Владимир Глигоров: Одговор С. Антонићу или Србија није колонија

Прво, ако нема колонизатора, нема ни колоније. Друго, по Антонићевом критерију, Србија није колонија. Где, сва је прилика, српски власници користе услуге пореских рајева, што доиста нешто говори о српским властима

Владимир Глигоров (Фото: Медија центар)

О интересима и науци

Слободан Антонић у критици мог написа „Пад“ каже о мени: „Он као упосленик The Vienna Institute for International Economic Studies, установе која Источну Европу (и Балкан) прати искључиво из неолибералне парадигме, свакако да нема мотива да пориче колонијални положај Србије или пак да хвали џенетске насладе у хуријама за сваког Србина – само кад уђемо у НАТО и ЕУ“.

Ту је све нетачно. Када сам писао критиковани текст, ја више нисам био запослен у Бечком институту. Тај, пак, институт, који постоји 45 година, познат је по критици неокласичне економске теорије, неолиберализма и слободног тржишта и није познат по залагању за, по критичарима, неолибералну стратегију транзиције засновану на Вашингтонском консензусу или за шок-терапију, као ни за залагање да се НАТО шири, већ за неслагање са свим тим. Моја гледишта, пак, нису репрезентативна ни за институт у којем сам радио 23 године, нити за „неолибералну парадигму“, штагод то било.

Тако да је иронични други део Антонићеве реченице бесмислен. Поред тога што је непријатно читати га. Није ми јасно шта би некога подстакло да тако нешто напише.

Да свеједно нешто разјасним, мада то нема везе са Антонићевом критиком, али када сам већ сео да пишем, можда неколико рећи од општијег интереса. О томе где се ја разликујем од критичара и од апологета било које економске теорије подједнако (исто важи и за било коју теорију у друштвеним наукама уопште).

Наиме, да би се критиковала, примера ради, неокласична економска теорија, потребно је веома добро познавати ту теорију, што је доста захтевно. Рећи напросто да она није дескриптивна јер, што је чест аргумент, нигде нема савршених тржишта – јесте тачно, али је ирелевантно. Јер, дескрипција није ни циљ – теорије нису дескриптивне. Такође, одбацити, нека се назову неолибералне, Фридманове или Хајекове теорије није једноставно, јер је најпре неопходно упознати се са њима, што такође може да буде захтевно.

У извесном смислу, ако се жели бити критичан према неокласичној економској теорији, Фридмановом монетаризму и Хајековом спонтаном поретку, често идентификованима са неолиберализмом, потребно је бити критичан отприлике као Ероу или Самјуелсон или Хикс или Срафа или Робинсон или Хан или Стиглиц, што је опет захтевно. Исто важи за кејнзијанизам, калецкијанизам, енглеску кембриџску школу, мараксизам и било коју другу теорију, свеједно да ли се она прихвата или критикује.

Иначе ће се доћи у Антонићев положај да се у становишту једног института, у мери у којој тај институт уопште има јединствено становиште, а које се можда најбоље може окарактерисати као посткејнзијанско или најближе теоријама Калецког и енглеске кембриџске школе – види „неолиберална парадигма“.

Да ли се неолиберали залажу за проширење Европске уније и уопште за постојање и опстанак Европске уније? Друкчије речено, да ли из прихватања „неолибералне парадигме“ следи и подршка Европској унији и њеном ширењу на исток и на југ Европе? Одговор је негативан. Заправо, чешће је обрнуто. Разлози за то су идеолошки и политички, а у неким случајевима и теоријски, рецимо макроекономски, али то је тема – о неолиберализму и популизму – за неки други напис. Рецимо, један од најдоследнијих следбеника тачеризма и реганизма је Вацлав Клаус, који је један од најистрајнијих критичара Европске уније.

Овде је потребно имати у виду контекстуалност неолиберализма. У Великој Британији и, у мањој мери у САД, ова реч има прилично јасно значење у унутрашњим политичким и идеолошким расправама. Критика неолиберала у, рецимо, Британији уперена је против тачеризма и, општије, против политике коју су водили и конзервативци и лабуристи у последњих четрдесетак година. Неолиберализам у САД, такође, има прилично јасно значење и везује се пре свега за залагање за смањење пореза и јавних расхода, за демонтирање државе благостања. Контекст се, јасно је, не може генерализовати, услед чега је генерална критика „неолибералне парадигме“ најчешће лишена смисла.

