Слободан Антонић: Да ли је Србија и у Југославији била колонија?

Судбина Југославије добра је поука шта јака и суверена – или пак слаба и зависна држава – значи за њене грађане

Слободан Антонић

„Зашто Србија пропада?“, запитао се Владимир Глигоров (овде). И пре но што је одговорио – као водећи идеолог Пешчаника сасвим очекивано: због српског национализма – морао је да се наруга тачном одговору:

„Или је реч о колонијалном положају? Што је једно од омиљених објашњења. Пре је Србија била југословенска колонија где су Срби били аутошовинисти, а сада је западна или европска колонија, док су Срби еврофанатици. То никакве везе са чињеницама нема, али није у нескладу са интересима оних који та објашњења пропагирају“.

Када кажете да неки интелектуалац заступа одређену тезу из интереса, тиме га оптужујете да код њега постоје скривени новчани или лични мотиви који га спречавају да буде објективан. Добро је што такви мотиви не постоје код др Глигорова.

Он као упосленик The Vienna Institute for International Economic Studies, установе која Источну Европу (и Балкан) прати искључиво из неолибералне парадигме, свакако да нема мотива да пориче колонијални положај Србије или пак да хвали џенетске насладе у хуријама за сваког Србина – само кад уђемо у НАТО и ЕУ.

Владимир Глигоров (Фото: Медија центар)

Пошто сам раније писао (овде или овде) о типичним (нео)колонијалним симптомима у данашњој Србији – рецимо, да „страни инвеститори“ имају бесплатну радну снагу (€10.000 по раднику) или да су готово све наше банке у страном власништву – сада бих желео да се осврнем на оптужбу да антиколонијална парадигма, наводно, и Југославију проглашава за колонизатора Србије.

Морам да признам да не знам за пример таквог виђења, па би било добро да колега Глигоров наведе неки од извора.

Знам за књигу Слободана Вуковића Српско друштво и економија 1918-1992 (2012) у којој се на шесто страна поткрепљено показује колико је Србија имала мање користи од Југославије него други ЈУ-ентитети. Да ли је Србија имала више штете него користи од Југославије немогуће је егзактно показати. Али, ово је сасвим уверљиво демонстрирано.

На пример, након уједињења, аустријска круна мењана је у динаре по сразмери 4:1, иако је „након завршетка рата степен покривености динарских новчаница у злату, сребру и другим вредносним папирима заменљивим за злато износио 87,28%, а аустријских круна свега 1,02%“ (Вуковић, стр. 122). У првом петогодишту након рата, на Словенију, Хрватску и Славонију отпадало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине, а централна влада је водила антиаграрну економску политику: постојале су увозне царине за индустријску робу и извозне царине за пољопривредне производе.

Исто је било и после Другог светског рата, показује Вуковић. Преливање дохотка из Србије у Словенију и Хрватску обављано је реквизицијама и обавезним откупом, пресељењем индустријских објеката, депресирањем цена пољопривредних производа, енергената и сировина, као и високим царинским заштитама прерађивачке индустрије.

Због тога је индекс развијености централне Србије у односу на Југославију износио 1947. године 100,5, а 1955. године 85,7. Кључне стратешке економске одлуке најпре је доносила управљачка четворка Броз − Кидрич – Кардељ – Бакарић, а касније тројка Броз – Кардељ – Бакарић.

Вуковић, међутим, не каже да је Србија била колонија Хрватске и Словеније. Односи у Југославији били су много сложенији од тога и на њих је немогуће применити (нео)колонијалну парадигму.

Али, кад већ причамо о Југославији, не би било лоше да покушамо да разлучимо шта у целој тој држави јесте било колонијално, а шта је било суверено и еманципаторско.

Нема сумње да је Југославија – и она Александрова, и она Титова – била у знатној мери суверена држава. И онолико колико је била суверена, толико је успевала да влада дохотком који се у њој стварао. Управо толико се у Југославији, са становишта обичног човека, и релативно добро живело.

Али, исто тако, нема сумње да је Југославија све време била и империјални пројекат (нео)колонијалних сила – најпре Британије, а онда САД. Такође, нема сумње да, и у будућности, Југославија може да постоји – рецимо, у форми Западне Балканије (овде, овде, овде и овде) – искључиво ако је део антируског пројекта.

Тачно је да су Срби сами Нишком декларацијом (1914) изабрали Југославију, а не проширену Србију. Но, како показује књига Драгољуба Живојиновића Надмени савезник и занемарено српство (2016), као и двотомни зборник Историја једне утопије (2018), Британци су подржали овај избор – кад се већ није могла очувати Аустроугарска.

Заправо, ранг британских преференци био је:

  1. реформисана АУ – источни Јадран контролише Беч;
  2. Југославија без Србије, а под хегемонијом Загреба – источни Јадран контролише Загреб;
  3. Југославија (са Србијом), али максимално конфедерализована – Јадран опет контролише Загреб;
  4. јединствена Југославија – Јадран ипак контролише Србија/Београд.

Британци су се, једноставно, бојали сваког директног и самосталног изласка Србије на море, плашећи се да заједно са њом на Јадран не изађе и Русија.

С друге стране, Русија је одмах препознала идеју заједничке државе Срба и римокатолика као „антируски пројекат“ (Мировић у ИЈУ, т. 1, с. 233). Главни противник Југославије био је министар царске Русије Сергеј Сазонов (исто, с. 234-5). Русија је од Британије, Француске и Италије изричито тражила да се Србији додели Далмација до Сплита (с. 236). То је свој одјек нашло у Лондонском споразуму (1915), чија је једна од потписница била Русија.

Међутим, чим је пропала царска Русија, идеју проширења Србије до Јадрана више нико није помињао. Као што је писао Екмечић (исто, 1, 231-232), Ватикан се радовао што је „бољшевизам одузео православљу историјску основу. Бискуп Махнич, идеолог Католичке цркве, писао је да ће у условима када је пала Русија, Хрвати превести православне у католичанство и створити један `Исусов овчињак`“.

Тај „Исусов овчињак“ требало је да буде Југославија у којој су Срби у подређеном положају или под старатељством. Зато се Британци, како показује Живојиновић (исто), између два рата непрестано залажу да се Југославија федерализује и да се, уз Хрватску и Словенију, створе и покрајине Македонија, БиХ и ЦГ.

Такође, британски избор Тита а не Драже, иако идеолошки инверзан, био је геополитички потпуно логичан – наравно, из британске антируске оптике.

Тито и Дража (Извор: Новости)

Тито је, наиме, на АВНОЈ-у (1943) прогласио Македонце и Црногорце посебним нацијама, увео је као федералну јединицу БиХ, чак је и Санџак добио посебно „Земаљско антифашистичко веће“ (видети овде). Такође, још од 1942. године постоји Покрајински (доцније Главни) народноослободилачки одбор Војводине (овде), а од 1943. и Главни штаб НОВ и ПО Косова (овде).

