Извор: Б92

Истоветна борба води се и у Републици Српској. Жељка Цвијановић је најавила доношење сличног закона о писму (овде). Међутим, критичари кажу да је у Српској ћирилица у још тежем положају него у Србији.

У Београду је макар на званичној РТС све на ћирилици. У Бањој Луци, напротив, РТВ Републике Српске све што титлује – филмове, серије, документарне емисије на страном језику – ради на латиници (овде).

То је стога што у БиХ, кажу из РТРС, постоји уставна норма равноправности писма, па се „латиничењем“ филмова и серија само успоставља равнотежа. Али, зашто та норма не важи за ТВ ФБиХ-а, где је све на латиници?! Да није право објашњење можда у страху да оглашивачи не повуку своје рекламе ако се популарне серије и филмови не емитују на латиници? (исто).

Комерцијална правила су једноставна: Србима, као потрошачима, не смета латиница; Хрвати и Бошњаци неће за њу ни да чују; дакле, све има да буде на латиници.

Тако се сукоб фанатика и толерантних завршава победом фанатика.

Овакав исход у комерцијалној сфери не сме, међутим, да буде на штету српског националног идентитета. Империјалне амбиције „босанског“ и „хрватског“ језика према Србима западно од Дрине могу бити заустављене само онолико колико Срби у РС користе ћирилицу.

Избрисани натписи на ћирилици у Федерацији БиХ (Извор: 24sata.info)

Стога је борба за поштени однос српских медија спрам националног интереса – однос који треба да буде некорумпиран комерцијалним или „грантовским“ разлозима – кључан за очување нашег елементарног идентитета.

Ћирилица је у самом идентитетском језгру нашег народа. Коме то није јасно нека погледа како су се србомрсци понашали према ћирилици у окупираној Србији и Црној Гори 1915-1918, у НДХ 1941-1945. или данас у „Репубљик е Косове“, у „Неовисној републици Хрватској“ или у „Монтенегру“.

Ко то неће да види или да разуме, или је интелектуално инсуфицијентан, или припада компрадорској петој колони, ангажованој да поради на нашем нестанку и затирању.

Питање је, наравно, да ли ова власт има демократски легитимитет да спроведе акцију радикалне одбране ћирилице, или је то све само манипулативна димна завеса намењена патриотском делу јавности, како би се заташкала предаја Косова.

Већ сам писао о томе да је министар Вукосављевић један од ретких патриота у садашњој влади (овде). Ово је, очигледно, његов покушај да уради оно што је у Србији требало знатно раније предузети – још приликом распада СФРЈ (1992) или приликом доношења Устава (2006): законски обавезати правне субјекте да у јавној употреби користе ћирилицу.

Владан Вукосављевић (Фото: Марина Лопичић/Курир)

Но, никада није касно. Диграфија је сасвим ретка и транзициона појава. Међу двеста држава и седам хиљада језика, она постоји тек у пар случајева, при чему сваки од њих, у складу са политичким и културним преференцијама владајуће елите, тежи латиничној једноазбучности.

После слома СССР, као вид „еманципације“, Туркменистан (1993), Узбекистан (1993) и Азербејџан (2001) прешли су са ћирилице на латиницу. И Казахстан је, прошле године, најавио прелазак на латиницу до 2025. године (овде и овде)

Двоазбучност данас постоји, рецимо, у Узбекистану, где се и даље 70% књига штампа на ћирилици (овде). Молдавски се у осамостаљеном Придњестровљу и сада пише ћирилицом, док је остатак земље 1989. године прешао на латиницу (овде).

Међутим, све су то транзиционе појаве кретања према латиничној једноазбучности – баш као и у данашњој Црној Гори, где је атланистичка компрадорска елита успела да сведе ћирилицу на гробљанске споменике (овде).

Србија је, заправо, једини пример друштва у коме оба писма већ читав век постоје на мање-више добровољној бази – премда је приметно систематско потискивање ћирилице у сфери трговине и медија.