Колико су теоријска и идеолошка опредељења важна за институте? Њих је, поједностављено речено, две врсте. Можда је најлакше повући разлику на следећи начин. Ако је реч о истраживачкој установи која се бави примењеном друштвеном науком, рецимо економијом, теорија је средство емпиријских истраживања, на основу којих се изводе, ако се уопште изводе, импликације за, рецимо, економску политику. Узмимо да подаци, емпиријски налази, показују да између две променљиве, на које се може утицати средствима привредне политике, постоји трајнија повезаност; може се препоручити да ако је једна циљ, друга би могла бити средство. Па ако се определите за прво, препоручљиво је да учините друго. Теорија помаже да се повезаност идентификује, а идеологија да се евентуално изабере циљ. Насупрот томе, ако је реч о институту који има за циљ да се залаже за одређене циљеве, да би се убедљиво истакла њихова пожељност, теоријско опредељење и емпиријска истраживања ће бити усредсређени на налажење управо оних правилности које оправдавају избор одређене, рецимо, привредне политике. Успех прве врсте института зависи пре свега од ваљаности истраживања, а друге од убедљивости. Код првих је, у начелу, теоријска и идеолошка опредељеност истраживача ирелевантна; она може бити инспиративна, али не и импликативна (што би рекао Стивен Вајнберг). Код других је управо идеолошка опредељеност истраживача кључна. Бечки институт спада претежно у прве, па сам и ја у њему могао да будем запослен.

Ја нисам имао у виду Антонића када сам поменуо заговорнике схватања да је Србија била експлоатисана (да је била у колонијалном положају) у Југославији. Осамдесетих година прошлога века националисти у друштвеним и историјским наукама, а и филозофи и писци, заступали су једну или другу верзију те тврдње, а није ми познато да су је се одрекли. Те су тврдње биле усклађене са њиховим политичким интересима. То није ни било спорно. Националисти у другим републикама су тврдили супротно. Но, расправе о томе ко кога искоришћава или је искоришћавао у Југославији су старе колико и земља и очигледно, читајући Антонића, још увек трају.

Када је, пак, о Антонићу реч, не разумем зашто би он оспоравао да је политички ангажован друштвени научник? Ако се не варам, он је заговорник патриотске науке. Дакле, науке која служи патриотским циљевима или, друкчије речено, где је позив научника да својим научним радом служи своме народу, ако је потребно жртвујући непристрасност. Није ли то мотивација Нове српске политичке мисли? Мада је то на почетку звучало много боље. При оснивању Нове српске политичке мисли:

„…(Р)адило се о томе да се изнађе и јавно демонстрира теоријско-политичка алтернатива увелико анахроној, „старој“ српској политичкој мисли, оптерећеној ксенофобијом, мапама и границама, на коју се Милошевићев режим претежно ослањао, али, истовремено, уз један, надамо се, неконтроверзан патриотски ангажман, који нити може нити жели да игнорише специфичности, интересе и потребе сопствене средине и нације.“

Коначно, да ова расправа не би била сасвим лишена садржаја, узмимо Антонићев критериј степена колонизације једне земље: колико дохотка који је произведен остаје у земљи. Ово није прецизан критериј јер га није лако применити на отворене, посебно мале привреде. Јер, земља која има дефицит у размени са светом, посебно у дужем временском периоду, као Југославија или Србија, заправо има нето прилив страних средстава, а не одлив сопствених. Заиста, тиме се стварају обавезе према иностранству, које је потребно финансирати (што не значи и да ће бити финансиране). Не улазећи овде у детаље, и не оцењујући ваљаност овог критерија степена колонизације, ако је Антонић у праву и Србија је колонија по наведеном критерију, онда би бруто национални доходак, БНД, требало да буде знатно мањи од бруто домаћег производа, БДП (рецимо као што је случај са Ирском или са Луксембургом). БНД = БДП + нето примарни доходак или, друкчије речено, српски доходак једнак је домаћем, српском производу плус српски дохоци у иностранству минус дохоци странаца у Србији.

Слика 1 приказује БДП и БНД од 2001. до 2019. у текућим динарима (последње две године су предвиђања Европске комисије). Као што се види, разлике су мале, до 7 или 8 посто, и скорашњег су датума. Доходак од производње у Србији готово у целини остаје у Србији.

Слика 1: Бруто национални доходак, БНД, и бруто домаћи производ, БДП, текући динари (Извор: Ameco. Примедба: 2018. и 2019. су пројекције Европске комисије)

Уз то, ваља имати на уму две ствари када се тврди да је Србија колонија. Прва јесте да су страна улагања, где су у овом контексту од значаја понајвише страна непосредна улагања, на основу којих странци остварују дохотке од производње у Србији – пореклом из различитих земаља, где земље чланице Европске уније имају значајан удео. Ипак су, рецимо, укупна руска непосредна улагања до 2015. била већа од немачких, а до 2016. су вероватно изједначена (подаци о страним улагањима обично доста касне због разлике између намера и извршења). Чија колонија дакле? Ако би се ценило по власништву над природним богатствима или природним монополима, што је најчешће оно што се подразумева, у привредном смислу, под колонијалним положајем, свакако је најважније руско власништво над Нафтном индустријом Србије.