Србија је тако буквално сведена на предкумановске границе (Чавошки, ИЈУ, 2, 134) и одбачена сто километара од мора.

С друге пак стране, Дража до 1944. нема политички програм, а уз себе држи Стевана Мољевића, аутора Хомогене Србије (1941) по којој етнички хомогена српска федерална јединица треба да обухвати целу јадранску обалу, од Дрима до Кварнера – укључујући и Црес. Светосавски конгрес (Ба, јануар 1944) тражи Југославију од три федералне јединице – Србије, Хрватске и Словеније, без навођења граница, али под јаком сенком Мољевићевог плана.

Наравно да ће русофобни Британци пре изабрати комунисту Тита, који држи Србију далеко од Јадрана, него демократу Дражу (пре рата је био симпатизер Демократске странке; овде, стр. 919) који Србији хоће да преда на стотине километара јадранске обале.

Британци су толико притискали српску политичку елиту избеглу у Лондон – да, без обзира на злочине Хрвата, случајно не помисли на самосталну Србију – да је чак и „стари англофил Слободан Јовановић морао закључити да Британију у томе воде старе културне предрасуде према Србима, као вечитим савезницима Руса“ (Ковић, исто, 2, 610).

Опет, Британци су били толико срећни што „Тито води политику што већег умањења српског значаја у Југославији“ (Голубовић, исто, 2, 18; уп. Нарочницка, исто, 2, 79), да су му опраштали и комунизам. Но, колико је ова стратешка одлука Британаца – Тито, а не Дража – ипак била мудра (са становишта њихових циљева), видело се 1948. године, када се Тито окренуо против Стаљина.

– „Да ли би се ЈНА, као комунистичка, борила против СССР, на страни Запада?“, питао је маја 1951. генерал Двајт Ајзенхауер, заповедник америчких трупа у Европи, Кочу Поповић, начелника Генералштаба ЈНА.

– „Ми смо прекинули односе са СССР због његове империјалистичке природе, и никако не би била препрека да се ЈНА одупре агресији заједно са западноевропским војницима“ – одговорио је Коча Поповић (овде).

У наредне три године Југославија је од САД добила буквално свако оружје које су Американци производили, осим атомске бомбе: 292 клипна авиона, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона (које тада, поред СССР-а и САД, поседују још само Британија и Француска), 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби и граната (исто).

Америчка војна мисија у Београду званично је бројала 124 представника, док је вредност испорученог оружја била преко сто милијарди долара (по данашњој вредности долара). Балканским пактом (1953) са Грчком и Турском, које су биле чланице НАТО-а (од 1952), Југославија је практично увезана у војну алијансу са САД и Британијом.

Из књиге „Балкански пакт 1953-1954: зборник радова“ (Кликните на слику за увећање)

САД и Британија су, из истог стратешког разлога, подупирали не само Титову унутрашњу политику слабе и подељене Србије, већ и Титову несврстану политику, знајући да Тито спречава младе афричке и азијске земље да потпадну под утицај СССР (Ковић, исто, 2, 611).

Све у свему, Југославију је Запад подржавао првенствено из геостратешких разлога: између два рата као баријеру изласку Немачке и СССР на Јадран, а после Другог светског рата као потенцијалног савезника у рату са СССР (Батаковић, ИЈУ, 1, 69-70; Степић, исто, 2, 300; Ковић, 2, 609-610).

Због тога, наши млађи радикални левичари (марксисти) пишу данас о Југославији као о „франкенштајнској творевини светског империјализма“ (овде) или као 0 претежно империјалном пројекту – прва Југославије је доминантно била француско-енглески, а друга амерички спонзорски пројекат“, односно „доминантно америчко-енглески сателит“ (овде).

Међутим, као што сам рекао, било је у Југославији и доброг живота, онолико колико је доходак који смо произвели остајао овде. А то је било тачно у оној мери колико је Југославија била јака и суверена земља.

Али, онолико колико је била слаба и зависна, толико је њен крај био неминован. Обе Југославије распале су се онда када су се било испречиле на путу западне силе у успону (1941), било када је запретила опасност да српски чинилац преузме контролу над изласком на Јадран (1992).

Судбина Југославије добра је поука шта јака и суверена – или пак слаба и зависна држава – значи за њене грађане.

Да ли смо макар ту лекцију научили?

Помозите опстанак Стања ствари!

€20,00

Advertisements

43 thoughts on “Слободан Антонић: Да ли је Србија и у Југославији била колонија?”

  1. Г-дин Антонић (а желео бих да се убудуће надам и ономе “академик“) је унеколико и у праву, али: не треба заборавити да је Краљевина Србија после 1918 г. као држава нестала. Извршила је самоубиство… Остала је само као неки географски појам , али подељена у бановине. Њена политичка, војна, културна и економска елита су се показале недостојним тог епитета. Већ онда је почело са “куд који, мили моји“ и тако складно текло до 1941 г. Тада су српски политички и војни тотални идиоти (далеко тоталнији од оних вучићевских који су разорили само једну махалу, а у томе и профитирали) идиотским самоубилачким 27. мартом дефинитвно за…рали ствар. Без тога – без обзира на све касније спекулације, сигурно не би било бар једног милиона мртвих Срба и послератног комунистичког куплераја. Енглези су потпуно у праву када говоре о Србима као непревазиђеним светским првацима у спортској дисциплини пуцања себи у ногу (ја бих рекао и у сопствену тврду главуџу). Е, кад је већ тако, зашто да вас и даље не за….вају, зар се не слажете?

    Свиђа ми се

  2. @Арсеније Стојковић
    Оно што Енглези кажу о Србима не квалификује ни као храна за псе.

    Свиђа ми се

  3. Кратко, јасно и тачно, то је универзални коментар на текстове професора Антонића.
    Додао бих само коментар на коментар у вези са нестанком Краљевине Србије. Рекао бих да је она нестала повлачењем војске и државног врха ка Грчкој, а да је солунски фронт пробила војска са француским оружјем, униформама и врховном командом (Франше д Епере). Мислим да краљ Александар није ни у једном тренутку био у ситуацији да било коме поставља било какве услове, као што ни Тито није био толико важна личност у светским размерама да би га било ко питао за било шта. Није ни Слоба био баш прави „фактор стабилности у региону“, нити Вучић има ингеренције да одлучује о буџету, ПДВ-у или висини акциза. Очекујем да се криза око цене горива у Србији разреши заједничким закључком да су за све криви Руси који воде НИС.
    Ако се цео свет врати у технолошко камено доба, можда се и суверена власт будућих племенских вођа прошири до најближе велике реке или планинског врха али овај данашњи развој демократије и транспарентности само нас води од зла на горе.