Извор: Ћирилица Београд

Главни непријатељи ћирилице у Србији јесу снаге које Србе фанатично доживљавају као „мале Русе“ – било да су то аустроугарски или немачки окупатори, било да су то енглески или амерички „савезници“, било да су то, као данас, носиоци атлантистичке, културтрегерске,  хегемоније.

У овом часу латиница је у Србији несумњиво колонијално писмо – и у економском, и у културном, и у медијском погледу. Стога је режим у противеречности. По карактеру он је компрадорски. Али, у његовом крилу, појавила се иницијатива да се одбаци један од његових кључних (ауто)колонијалних симбола.

Сумњам да ће ова иницијатива и у оваквом облику да прође. То је толико супротно компрадорској есенцији режима да је мало вероватно да неко од вето играча (Veto Players) – од Председника републике до Амбасадора САД – неће покушати да је блокира.

Али, без обзира од кога долази и какве су јој шансе, ову иницијативу треба подржати. Она није у колизији са нужном опрезношћу поводом косовске политике режима.

Не боримо се тек око једног питања. На делу је тотална борба (Kampf auf Leben und Tod), борба за цело наше биће. Свако секташење у тој борби води у пропаст. А хијерархија је очигледна: свака част због одбране азбуке, али не можете остати у влади која „Косову“ поклања столицу у УН.

Па да видимо шта ће на крају испасти.

Краћа верзија овог чланка објављена је овде

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , , ,

10 replies

  1. Ово је кључно питање нашег опстанка. Борба се води и водиће се на правном терену. Поменути г. Бугарски је у свом чланку у „Политици“, као први од разлога којима подупире своју „одбрану латинице“, наводи дискриминацију којом би они који овим писмом пишу били изложени у случају измене закона. Орвелијанство, цинизам и апсурдност овога на страну, нешто ми говори да ће се главнина нападача користити „оружјем“ из овог арсенала – људских права уз високопарну реторику…дакле на „њиховом“ терену…Како је јавни простор „њихов“ они бирају и оружје…
    Да наде ипак има, говори ми Одлука Уставног суда Републике Србије, IУ број 294/2002 од 24. фебруара 2005. године, објављена у „Сл. гласнику РС“, бр. 42/2005 од 20. маја 2005. године, дакле пре доношења Устава из 2006. године, донета поводом иницијативе за оцену уставности одредбе статута општине Зрењанин. Статутом је било прописано да „да је у општини у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо (став 1); да је у службеној употреби поред ћириличког и латиничко писмо (став 2)“.
    У својој одлуци Уставни суд је став 2. огласио неуставним из разлога што је „одлука којом је утврђен општи режим употребе латиничког писма којим је оно изједначено са ћириличким писмом, несагласна са Уставом и законом који изричито предвиђају да се начин службене употребе латиничког писма уређује законом.“
    Тако је Петровградска ћирилица извојевала важну победу али су истоветне одредбе о латиници остале на снази у низу статута општина у АП Војводини..макар је тако било када сам то последњи пут проверавао…

    Свиђа ми се

  2. Свака част Антонићу. Коментар око ћирилице нашега националног писма и темеља српске културе ти је сасвим на месту. Саветовао бих велеумном Бугарском, да завири мало у дежелу Словенију и да покуша пронаћи нешто друго осим словеначког. Нека покуша пронаћи неки прехрамбени производ у продавницци без словеначке декларације … Овде се чак препоручује (од државних органа) да ниједан рачун нису грађани дужни платити (чак ни рачун из иностранства за саобраћајни прекршај), ако није преведен на словеначки…..
    Писац Ђуро Пракљача.

    Свиђа ми се

  3. Није проблем у коришћењу латинице.
    Проблеми почињу оног момента када треба користити ћириличко писмо.
    И управо тада, почињу толика роптања заштитника дискриминације.

    Термин“ писма и језик националне мањине“ избацују сваку потребу за термином “ латиница“.

    И, на крају , 12 година систематски је протежирано нећириличко писмо, на све могуће, јавне и оне друге начине.
    Толико донетих закона по хитном поступку, скраћеној процедури, сад за сад. А за србску ћирилицу – одужи се, па траје ли ,траје.