Друга ствар јесте да је готово половина укупних страних улагања до 2015. потицала из пореских рајева у Европској унији или у свету, па је вероватно у не малој мери реч о грађанима Србије чији се приходи воде као страни или о улагањима из ваневропских земаља.

Дакле, прво, ако нема колонизатора, нема ни колоније. Друго, по Антонићевом критерију, Србија није колонија. Где, сва је прилика, српски власници користе услуге пореских рајева, што доиста нешто говори о српским властима. Ово је веома важна тема, а посебно оно што се догађа у последњих неколико година, када су порасли страни приходи у Србији (Слика 1), али за то је потребан посебан напис.

Свакако је такође тачно, по истом критерију, да ни Србија као део Југославије, а ни Југославија, нису биле колоније, јер директних страних улагања, за разлику од задуживања у иностранству, није ни било. Као што је исто тачно и за Србију у оквиру Југославије, зато што су међурепубличка улагања била веома ограничена системом друштвеног самоуправљања, а и по основу фискалне деволуције од краја 60-их година прошлога века. Такође, ако изузмемо године до 1952, пре свега због национализације и колективизације и санкција Совјетског Савеза после 1948, међурепубличке разлике у дохоцима по глави становника се углавном нису мењале практично све до распада земље (Косово је изузетак пре свега из демографских разлога). То што се разлике нису смањивале, а требало би у оквиру исте земље, последица је управо недовољних међурепубличких улагања, услед унутрашњег протекционизма, да то тако назовем.

Уз то, по Антонићу, ако је његов критериј задовољен, земља је суверена и није колонија. Јер су колоније експлоатисане ако по наведеном критерију доходак не остаје у земљи, док су земље суверене ако доходак остаје у земљи. Па како је српски доходак остајао у Србији у време Југославије, а и сада доходак Србије остаје у Србији, или остаје спрски, Србија је суверена држава, а није колонија. На страну то што Србија није колонија ни по једној познатој дефиницији појма колонија. Заправо, тврди се, јесте управо зато што није. Видети да јесте оно што није – доступно је патриотској науци.

Овде нема смисла расправљати о томе шта значи бити суверена држава, посебно у привредном смислу те рећи, мимо понуђеног критерија. Успут само да подсетим да је економска сувереност, којом би се спречило отицање националног дохотка, била значајан мотив српских, а још више других националиста практично све време постојања Југославије. О томе колико тај појам има или, боље речено, нема смисла писао сам више пута управо у време пред распад Југославије, када је та расправа била од највеће животне, политичке важности, и много пута потом. Од бојкота словеначке робе до критике бесцаринске трговине са Европском унијом.

Што се тиче свега осталога што Антонић у наставку написа тврди или не тврди о колонијалном положају Србије у и изван Југославије и саме Југославије, као и о улози великих сила, посебно Британије, Ватикана и насупрот њима Русије, мислим да он никако није могао јасније да потврди оно што у мом напису критикујем, ама баш и да се својски трудио.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 19. 6. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

23 replies

  1. Вазда се “ знаменити “ пешчаник пунио песком добијеним разбијањем камена у vesica urinaria и vesica felea. Таква је и Србија, она друга, којој пешчаник време мери – жучна и запишана… Још један бесмислен и јалов текстић који то потврђује, још један бесмислен и јалов ауторчић текстића који то потврђује, деминутив – величина пешчаничића…

    Свиђа ми се

  2. @Зоран Николић (Ваљево):
    Шта је конкретно ”бесмислено” у горе наведеном тексту?

    Свиђа ми се

  3. Глигоров (некако познато презиме, је л’ да?) овим текстом жели да засени простоту читаоца. Ређа фразе и појмове без икакве потребе и смисла. Даје некакве економске категорије које дефинишу појам колоније. Антонић је лепим народним српским језиком указао на стање ствари и сви смо то стање препознали. Глигоров зна за кога ради (без обзира на тренутног формалног послодавца) и његово оглашавање је само покушај да парира Антонићу. Више од тога је за њега контрпродуктивно. Наравно, све је то јалово и немушто. Да сам Антонић, уопште се не бих бавио наставком полемике. Битно је обраћање народу – читаоцима, а не умишљеним научним радницима. Антонићево обраћање је разумљиво, сажето и поучно, не треба га мењати. Циљ је отворити очи народу, а не расправљати са страним плаћеницима.
    Страни плаћеник је онај кога плаћају странци, а домаћи онај кога плаћају наши лопови (немогуће је запослити се код поштеног послодавца у Србији). У том смислу, Глигоров поштено зарађује и ради по захтевима свог послодавца.