    Свиђа ми се

  4. @Don Quixote каже: “@Арсеније Стојковић Оно што Енглези кажу о Србима не квалификује ни као храна за псе“. Можете упорно тврдити да је лед врућ, а вода (топла или хладна) ипак сува… али ветрењаче ће и даље чврсто стојати, без обзира на Ваше јуначке јурише.

    Свиђа ми се

  5. Слободан Антонић каже :
    “Судбина Југославије добра је поука шта јака и суверена – или пак слаба и зависна држава – значи за њене грађане”.

    Кад се сетим јаке и суверене Југославије, сетим се народне приче о оцу који је имао шест посвађаних синова :
    “Пред смрт, окупи отац синове, даде сваком сину по један прут и затражи да их поломе. Што ови без муке и учине. Онда стари узе шест нових прутова, веза их у сноп и даде им да га сломе. Сви покушају да сломе сноп, али ниједан не успе”.

    Једна лепа земља, за коју је проливено толико крви у оба светска рата, осма по величини у Европи, распала се у крви вољом наших малих богова који су се држали крилатице “боље први у селу него други у граду”.

    Уместо јаке и суверене државе, имамо колоније којима управљају уцењени људи са купљеним дипломама. Који настављају да владају помоћу технике УГРОЖАВАЊЕ НАРОДА.

    Свиђа ми се

  6. А угрожавање народа ? Фабриковање непријатеља ?

    Југославија је била солидна и поштована земља у којој је мирно живело 23 милиона равноправних грађана. Али кад ја пао Берлински зид и кад је убијен Чауческу, да би сачували главе и задржали власт, мангупи из ЦКСКЈ су лансирали storytelling о угроженим Србима, опљачканим Словенцима, експлоатисаним Хрватима, потиснутим Бошњацима, непризнатим Албанцима . . . и покренули грађански, верски и пљачкашки рат.

    РАТ ПРОТИВ ГРАЂАНА ЈУГОСЛАВИЈЕ

    Свиђа ми се

  7. Хвала г. Антонићу што је дефинитивно разбио мит,
    да Југославија није пропала због Тита и комунизма,
    већ због обесног Англосаксонког империјализма!
    Србија јесте била у подрећеном положају, што због
    тројке која је жарила и палила у Југославији, због
    изразите мржње Ватикана према Православљу, а
    ништа мање и улагивачко, вазално-вазелинског
    става србског руководства према подјармиљивању
    и израбљивању свога народа, и пљувања на своју
    историју и претке.

    Глас разума је проговорио кроз војводу Живојина
    Мишића, када је отворено саветовао Краљу
    Александру да не улази у тај пројекат, већ да
    нову државу омеђи дотле докле допире верско
    етничке и културно наслеће Србског Народа, али
    Га Краљ, нажалост није послушао, већ остао при
    масонском, државно-самоубилачком пројекту
    Југославије.
    Е, да ли је Краљ имао неког избора у том погледу,
    то не могу да тврдим и није ми познато.
    У сваком случају, касније је схватио подвалу, почео
    је да измиче, али су га на време Англосаксонци,
    Ватикан и остали мрзитељи Срба и Православља
    – ЛИКВИДИРАЛИ!
    Сада се, опет, сугерише неки нови пројекат
    “БАЛКАНИЈА“, где ће Србија, опет, бити – “ЛИДЕР“ у
    том пројекту, само са теироријом са којом је ушла у
    Југославију, тј била би лишена
    Војводине, Санџака/Рашке, КиМ, а можада и још
    неке самосталне “регије“?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  8. Питање Југославијâ је компликовано и постаје тим комликованије колико се упрошћава и банализује.
    Најпре, неумесно је у опште поредити Краљевину Југославију и ФНРЈ/СФРЈ. Да сликовито прикажемо – прва и друга југославија су као два воза који иду у супротним правцима. Она тачка у којој се мимоилазе је име „Југославија“, све друго је супротно и неупоредиво.
    Одмах имамо фундаментални парадокс у тексту С. Антонића:
    „…Али, кад већ причамо о Југославији, не би било лоше да покушамо да разлучимо шта у целој тој држави јесте било колонијално, а шта је било суверено и еманципаторско.

    Нема сумње да је Југославија – и она Александрова, и она Титова – била у знатној мери суверена држава. И онолико колико је била суверена, толико је успевала да влада дохотком који се у њој стварао. Управо толико се у Југославији, са становишта обичног човека, и релативно добро живело….“

    Апсолутни нонсенс је став да су подједнако суверене две државе „колико владају СВОЈИМ дохотком“, од којих једна, Краљевина Југославија, има позитиван спољнотрговински биланс, пораст БДП 4,6% годишње (међу највишима у свету у тим временима) и преко 60 тона златних резерви, а друга, Социјалистичка Југославија, зависи од упумпавања средстава из иностранства и негативан спољни биланс? Како може бити суверена држава (СФРЈ) која је на апаратима за вештачко одржавање?

    Друго, у тој СФРЈ УЖА СРБИЈА је била Уставима, а нарочито оним из 1974. постављена у полу-колонијални положај, и чији су становници имали институционално мања права од других Југославена?
    Другу половину полу-колонијалног положаја држао је СПЈ. Какво је то „радничко самоуправљање“ у коме комунистички руководиоци ван предузећа, а нарочито ван саме „уже“ Србије мења преко хиљаду директора због некаквог „техно-менаџерства“, а које се своди на успешно пословање, које омета експлоатацију Србије?
    Кад спојите ове две половине, добијете целину колонијализма, чистог као сунце.
    То ће бити оно „еманципаторско“?

    Даље, да ли смо толико ометени у памети да по хиљадити пут треба цитирати проф. Михаила Ђурића, због чега је отеран у затвор, а везано за Устав из 1974.?
    Ја рачунам да будући Академици САНУ те цитате морају поновити напамет, ако их и у пола ноћи пробудите.