    Од ових очекивати другачије?

    Свиђа ми се

  4. Ћилица је миленијумско традиционално писмо српског народа, и једино писмо које нам је потребно. Српски језик је кроз историју писан и глагољицом, и арабицом, и латиницом, али то су само историјска писма, која немају континуитет употребе, и која је користио тек један делић наших предака. Глагољица се не користи већ вековима, а арабицу су користиле само муслимани, и то напоредо са ћирилицом. У случају латинице, важно је раздвојити употребу исто од стране (данас фактички непостојеће) српске римокатоличке мањине, на приморју, и њену употребу данас, од стране оних који су потомци православних Срба, и међу којима се период употребе латинице не може мерити вековима, већ деценијама и годинама. Дакле, аргументи о неком ‘чувању српске латиничне баштине’ (али, занимљиво, не и оне на глагољици и арабици), потпуно су бесмислени. Латиницу римокатолички Срби почињу да користе тек негде у 16. веку. Нема ни једног јединог латиничног записа на штокавици (=српског језика) из ранијег периода. Прве редове дубровачке књижевности на српском језику исписао је Џонко Каличевић, 1421. године – али не на латиници, већ ћирилици. Ћирилица наставља да се користи у Дубровнику напоредо са латиницом, која тек негде од 16. века почиње на потискује наше традиционално писмо. О остатку српских римокатолика је сувишно уопште говорити, јер је главнинва онога што су они створили створена управо у Дубровнику. Верујем да је ствар и више него јасна. Ћирилица је једино традиционално писмо целог српског народа, писмо које користиме у континуитету дуже него било које друго, једино писмо које православни Срби користе од када су напустили глагољицу, и једно писмо које нам је потребно. Аргумената за аљу дупотребу латинице просто нема. Све што нам се нуди су излизане аутошовинистичке флоскуле које су могле проћи само у време титоистичког једноумља.

    Свиђа ми се

  5. Шта рећи као коментар на овај одличан текст г-на Антонића, него навести ову историјску чињеницу: Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу: „Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.“ (Живети у Београду 1890-1940, стр. 432. Документа Управе града Београда. Историјски Архив Београда, Београд, 2008.).
    Треба имати на уму да је садашње стање, 100 година после Великог рата, и после стварања Краљевине СХС/Југославије, ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ/СРЈ (обратите пажњу на оно – по Србију фатално и отровно слово “Ј“ које је неповратно затровало српски национални дух) такво, да је садашња друштвено-политичка клима нека фарсична мешавина луде куће и куплераја. У таквој атмосфери је апсолутно искључено да ће српска ћирилица добити своје место у јавној комуникацији какво је некада имала. Уосталом, и српске мајке више не рађају нове Косте Ј.Туцаковиће. То време и ти, и такви људи су на жалост неповратно прошли.

    Свиђа ми се

  6. Тек кад поново створимо друштвено-културну базу у којој ће ЋИРИЛИЦА БИТИ НАШЕ ЈЕДИНО ПИСМО, можемо безбедно почети да користимо И ЛАТИНИЦУ. До тад ће латиница бити само средство, не нашег изласка у свет, већ импутирања провинцијских комплекса и измештања из византијског културног ареала на периферију римоцентричног. Прича о равноправности два писма је сулуда, па Срби су живели под Маријом Терезијом и она није успела то да им прода.

    Свиђа ми се

  7. ….. „интелектуално инсуфицијентан“ ….
    Možda je bilo bolje reći intelekualno slab/zakinut/podređen…
    Inače tema i sam tekst su izvrsni, hvala vam!

    Свиђа ми се

  8. Није само Ранко Бугарски објављивао своје књиге на латиници. То су радили и многи други српски писци. Поменућу само нека имена: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Момо Капор, Милован Данојлић, Борислав Пекић, Милорад Павић. Примера ради, чувена едиција „Реч и мисао“, која је излазила деценијама, увек је штампана латиницом. Изгледа да г. Антонић није са тиме упознат!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s