    Свиђа ми се

  4. @ Домаћи плаћеник:
    Не, ствар је у томе што је економија наука за коју се господин Антонић није школовао а управо о томе је нашао за сходно коментарисати. Необразовани људи се најлакше манипулишу, увек било и остало. У супротном, ишли би ставку по ставку текста Глигорова и покушали је демантовати са адекватним изворима информација.

    Свиђа ми се

  5. @ Mio Kasic
    Прво : “ Ако нема колонизатора, нема ни колоније. “
    Бесмислено је бесмислено понављати бесмислице, макар и конкретно бесмислене биле…

    Свиђа ми се

  6. Gligorov, polako polako. Tvoj „naučni“ pogled sa radom je mogao da prođe u The Vienna Institute for International Economic Studies, htedoh reći da bude plaćen. Iz opsluživanja političke prakse i kolonijalnog duha antipatriotskog sektora u Srbiji mozemo sebi da predstavimo koliko je ta „naučnost“ istinita, i moralna. A da služi služi…

    Gligorov, koliko je na tebe, tvoja primanja dao institut – za 23 godine? Koliki je buđet instituta? Koliko ima „radiša“? Ko je dao inicijalni kapital, kako se danas finansira?

    Na kraju ko sad plaća tvoju antipatriotsku nauku? 🙂

    #transparentno

    P.S. Npr. „domaći“ BOŠ samo za kiriju plaća 7.000€. Plus plate, pa trte mrte. Koje cifre se oko tebe vrte Gligorov? 🙂

    Свиђа ми се

  7. Antipatriotska ekonomija je dogovorna ekonomija: kompradorski (=Gligorov i sl.) konsensus glasi: Srbi su malo (bili) kolonizovani koliko treba da ih kolonizujemo.

    Свиђа ми се

  8. Хвала сајту СС што нам је пружио конфронтацију идеја и ставова два врсна интелектуалца.

    Антонића ваћ одавно овде читамо. А Владимир Глигоров (Бгд, 1945) је економиста и политолог. Био је један од првих критичара комунистичког система и један од оснивача Демократске странке, 1989 год.

    Свиђа ми се

  9. @Зоран Николић (Ваљево):
    Једино овде бесмислено је чињеница да критикујеш признатог доктора економских наука као неко ко нема елементарног знања из економије. То је један од основних разлога зашто смо ту где јесмо као друштво јер свако може да доведе у сумњу особе од професионалног интегритета и да као такав добије место у медијима.

    Свиђа ми се

  10. Једно могуће полазиште:добра економија је она економија која не ради у интересу ове или оне школе и/или идеологије и/или елитних групација…Добра економија је она која одговара народу, у којој се он добро сналази. Што је добро за Немца не мора да буде добро за Грка – поједностављено. Није довољно рећи ни Немац, ни Грк не могу да су гладни јер је потпуно другачији доживљај глади код представника ова два народа – Грк је научио да пости, на пример (наравно, не посте сви Грци, на пример, али постоје одлике које се могу назвати заједничким за народ, премали је простор да би се трудила да будем прецизна и темељита у свему што пишем у коментару). Да не говорим о томе да Грк и Немац немају исти осећај заједништа и припадности народу, другачији однос према држави. Није нам нужна објективност у науци. Нужно нам је да разумемо да економија (као и свака друга наука, а и као начин) има цивилизацијске одлике. Може ли се то рећи у свету који је наводно глобалан? Што да не (отуд и „наводно“)- погледајте поменути пример о два Европљанина, да не мешамо друге континенте. Цивилизацијски, а не регионални или глобални приступ.
    Термин патриотска наука се мени не чини најпогоднијим. Цивилизацијски приступ је оно што нам је неопходно и јасан увид у то зашто Рус и Србин могу ипак заједно и без ЕУ, а Немац и Србин без ЕУ тешко (Е се овде може слободно читати као економска, мада термин економија има дубље значење од пуко материјалног, о чему би требало другом приликом говорити ). Онда буде и јасније да већинско власништво руске државе над НИС-ом није колонизација. На међуцивилизацијском нивоу постоје обрасци које не бих помињала, болни су. При том, не би ваљало бити ни потпуно залепљен за те обрасце имајући у виду да се обрасци могу мењати не само према тренутним ветровима, већ и дубље (па ће неки можда рећи и да живимо у таквом добу) Увек је могуће наћи појединачне примере које би могли да поткрепе тезе или их оборе, али генерално гледајући ми смо се као народ напатили највише од запада (укључујући и доба османлијске владавине за коју је запад у великој мери заслужан, да не разводњавам са другим примерима). Дакле: о појму колоније се може расправљати, али питајте типичног Србина да ли због НИС-а осећа колонизован. И то нема везе са пропагандом, већ на пример са историјом
    Ја бих се још осврнула на две реченице из текста :
    Прва:“Доходак од производње у Србији готово у целини остаје у Србији“ Без даљег образложења, овај податак је недовољан. Дакле шема расподеле, ко управља токовима расподеле итд То заиста отвара и друге теме. Овако не оповргава тезу да је Србија колонија
    И друга, па да завршим:“Косово је изузетак пре свега из демографских разлога“. Обзиром да говори о периоду СФРЈ, аутор би морао да употреби пун назив Косово и Метохија јер се тако звала српска АП.