    Коначно, није спорно да је Титова Југославија створена по промисли Черчиловој и Велике Британије, у склопу поделе интересних сфера (као што прва Југославија НИЈЕ створена по жељи Велике Британије, већ супротно њеним интересима, пошто је иста ВБ била за очување Аустроугарске монархије скоро у истим границама, чиме ми Срби били највећи губитник првог светског рата).
    Међутим, не смеју се бркати појмови. Чињенице говоре да се СУБНОР (за оне који не знају – удружење старих партизана са великом политичком моћи у СФРЈ па и данас, не неко симболичко ветеранско састајалиште) РАСПАО ПРЕ ДРЖАВЕ КОЈУ СУ СТВОРИЛИ – СФРЈ, и сваки се пришљамчио у своју власт, нема везе да ли је фашистичка или пара-комунистичка. Да и њих није можда растурила западна шпијунажа? Или су се распали зато што им је тако записано још од Дрезденског конгреса и одувек су знали коначни исход?
    Што се распала УДБА још 1966? Разбили их Енглези?
    Што се распао СКЈ ПРЕ Југославије? И њих растурили подли Енглези? па где беху сви ови што бране овде Тита, да то спрече, кад су знали за заверу масона?
    Ето, ја чврсто стојим на становишту да су управо они били та за Србе разбијајућа завера.
    Правдају масакре Срба од стране комуниста и Енглеза, позивајући се на православље!? Па толику одвратност ни језуити себи не би дозволили.
    Коначно, како се ЈНА распала пре Југославије?
    Шта су радиле безбедносне службе ЈНА кад смо имали толико усташа међу генералима? Па управо то – тако су вршили селекцију.
    Мислите да је систем Територијалне одбране нека новост наших генијалних стратега? Какви, преписали Титови генерали концепт домобранства из Аустроугарске, тако да се знало шта ће тај концепт произвести.
    И сад питање с почетка – да ли је Србија била у СФРЈ у нео-колонијалном положају?
    Слободан Антонић тврди – није!

    Свиђа ми се

  9. Треба читати!
    За препоруку:
    “Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије!“
    Наслов говори све !
    И да додамо:

    https://www.intermagazin.rs/izraelci-otkrili-prave-razloge-
    raspada-sfrj-kakav-je-koji-narod-razbijanje-jugoslavije-i-
    njena-podela-planirani-su-odavno-a-sve-zbog/

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  10. ПО СМИШЉЕНО И НАСИЛНО ЗАМЕЊЕНОМ СВОМЕ ПИСМУ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, НАЈБОЉЕ СЕ И ДАЉЕ ВИДИ ДА СУ СРБИ И У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ У РОПСКОМ ПОЛОЖАЈУ ЈЕР СУ ИЗЛОЖЕНИ ГУБЉЕЊУ СВОГ ИДЕНТИТЕТА!

    Србија је у Југославији од почетка била у колонијалном статусу. Чак и у време Краљевине. А после Другог светског рата, Србија је била све више у политичком ропству. То се најбоље види по острашћеној борби против српског писма и у одузимању суверенитета српском народу над њиховим језиком.
    Народ и језик коме се насиљем и подвалама замени његово ћириличко писмо у његовом језику чак до 90 одсто, да би се то догодило, морао је бити у ропству. То ропство српскога народа из Југославије у писму се наставило и после разбијања Југославије и остајања Србије, без своје воље, као издвојена земља. Опет се то најбоље уо9чава по судбини српске ћирилице која, и поред тога што је једино у врху државне власти, највише захваљујући власти Слободана Милошевића, изабрана за једино писмо, уз неке мање изузетке. Сав други јавни живот остао је под окупацијом хрватске абецеде, и такво стање се одржава и данас, и поред тога што се Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (основано у Новом Саду, 2001. године, изборило с влашћу да се донесе на референдуму народа исправна одредба у Члану 10. у коме је српско писмо ћириличко везано за српски језик, без икаквог другог алтернативног писма, баш као што је то у целој Европи и свету у свим другим језицима.
    Дакле, ни Устав и његова јасна одредба о службеном српском језику на једном, српском, ћириличком писмо није наишла на подршку лингвиста и власти да се исправно у Правопису српскога језика реши питање писма у складу с Уставом и светском праксом у решавању питања писма, па је српски народ остао понижен, јер је промењена смишљено његова навика са свог на туђе писмо, и Срби и данас у Србији имају тек бедних десетак процената јавних исписа на српском писму7. Све друго је на наметнутом хрватском абецедном писму уместо српске ћирилице.
    Нешто слично у свету се није до сада догодило да се једном народу замени његово писмо без икакве потребе, осим антисрпске потребе да се Срби понизе и да им се одузме српски национални, православни, традиционални и културни идентитет у 90 процената.
    Све док Срби себи на врате стопостотно своје писмо у свој језик, Срби не могу д поврате своју националну слободу. С туђим писмом Срби су олакшали себи пут у асимилацију, у нестајање, а да, нажалост, многи Срби то данас још не виде.

    Свиђа ми се

  11. ОДЛУКА НАТО ФАШИСТА О РАЗБИЈАЊУ СРЈ:

    “…одлука о бомбардовању СР Југославије и промени
    режима у Србији, донета на састанку Билдерберг
    групе за 1998, који се од 14 до 17. маја, одржао у
    шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери).“

    Извор: Србски ФБ репортер:
    “Драган Мраовић: БИЛДЕРБЕРГ АНА“
    15.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила
    Биљана Диковић

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  12. Фанатизовани људи се позивају на статистику, па кад се испостави да статистика (коју иначе нису ни гледали) доказује супротно од њих, онда је забатале, па се окрену релативним изворима којима најбоље пристаје ознака „мож да буде, ал не мора да значи“. И то муљно тло је простор у коме се најбоље сналазе. Није битно како, само да искаљују своје присилне мисли.

    Ако би се држали статистике и поузданих података, знали би да је Краљевина Југославија опстала, да данас не би више постојали арнаутски, монтенегрински и „македонски“ проблеми. Постоје пописи становништва па се изволите уверити какви су трендови били између два рата.

    Раније рекосмо да је питање обе Југославије врло компликовано, да то питање не ваља упрошћавати, а најгоре од свега је изједначавати ове две по свему супротне државе.

    Чвориште питања српске суверености је 9. октобар 1934. када је у атентату убијен витешки наш Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ. Да није био највећи заштитник српске суверености, не би га убили. А да је у питању врло замршено и за целу Европу компромитујуће терористичко предузеће, показује најбоље што су налази француске Истражне комисије и данас под ознаком „строго поверљиво“ и недоступни јавности.

    После тога, сувереност је почела да се крњи. Са порастом политичко-милитарног трења услед агресивног наступања нацизма, све више. Свакако да интернирање Милана Стојадиновића на Маурицијус на интервенцију Велике Британије показује слабост државе. Али то је било пред рат. Као што је и Бановина Хрватска проглашена истога дана када је избио Други светски рат. (Да не испустимо из вида – ту Хрватску бановину су подржавали и комунисти).

    Питањем да ли је Србија била у колонијалном положају у Титовој Југославији, не бих се више бавио.