    Свиђа ми се

  11. Као што је често случај на овкавим порталима, коментари су занимљивији од главног текста. Да кренем онда од првог као повода за сопствени коментар.

    Лако је погодити разлоге да је @Зоран Николић (Ваљево) назвао текст ”бесмисленим и јаловим”, али не бих се са тим описом сагласио. Текст(ић) је ”породио” низ коментара, а пре тога је подстакао (једног или више) уредника да га објави, дакле није јалов. Бесмислен такође није, јер заступа одрећену (против)тезу и наводи неке аргументе. Међутим, сагласан сам да се реди о ”текстићу” и ”ауторчићу” пешчаничког профила, и потоњи појам ваља прокоментарисати,

    Ова монструозност, тј. пешчанички профил друго-Србина, се формирао у условима пост-натовске ”хуманитарне интервенције” а де-факто окупације већег дела територије бивше ЈУ. Карактер (пешчанички) само-презирућег друго-Србина укључује морално-психолошке и идеолошке одлике који се могу сабрати у једну реч, која потиче из другог доба, али која не губи на снази асоцијације — а то је ”потурица”.

    ( Какав само ужас, страдања и муке народне долазе у свест при помену ове монстер-речи — данак у крви и јањичари, набијање на колац, Ћеле Кула, да не споменемо водање опанака… Потурице, дакле тур(к)ољуби, турољуби, значи гузољуби или у модерној варијанти пузања под НАТО чизмом, чизмољуби, једном речи — натољуби, само-промовисани, понеки и плаћени, а сви претстављени и потписани на Пешчанику и сличним интернет писоарима. )

    Вративши се самом текст(ић)у, овај као економска псеудо-анализа је препуњен ирелевантним референцама (на тачеристе, идеолошке правце у Бечком институту итд) и није вредан коментара, али зато недоказана противтеза из наслова јесте. Иначе, економска анализа је овде другостепена јер одговор на питање, да ли је Србија колонија, и није у домену економске теорије. Колонија или не, је првенствено и суштински, питање суверенитета, које укључује слободу власти над сопственом територијом и природним богатствима, слободу организовања живота на основу својих аутентичних историјских и духовних образаца и извора.

    Дакле, слобода је кључна реч у одговору на питање о колонијалном статусу Србије. Истовремено, кад кажемо ”слобода” можемо мислити различите садржаје, што ће рећи, то је растегљив појам, па је за очекивати да ће неки сматрати себе слободним у Србији. Да на брзину испитамо границе појмовне растегљивости, подсетимо се познате фотографије са Теразија, из доба Другог Рата, када је Србија била неоспорно, војно и директно окупирана. Фотографије гостију теразијске кафане, који испијају пиво (да ли и ћаскају о времену?), а на неколико метара од њих, на пријатном летњем сунцу уз благи ветрић се лепршају — тела обешених Срба. Један од њих (заборавио сам име), несрећни младић, тј. дете од 17 година, избегао од усташа из Славоније у Србију само неколико дана пре него га је (ондашња друго-србијанска) полиција ухапсила и предала у руке окупатора…

    Тако, после питања о колонији, далеко важније од нализирања доприноса В.Гигорова бацању прашине у очи Србима е да се не би досетилида су на робији, намеће се следеће — да ли је слобода за данашњег становника Србије већ налик на ону коју су уживали гости теразијске кафане августа 1941?

    Свиђа ми се

  12. НИЈЕ ПРИМЉЕН КОМЕНТАР ЗА Стање ствари,АНТОНИЋ ЈЕ У ПРАВУ, ПО ГОТОВО СВИМ ЕЛЕМЕНТИМА СРБИЈА ЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ У ВЕЛИКОЈ МЕРИ БИЛА У КОЛОНИЈАЛНОМ ПОЛОЖАЈУ

    Не разумем се у економију и трговину материјалним (профитним) половима, па се у то нећу ни мешати. Али ћу се умешати у питање да ли је Србија била у Југославији у колонијалном положају, то знам из личног искуства јер живим довољно дуго да сам то одлично уочио. Уочио сам и оно што знам итз свој струке (лингвистика). Много је чињеница посебно у области наметања Србима туђег (латиничког) писма уместо српске ћирилице на два начина: прво, различитим односом према српско (ћириличком) и хрватском (латиничком) писму. Наиме, остало је забележено да се разговарало 1953-1954. године о планираном процесу „постепене замене ћирилице латиницом“ на разноврсне начине фаворизације латинице од стране власти, а не обрнуто, што би било природније ако се већ хтело „унормалити“ српскохрватски/хрватскосрпски језик на једном писму. Наиме, ћирилица је тада била већинско писмо у Југославији. Међутим, прошао је политички притисак власти да прође одлука о замењивању већинског тада писма које је иначе под ударима и забранама још од 11 века, а највећи реултат прогона ћирилице догодио се баш у Југославији после 1954. године и та смишљена фаворизација латинице сасекла је српску савршено азбуку чак 90 одсто.
    Данс, иако је формално у уставној одредби прошло враћање ћирилице у српски језик, то се у јавности није догодило више од тек десетак процената јер српски лингвисти, као у време српскохрватског језика држе ћирилицу не као суверено писмо, него тек као алтернативно. Како је прошла, успела навика Срба на туђе писмо у Југославији и како је раширена заблуда лингвиста о „српској срећи“ код других језика и народа. И у том „богатству двоазбучја“ Срби данас имају у јавности српско писмо тек у изузецима. Без колонијалног положаја Србије у Југославији, то се у вези са српским писмом никада не би могло спровести од власти и лингвиста.

    Свиђа ми се

  13. Син Кире Глигорова. Оног комунца, „Македонца“.

    Свиђа ми се

  14. Не рече само коме буџет државе иде на одобрење: Русији или ММФ-у? Чији је службеник Вујовић, доскорашњи министар финансија (Светске банке), Зорана Плавуша (ЕБРД). Каже, продали смо право на нафту Русима, а не каже коме иде обрадиво пољопривредно земљиште, воде (бање), ко тражи да се приватизују Поштанска штедионица и Комерцијална банка, комунална предузећа. Поимање неолиберализма у В. Британији и оног који се овде „аплицира“, је пуштање димне завесе и релативизовање ствари. Неолиберализам се спроводи кроз 3 начела: приватизуј, либерализуј, стабилизуј. Крајњи циљ је да се земља стави под потпуну контролу неолибералног капитала, да буде извор јевтине радне снаге,тржиште за пласирање робе и капитала, као и да се омогући пљачка природних ресурса. Пуњење буџета је препуштено становништву, са све мањим приходима, (видимо како се то ради кроз цену горива), да би се враћали дугови и отварала поменута иначе слабо плаћена радна места. Да ствар буде гора, то су радно интензивне делатности ниског технолошког нивоа. Да ли то „смрди“ на колонијални статус? Видети више о томе код Јована Б. Душанића. Глигоров то не спомиње, а јасно је и зашто. А о положају Србије у СФРЈ не треба много трошити речи. Човек је на линији политике чије је један од носилаца био његов „татко“. У Краљевини нису постојале македонска, црногорска, босанска нација. Србија је имала ту „привилегију“ да има 2 државе у држави: Војводину и КиМ. Зашто Срби у у Хрватској нису имали такав статус? Положај Србије и српског народа је требао да буде казна и превентива од ткз. великосрпске хегемонистичке политике (Коминтерна) . Испада да су Србија и српски народ државно правно спутавани и држани под присмотром, а економски су имали све шансе за неспутан развој.