    Карактеристичан пример игнорисања реалног живота је дао Драгољуб Збиљић:
    „…То ропство српскога народа из Југославије у писму се наставило и после разбијања Југославије и остајања Србије, без своје воље, као издвојена земља. Опет се то најбоље уо9чава по судбини српске ћирилице која, и поред тога што је једино у врху државне власти, највише захваљујући власти Слободана Милошевића, изабрана за једино писмо, уз неке мање изузетке.“

    Дакле, у питању је доказ „еo ipso“, сам по себи, који доказује супротно од онога што аутор покушава да докаже. Елем, кључ српске слободе је ћирилица, а њу је бранио (само) Слободан Милошевић. Међутим, управо се Слободан Милошевић никада није изјаснио као Србин. Још горе, његов брат и ДЕЦА су се увек изјашњавали као Црногорци. И, још горе, кћерка Слободана Милошевића је горљиви присталица Мирашеве „Црногорске православне цркве“! Па има и горе – као што се сећамо, Слободан Милошевић је спаљивао књиге Слободана Јовановића, етц. И то „одбрана српства“?

    Одбрана и српства и ћирилице се налазе на некој другој страни, која није ни Милошевићева, ни Вучићева, ни Ђиласова.

    Свиђа ми се

  13. @Кобајаши
    Било би корисно ако би сте могли навести године
    настанка слика само са ћириличним називима.
    Ћирилица је била једино писмо до оснивања
    Краљевине СХС, са изузетком окупације 1915-1918,
    од када је латиница, због нове државе, постала
    “равноправна“ ћирилици.
    Временом се та равноправност топила на рачун
    ћирилице у корист латинице, тако да је данас,
    због безалтернативног услова – “ЕУ или СМРТ“
    ЋИРИЛИЦА НА УМОРУ.
    Јер, ко у ЕУ користи ћирилицу, осим Бугара?
    Код Бугара се ћирилица /бугарска/ очувала
    јер они нису имали “братство и јединство“,
    да су због тога морали правити “компромис“ са
    латиницом.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  14. Ђорђе Ивоквић је намерно обрнуо значење мојих речи. Милошевић ниеј све учино за ћирилицу и није једини улчинио. Али, Микошевић јестре после Југославије (оне веће) врато српску ћирилицу у редовну употребу у српском језику и он је то вратио у врховну власт. Ово није похвала Милошевићу, али јесте Милиошпевићчева власт прва ућчинила нешто за ћирилицу у оквиру власти. Наравно, помогао му је одлучно у томе акаденмик Радомир Лукић који је убедио др Борисова Јовића да ћирилиа добије поново предност у Србихји. И добила је. Ћиррилица је постала незаобилазно писмо у језику Срба, односно писмо које се не може замењивати хрватским писмом. Али, то је учињено само у врховној државној властуи, а не у општем јавном животу. Коштуничина власт је чак и више учинила од Милошпевића у Члану 10. Устава Србије, али је и та власт остала болећива на „болесно“, југословенско решење у Правопуису српскога језика, као у српскохрватском језику. Правопис и лингцвисти нису следили Устав, погазили су га и оставили су српску ћирилицу као алтернативно писмо у Правопису. Ова власт такође не дира болесну одредбу у Правопису српскога језика са два писма, што је светски уникат. Изузетак. Два описма за један језик су болесно стање у језику и чини народ раздељен, разбијен међусобно по писму. Огромна већибна, као у Ју8гославији, пише свој језик хрцватском латиницом, а једва десетал процената пише српски језик српским писмом. То су дозволуиле и Милошевићева, и Коштинуничина, и Тадићева, а, ево дозвољава и Вучићева власт која такође примењује <Члан 10. Устава Србије само у врховним државним органима, али не и у општој јавности. Тако испада да Устав у вези с ћирилицом важи само у врховним државним органима, а не и код других. Као да постоје два устава.

    А за Драгана само да кажем: јесте да, за сада, само Бугари имају ћирилицу у ЕУ. Други су Грци који имају своје писмо хеленицу, па је на нмовчаницама и хеленица и бугарска ћирилица. Тражено је и од Бугара да се "помире с латиницонм", али они су рекли, не, ми не одустајемо од своје жћирилице. Ако ће нам се одузети право на ћирилицу, ми одустајемо иод ЕУ. Њима су попустили. Србе ће, вероватно, убедити. Јер наша власт не би поставила ултиматум за своју ћирилицу како је то урадила Бугарска. Ту је много ствар политике. ЕУ није могла и смела, а биће ни хтела да Бугаре притиска због ћирилице, а Србе ће притискати. Јер нас уцењују из много њихових интереса.
    Зато сам рекао и тврдим, онда када Срби сви пређу на латиницу, могу са собом и са својом слободом да се поздраве. Све док је Србима ћирилице, они ће остати слободни. Тамо где су Срби окупирани, тамо нема више ни Срба ни српске ћирилице. Ћирилица је српска судбина и српска слобода. Берз ње ће бити асинми,кловани, баш као што су асинмиловабни и Срби католуици.

    Није случајно то што многи Срби то не схватају. Не схватају јер је све време у Југославихји рађено тако да они то не разумерју.

    Свиђа ми се

  15. СМРДЕ И ДАЉЕ, А НЕЋЕ ДА СЕ ОЧИСТЕ!

    Ђорђе Ивоквић лаже и ово: „Одбрана и српства и ћирилице се налазе на некој другој страни, која није ни Милошевићева, ни Вучићева, ни Ђиласова.“ Ви сте у праву да је на другој страни од њих српска слобода и српска ћирилица у оквиру те слободе. Али је проблем у томе што не може народ без власти и институција (или, тачније, без јаких и здравих, радних институција да боди бригу о слободи и ћирилици. Не може појединац, ма ко био, сам да се избори за слободу народа и ћирилице. То могу да учине само јаке, добре, српске институције. Не може Србин појединац да усагласи Правопис српскога језика с уставном одредбом. То могу да учине само здраве институције и здрава власт. А ми немамо ни јаке институције ни здраву власт. Стога су и могли српски лингвисти, ево већ 12 година, да просе уставној (народној) одредби у Члану 10. и да не ускладе Правопис српскога језика с уставном одредбом. Лингвистичке институције, да су нормалне и јаке, оне би за 12 гоина ускладиле уставну с правописном одредбом. Али, то неће да учине ни у Матици српској, ни у САНУ, ни у Институту САНУ за српски језик ни у Одбору за стандардизацију српског језика. То су стручњаци који су стекли сва „знања“ у оквиру сербокроатистике и они не осећају шта су својим решењем питања писма учинили српској ћирилици преко Правописа српскога језика.

    Оцена је тога у ономе иу „Хамлета“: „Нешто смрди у држави Данској“. И тада је >Шекспир морао свој проблем да изнесе и смести у Данску, а ми данас смемо да кажемо да, на жалост, много смрди у српској лингвистици и у власти која допушта да то смрди у језичким институцијама које су плаћене за бригу о српском језику и писму, а, у ствари, брине се и даље да се сачува стање из времена болесне лингвистике — сербокроатистике. У томе смрди проблем у вези са српском ћирилицом. Смрде и даље, а неће да се очисте!
    Каква је власт, такве су институције и народ! С тим што народ не може бити кривац, а власт и институције могу да буду кривци. Други нема ко да буде кривац. Јер, за добар рад и резултате плаћени су власт и институције, а не народ. Народ бира и поверава власт другоме, а тај други не ради оно и онако за шта је и за како је биран.