    Свиђа ми се

  15. @ Don Quixote
    Коментар Вам је посве ваљан, вођен унутрашњом ( једином ) слободом, баш како и најголемији део коментара који прате текстић ( Чврсто стојим у уверењу да је текстић и бесмислен и јалов јер економију не гледам за науку, то је магијски, навикни и објективацијски, а баналан и празан, бревијар за малограђанско поклоњење мамону но, то је искључиво мој лични доживљај…Све што атомизира, дроби, уситњава, оповршује, равни и осредњује, то није знање, то није образовање јер не дарује духовни преображај и просветљење, већ полуписменост, полунаучност – све што се о таквијем “ наукама “ могло казати, Достојевски је већ рекао… )
    Искрено и благодарно, мирне душе, такође чврсто стојим иза коментара Вашег, @Драгољуба Збиљића, @Владанке, @Срђана М. Крунића, @Домаћег плаћеника, иза Слободана Антонића и @стањествари…

    Свиђа ми се

  16. Да ли је Србија у Југославији била колонија ?

    Да би лакше задржали власт и срушили Југославију, њени властодршци су 1989 год потегли стару ДЕМАГОШКУ ШЕМУ : сваки је у своме вилајету тврдио да ја његов народ експлоатисан и угрожен. Словенци су говорили да више не желе да финансирају Косово, Хрвати су тврдили да њихов девизни приход од туризма иде у Београд, Срби – да је реквизицијом преливан доходак у друге републике и томе сл.

    Тако се стигло да на пр, хрватска штампа пише да Хрватском владају Срби (ваљда зато што је у ЦК КПХ било пуно Срба), да се све одлуке доносе у Београду, да се Београд гради а Загреб назадује, да о страдању Хрвата у Блајбургу не сме ни да се писне . . .

    У Београду, у исто време, Слобина и Мирина ПОЛИТИКА је брујала од теза ДА ЈЕ СРБИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ КОЛОНИЈА.

    Свиђа ми се

  17. za Mio Kasic pitanj za vas ,zar uvaženi doktor i vi ne primećujete koliko novca i sirovine izlazi iz Srbije?Zašto poznati doktor ekonomije ne iznese podatak koliko je novca izneto od 2000? Zašto smo peti izvoznik kukuruza na svetu?Zašto je nivo stručnosti potreban za posao, u preduzećima koje otvaraju zapadni prijatelji, osnovna škola?Koliko je fabrika nakon kupovine zatvoreno?Za kolikoje smanjen broj zaposlenih u industrijskoj proizvodnji nakon tranzicije?Zar je potreban doktorat u ekonomijji da se primeti tudja ruka u našem džepu?
    Veoma tendenciozno,bez obzira da li ste nestručni ili zlonamerni.

    Свиђа ми се

  18. Сви Срби су живели заједно САМО у Југославији. Никад пре.

    Југославија је била пројект и жеља Јужних Словена а не Англоамерички пројект – као што
    тврди Слободан Антонић.

    Свиђа ми се

  19. Југославија је била жеља политичког и воојног врха Краљевине Србије и једног дела (испоставиће се делића) хрватске политичке елите. Сједињење са Србијом прижељкивао је знатан део српског народа ван Србије – и то су и говорили тако где су имали прилике да се слободно изјасне.

    Идеја да је Југославија могла настати као жеља Јужних Славена без облучујуће воље сила победница је бесмислена. Много је тада било жеља – рецимо о сједињењу Немачке и Аустрије па од тога није било ништа. Наравно да су англосаксонски (а потом и англоамерички) политички кругови “препакивали“ политичку ситуацију у Југославији да служи њиховим интересима. А шта би друго требали да раде? Ти интереси су, а то је могуће поткрепити оновременим сведочанствима, указивали су да је требало подржавати цивилизацијски ближег (тако је оцењивао Ситон-Вотсон који је играо улогу једног Бжежинског, само неких 70 година раније) хрватског партнера у било којој проблематичној ситуацији.

    Укратко, Југославија није настала демократском вољом Јужних Славена – они се о томе нигде нису изјаснили. Она је настала као фактичко стање на крају ратних дешавања у Првом светском рату, међународно признато (око чега је било грдних мука) а затим и обликовано у складу са тежњама оних који су имали силу да на прилике утичу.

    Уосталом, када су гласали ногама, јужнославенски народи редовно су гласали против Југославије – и 1941. и 1990/91. Колико треба дубоко забити главу у песак да се не виде нешто што је овако очигледно?

    Свиђа ми се

  20. Владимир Глигоров пише да је практично једини критеријум за Србија јесте/није колонија да „доходак од производње у Србији готово у целини остаје у Србији“. Сећам се чувене књиге Н. Клајн NO LOGO и једног примера како у азијским земљама радници праве „нике патике“ за долар дневно. И јасно је да тај ЦЕО ДОЛАР (а то је доходак од производње, нек буде да Најк плати и порез уредно, па ако треба да плати нешто и „своје патике“ да би их извезао) остаје у неком од „азијских тигрова“. Суштина је да је вишак вредности (нике патике) извезен да се прода по педесетак пута већој цени него што дневно добије (азијски) најамник…

    А свака сличност са „балканским тигром“ (јој мајчице!!!) је намерна и знаковита, а може бити и поучна чак и за упосленике док Бечкога института.