    Свиђа ми се

  16. Г. Збиљићу, било би корисније за све када би били мање нервозни у коментарима. Нико нема ништа лично против Вас.
    Ја написах да је џаба ако неко као брани ћирилично писмо, а спаљује књиге на ћирилици. И рекох да таква одбрана није одбрана српства будући да тај кога поменусте није одбранио ни себе ни своју породицу од расрбљавања.
    Ја, како се види, користим ћирилицу и држим да би сви Срби требали тако чинити ако су икако у могућности. Потражите скромни недавни чланак „Држач државе“, како би се уверили да се и не разликујемо толико у виђењу проблема ћирилице колико се Вама чини. Ја сам само указао на Вашу аргументацију која је сасвим погрешна, односно наопака.

    Има ту једна зачкољица, на коју већина, па и Ви, не обраћа пажњу. Наиме, Хрвати су заштитили латиницу као своје културно добро. И сад, дакако да сва дела која Срби објављују, мора би бити на ћирилици. У противном, све се то подводи или може подвести под хрватску културну баштину. Али, ако би се ми одрекли латинице како се Ви залажете, аутоматски би се одрекли свих српских дела икада објављених на латиници.
    Ваљало би размислити и о овом проблему.
    Свако добро Вам желим.
    .

    Свиђа ми се

  17. За Ђорђа Ивковића и Деда Ђолета.

    Деда Ђоле каже мени и ово:
    „Пардон Господине Збиљићу
    Молим вас, јесте ли ви за забрану ЛАТИНИЦЕ у Србији?“

    А Ђорђе Ивковић каже:
    „Али, ако би се ми одрекли латинице како се Ви залажете, аутоматски би се одрекли свих српских дела икада објављених на латиници.
    Ваљало би размислити и о овом проблему.“

    Поздрављајући вас обојицу срдачно, желим да вам кажем.
    Деда Ђоле ме није уопште разумео кад је и помислио да сам ја за „забрану латинице“. Таман посла. Кад бих тражио такву сулудост, ја не бих био ни л. од лингвисте и бих бих потпуно неразуман човек. Чиме бисмо писали енглески језик у Србији ако бисмо забранили латиницу? Нису ни Енглези забранили ћирилицу тиме што су свој језик нормирали на својој латиници, без ћирилице.
    Тако и ми Срби, нема забране латинице јер нам она треба. Једино нам је не само непотребна него нам је национално штетна да је уводимо у српски језик, баш као што би било штетно да Енглези уведу српску или неку другу ћирилицу за своје друго писмо. Или, када би Руси увели у руски језик још неко писмо, на пример, енглеску латиницу. Дакле, забрана било ког другог писма у Србији било би не само штетно него би забрана било ког писма у било ком језику у Србији била сулудост. Као што би била сулудост и да Енглези у Енглеској забрану српску ћирилицу у српском језику. Деда Ђоле, никако да схвати да тиме што су Енглези увели за свој језик једно писмо (енглеску латиницу) никако не значи да су забранили ћирилицу. Они је нису забранили тиме што су за свој језик изабрали само своје писмо. Тако и ми Срби, треба да нормирамо као сви други своје писмо ћирилицу за свој језик. И то нормирање језика Срба на ћирилици није никаква забрана неког другог писма. Ствар јее у томе, да и у језику и писму Срби морају да се понашају као други народи. А то што су само Србима комунисти наметнули два писма последица је чисте нескривене намере да се насилно постепено замени српска ћирилица хрватском абецедом у језику Срба. И то се у стварности догодило: остало је у јавности, после 70-ак година латиничења, само десетак процената српске азбуке, а све друго је прекрила (окупирала) хрватска абецеда. То није никаква скривена завера, него план који је у јавности код Срба остварен у пракси.
    Дакле, Деда Ђоле, није никаква забрана нечијег писма код свих који свој језик пишу једним писмом, а не на више писама. Јер више писама у једном језику само су штета по народ којему је то намењено и уведено. А то су само Срби.

    Гледиште гдина Ђорђа Ивковића је настало из неразумевања проблема. Како су Хрвати поступили чим су се издвојили из Југославије и из српскохрватског језика. Они су одмах у Правопису хрватскога језика записали: да се хрватски језик данас пише латиницом. А заштитили су своју културну баштину на ћирилици (јер су и они формално једно време имали два пмуисма, али на њих се није вршио притисак да замењују латиницу ћирилицом. Али су ипак заштитили оно мало што су објавили и на ћирилици (на пример, Тин Ујевић је збирку песама „Лелек себра“ после Првог светског рата објавио на ћирилици и екавицом). Зато су Хрвати у наше време записали у свом Правопису: „И Хрвати су се у прошлости служили и ћирилицом. Па све оно што су Хрвати објавили до сада на ћирилици такође припада хрватској културној баштини.“ Баш на исти или сличан начин треба у Правопису српскога језика да запишу српски лингвисти овако: „Српски језик се данас пуше српском ћирилицом. А све оно што су у прошлости Срби објавили на латиници такође припада српској културној баштини.“
    Да ли сада разумете да тада никакво српско дело на латиници не може бити регистровано као хрватска културна баштина. Једино да се украде.
    Овако како је данас, да Срби наставе да све више објављују на хрватској латиници, губе само Срби. Јер, с обзиром на то да је у свету српски језик регистрован с ћирилицом, а хрватски језик с латиницом, све чешће се у свету српска дела на латиници заиста региструју као дела хрватског језика и као дела која припадају хрватској културној баштини. Према томе, не само да Срби преко хрватске латинице губе свој национални идентитет, они губе и свој језик и, губећи писмо, ризикујју да ускоро изгубе свој идентитет и да буду асимиловани баш исто као што су преко замене свога ћириличког писма, Срби католици асимиловани и искључени из српског корпуаса. дакле, нестали су и постали Хрвати. Исти начин нестајања Срба православаца преко латиничења прети и њима.

    Надам се да ће и Деда Ђоле и Ђорђе Ивковић имати довољно разумског капацитета да упореде стање у језику и писму код нас и код других и да ће моћи да схвате ово о чему им говорим. Мене не чуди њихово неразумевање овога о чему говорим, јер и неки познати лингвисти то не разумеју. Мислим да би разумели када би озбиљно размислили о аргументима које им предочавам. Лингвисти српски признају да нам нестаје ћирилица и вербално се, тобож, боре за њено (о)чување, али још нису разумели (или намерно неће из неког разлога да схвате) да њихов начин (о)чувања српске ћирилице траје већ 70 година, а ћирилице је све мање. Они неће да схвате да није могуће чувати своје писмо уводећи у норму српског језика два писма. Да је то могуће тако писати свој језик на два писма и да је то „богатство“ макар би још једни лингвисти у свету ину Европи увели баш начин чувања свога писма у свом језику,. Наравно да тако нико други не ради, јер то тако није изводљиво.