    @ Don Quixote

    Честитам за коментар!

    Свиђа ми се

  21. Краљ Александар се оглушио о речи разума који је
    проговарао кроз уста војводе Живојина Мишића:

    Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

    „Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija.
    Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju
    jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju
    valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja
    jedne celine“

    „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo
    se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i
    zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa
    kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se
    neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti.
    To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti
    ničim što bi joj se ponudilo.

    Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji:
    potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu
    samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je,
    upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset
    godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko
    podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može,
    onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

    Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne
    onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde
    istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i
    najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će
    biti i pravo i Bogu drago.

    A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima
    usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo
    usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi
    i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli
    zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.
    Ako me ne poslušate, Vaše Visočanstvo, ljuto ćete se kajati.

    Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)“

    “КУСО ПОСЕЈАНО /ЈУГОСЛОВЕНСТВО/ – РЕПАТО СЕ
    ЖАЊЕ /КОЛОНИЈЛНИ СТАТУС СРБИЈЕ/“

    Види књигу:

    “Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије!“
    Наслов говори све !
    Утопија посејана – утопија на квадрат се жање!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  22. Нека земља није колонија само зато што је колонизатори пљачкају већ и зато што јој намећу свој систем вредности, своје законе, свој поглед на свет, своју културу, начин живота, што јој прекрајају историју, мењају свест људима, исмевају традицију, криминализују патриотизам. Нека земља је колонија пре свега зато што ни једну једину одлуку не може да донесе самостално, без претходне сагласности господара. И да не набрајам даље. Зна све то и господин Глигоров, али се не усуђује да о томе пише јер ту нема могућности за манипулације којима се служи објашљавајући привреду и економију. Након претходног испразног филозофирања у функцији показивања знања и супериорности у односу на господина Антонића, Глигоров селективно износи податке који му иду у прилог и којима се на први поглед ништа не може приговорити. На пример податак да су бруто домаћи и бруто национални доходак Србије у периоду 2001-2019 (последње 2 године је предвиђање ЕК) приближно исти, а што значи да странци оно што зараде не износе из Србије (не пљачкају Србију) већ остављају у земљи. Да ли су ови подаци тачни? Сигуран сам да јесу. А да ли то значи да Немци, Италијани и други који овде раднике плаћају пет пута мање него код куће, струју неколико пута мање, који добијају десетине хиљада евра за сваког радника и који су ослобођени многих државних и локалних намета, милионе на томе зарађене остављају у Србији¬? Наравно да не значи. Све што њихове фирме у Србији купују, купују од њихових фирми у иностранству по вишеструко увећаним ценама а све што продају, продају на исти начин по знатно нижим ценама, а ту су и разне консултатнтске услуге, експерти и сличне глупости (погледајте на пример годишњи билас фиат аутомобила у Крагујевцу) тако да на крају једва да испадне позитивна нула и нема ни шта да се износи из Србије, јер је већ изнешено. Али зато лепо изгледају статистички подаци и графици, који добро дођу разним мешетарима и хохштаплерима да доказују како нас запад не пљачка већ воли. И са свим осталим ,,аргументима,, господина Глигорова је слична ситауција, али немам ни времена ни живаца да сваку полуистину, лаж и безобразлук тог човека образлажем. А нема ни сврхе, јер њега и њему сличне истина интересује као лањски снег а једини Бог кога имају су паре.

    Свиђа ми се

  23. Из коментара се јасно види да су читаоци СС далеко више ценили Антонића него Глигорова.
    Оно што смета, то је непоштовање другачијег мишљења. Половина (11) од 22 коментатора није оспорила мишљење Глигорова него је напала његову личност и приватни живот, тврдећи да је он страни плаћеник, компрадор, потурица, чизмољуб, син оног комунца Македонца, упосленик бечког института, ауторчић који је написао текстић у ПЕШЧАНИКУ – интернет писоару који се пуни песком из vesica urinaria и vesica felea.

    Какви смо ми људи ? Да ли поштујемо туђе мишљење ? Да ли поштујемо другог и другачијег ?
    Или га систематски сматрамо за непријатеља, издајника, јеретика . . . ?

    П.С. – Пешчаник је један од највећих критичара данашње власти у Србији. https://pescanik.net

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s