    Још једном поздрави Деди Ђолету и Ђорђу Ивковићу..

    Свиђа ми се

  18. НЕ МОЖЕ ЧОВЕК ДА НЕ ПИШЕ И С МАЛО „НЕРВОЗЕ“ АКО СРПСКИМ ЛИНГВИСТИМА ОБЈАШЊАВА ПРИМЕР НЕСТАНКА ДЕЛА СРПСКОГ НАРОДА ПОСЛЕ ПОЛАТИНИЧАВАЊА, А ОНИ НИШТА НЕ ЧИНЕ У ПРАВОПИСНОМ НОРМИРАЊУ ЈЕЗИКА СРБА ДА СЕ ТО НЕ ПОНОВИ И С ДРУГИМ ДЕЛОМ СРБА!

    За уваженог Ивковића још ово:

    Уважени од мене Ђорђе Ивковић каже ми и ово:

    „Г. Збиљићу, било би корисније за све када би били мање нервозни у коментарима.“

    Знам да се у мојим коментарима „осећа мало нервозе“. Када бисте и Ви, као моја маленкост објашњавали просту и очигледну чињеницу српским лингвистима зашто и како Срби губе своје писмо најмање двадесетак године до сада, а да они то неће да разумеју (а неће зато што и не улазе у полемику, него ћуте, унапред неће да читају о аргументима и доказима, па раде већ дуже од 70 година на начин који мора да донесе растакање српскога језика и замењивање/затирање српске ћирилице, а ништа не мењају све то време у нормирању језика Срба (задржавајући само за Србе черечење српскога народа на два писма у свом језику, уз стално смањивање процента ћирилице), не бисте ни Ви баш сасвим остали без „нервозе“. Нисам нервозан, наравно, из својих личних потреба, него ми је жао српскога народа који и власти и лингвисти држе у заблуди у вези с језиком и српским писмом још од стварања Југославије. Па и данас, када су други уз помоћ са стране разбили Југославију, власти и српски лингвисти и даље ништа не мењају, него настављају затирање српске азбуке и на тај начин припремају асимилацију и Срба православаца и пригањају их на пут Срба католика који су, после полатиничавања, нетрагом нестали као Срби.

    Свиђа ми се

  19. Г. Збиљићу, превише је неразумно бити нервозан против људи који вам добронамерно указују на грешке у размишљању. Не зато што су фронтално против Ваших ставова, већ да Вам помогну да тачно размишљате.
    Моје право да будем нервозан је потпуно једнако Вашем нервозном праву. Можда и веће, јер сумњам да сте толико суочени са цензуром мишљења, па и тзв. „бановањем“ колико ја.
    И друго, не може човек увек да бира опоненте. А каквих све дискута има, врло често се досетим реченице екс заменика министра просвете Драгана Коларевића, а гледе стања креативности у нашим позориштима „Ако пожелим да гледам лудаке, ићу у лудницу, не у позориште“. Тако и ја. Врло често помислим: Ако већ треба да полемишем са лудацима, треба да одем у лудницу па да се суочим са оригиналом, не да се маем с овим фалсификатима“.
    Ништа. Паметнима доста.

    Свиђа ми се

  20. НИКО МИ ДОСАД НИЈЕ АРГУМЕНТОВАНО ДОКАЗАО ДА ГРЕШИМ У ВЕЗИ СА СРПСКИМ ПИСМО И ТАКО СЕ НАСТАВЉА ПОМОР СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЈЕЗИКУ СРБА

    вРЛО ПИОШТОВАНИ ђОРЂЕ,

    Према Вама нисам „нервозан“ нимало. Напротив, Ваша гледишта ценим и поштујем све што од Вас читам. Међутим, не видим на које моје грешке у гледиштима Ви указујете. На Ваша гледишта одговорио сам Вам и нисам видео никакву Вашу аргументацију да „грешим“. Ја мислим да сте после моје поновљене аргументације ипак схватили да у мојим гледиштима и предлозима решења питања ћирилице нема никакве грешке. А нема зато што се држим европске и светске праксе у чувању сваког другог писма. Не могу једини Срби да (са)чувају своје писмо кроз начин који нико други у свету не примењује, а то је наметнуто само Србима двоазбучја с јасним и нескривеним циљем — д имају друго писмо да би се оно форсирало уместо свога писма.

    Волео бих да ми Ви или било ко други укаже на моје „споменуте „грешке“ у томе. Да видимо нека ико у7каже у чему ја то „грешим“? Нисам непогрешив, али ако предлажем оно и онако шта и како сео свет ради с писмом у свом језику, не постоји могућност да грешим. У томе бар не грешим. Нико ми није до сада ничим доказао да грешим..

    Свиђа ми се

  21. @Драган

    Зашто је важно од када су старе фотографије?
    Оне су доказ да смо имали ћирилицу као наше писмо.
    Важне су нове фотографије које показују на шта личи Београд овако латинизован.
    На шта личи “српска“ штампа, портали, тв станице….
    Да ли неко тера некога да назив своје фирме напише латиницом или још горе неким страним речима, именима..?
    Зашто ми то радимо?
    Зашто власт то не спречава?
    Идите у Москву па погледајте на ком је писму написани МекДоналд
    Сви смо ми вееелики Срби, али на латиници.

    Свиђа ми се

  22. Та побогу, г. Збиљићу, да ли је задовољавајући аргуменат за Вас, ако вам се укаже да би ултимативно и тотално одрицање од латинице значило аутоматско одрицање од свега што су Срби штампали на латиници?

    Мој (и не само мој) изврсни ФБ пријатељ, пок. Др историјских наука Мирослав Свирчевић је био неприкосновено српски националиста. Па ипак, једну књигу су му штампали латиницом „јер је таква политика куће“. И сад или тако или да се огроман рад баци у канал? Сад, ако би Вас буквално послушали, Мирослав Свирчевић би постао хрватски аутор?! За ово нисмо криви ни Ви ни ја, али је тако.
    Одмах би се могли сложити да се такве „политике кућа“ подведу под удар закона, као и истицање фирми, билборда итд на страним писмима, као и псовање на улици. Но, шта ћемо са оним што је већ урађено?

    Да се не може карактерисати разсрб као бранитељ српства зато што је утилитарно мало флертовао са ћирилицом, што Ви не видите, ја нећу више да дискутујем. Доста је!

    Ту је и Ваш сукоб са Матицом српском, односно њеним председником Драганом Станићем, алиас Иваном Негришорцем. Нећу лагати, Гага (= Драган Станић) је мој друг из детињства. Код њега, нема збора, постоје неки видљиви трагови титоидног атавизма. Но то постоји и код вас. Друго, Станић опстаје у усташком змијарнику, какав је несумљиво новосадски Филозофски факултет.
    Знате шта ће се десити ако Ви „победите“ у реалној ситуацији Драгана Станића?
    Укинуће ћирилицу!
    Разумете?
    Не, не разумете.
    У мојој породичној библиотеци сачуван је „Летопис Матице српске“ из 1894. Па то је непроцењива културна ризница! На уводној страни стоји и ово „Књига 177.“ Колико је свеукупно то богатство?
    Драган Станић данас мора да стане у ред пред Министарством културе, скупа са НВО педерима и гутачима ватре, да добије грантове недовољне за оно што треба да се штампа.
    Само треба да се пређе на „Letopis Matice srpske“, са адекватним текстовима, и биће грантова са свих страна у изобиљу. Па де, Ви му ударите још по неки клипчић у точкове, да латиничарима буде мање муке.

    Свиђа ми се

  23. ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ МОКЕ ПРОЧИТАО МОЈУ АРГУМЕНТАЦИЈУ И ЧИНИ СЕ ДА ЈЕ ТО НОВИ ПСЕУДОНИМ ИВАНА НЕГРИШОРЦА ЈЕР РАЗУМЕ ПИТАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ТАМА КАО И ДРАГАН СТАНИЋ. А ТО ЈЕ ИСПОД НУЛТОГ РАЗУМЕВАЊЕ. ОДАЛИ СТЕ СЕ, СТАНИЋУ, ТЈ. ИВКОВИЋУ!
    .
    Очигледно ми је да Ви нисте прочитали моју аргументацију, поштовани Ивковићу. Да сте прочитали, видели бисте да нигде и никада нисам тражио да се одрекнемо онога што је до сада написано на латиници. Нису се ни Хрвати одрекли онога што су до сада објавили на ћирилици, опа нормално свој језик пишу само својом латиницом. Пошто нисте прочитали шта сам Вам одговорио, него сте на памет своју (без читања мојих аргумената) писали одговор. Немам шта да вам одговарам. Зашто бих се понављао, кад Вас занима само Ваше гледиште?

    Ако, поштовани Ивковићу, нисте Станић, прочитајте целе моје претходне коментаре, па да озбиљно одговарамо на аргументе, а не на Ваше (Станићеве) претпоставке о мени.

    Свиђа ми се

  24. Ма, ово је невероватно!
    Ко ми је крив кад нисам научио подуку Драгана Коларевића.
    Сад смо укључили убитачну теорију завере, па си, о ћирилични јуродиви Драгољубе Збиљићу! (да дивотног чуда како судбина зна да се нашали са именима и презименима људи), „провалило“ тајну да сам ја Негришорац!!! Аааа, у томе је завера! Гле, како се Чворовићи намах придружише раскринкавању завере!
    Није, бре, ја сам Друговчанин, Лазићев земљак, што исти кисело мора признати. Старином сам из Метохије. Негришори су у другом крају исте нам Србије, у Драгачеву, а Станићи потичу од Звркета, старином из Црне Горе.

    Међутим, ко год ја био и одакле потицао, ништа тебе Збиљићу не спречава ДА ПРОЧИТАШ ШТА СИ ПИСАО И ДА СЕ СЕТИШ СОПСТВЕНЕ АРГУМЕНТАЦИЈЕ, макар који од вас двојице написао ту салату од речи.

    Свиђа ми се

  25. ИВКОВИЋУ НЕ ВАЉА ШТО ЈЕ СВЕ НЕРВОЗНИЈИ У НАШОЈ ПОЛЕМИЦИ И ШТО ОД НЕРВОЗЕ НЕМА СНАГЕ ДА ПРОЧИТА МОЈУ ПРЕТХОДНУ АРГУМЕНТАЦИЈУ

    Нисам баш тврдио да сте Негришорац, него сам, поштовани Ивковићу тврдио да размишљате слично Негришорцу (илити Драгану Станићу). Тај Негришорац овако брани Правопис српскога језика који је објавила Матица српска и у коме је неуставно решено питање писма језика Срба, односно на два писма, како нико други у Европи не решава питање свога писма у свом језику. Тај ваш Негришорац рекао ми је у одбрану наопаког решења питања писма Срба у Правопису српскога језика Матице српске овако: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.“ Када сам му на то рекао само истину да је ћирилица била забрањивана много пута у историји и да је, уместо ње, насилно наметана у окупацијама Срба и Србије латиница и да је Србима историја много пута давала окупације, па Срби нису никада говорили да „тако мора да остане заувек“, него су тражили повољне прилике да се ослободе окупације, па да треба и вратити слободу српском окупираном ћириличком писму, пошто није имао шта да на то одговори аргументовано, казао је: „Нећу о томе да разговарам“. Он је и на дописе и предлоге Матици српској да уставно реше питање писма исто као што се питање писма решава у сваком другом језику (не, наравно, у двописму), изјавио је у Вечерњим новостима у свом интервјуу: „Ми ћемо о томе ћутати. Нећемо о томе да улазимо у расправу.“ То је наставак комуњарског односа према друкчијем мишљењу и другим аргументима.

    А што се тиче Вашег нервозног напада о некаквој Вашој „завери“ и не знам чему све, не вреди да Вам понављам аргументе, јер и Ви, као Негришорац, нећете да разговарамо директно о аргументима које сам Вам предочио у претходним коментарима. Ви не кажете директно да нећете о аргументима, него прећуткујете аргументе које сам Вам дао, а говорите паушално о мени и мојој личности (иако се уопште не познајемо лично), затим о некаквим Вашим „заверама“, слично као Наташа Кандић, Соња Бисерко и она Милићева. А то није расправа, То су напади на личност, а не на аргументе.
    А ја с Вама и с другима у вези с писмо9м желим да разговарам само о аргументима, чињеницама и истинама. Ви све нервозније нападате уместо да о чињеницама и аргументима за и против говорите.

    Зато, поштовани Ивковићу, када будете хтели да говоримо о аргументима, јавите се. Врло раду ћу онда говорити с Вама о њима.

    Свиђа ми се

  26. П. С господину Ивковићу:

    Драго ми је сазнање да сте из Метохије. И ја се осећам да сам са Косова и из Метохије, живео сам дуго у Приштини и прирлично познајем и разумем проблем у вези с Косовом и Метохијом. Иако се нисам тамо родио, живео сам и осећам да сам отуда по много чему. А, ето, иако смо отуда, Бог нам је дао да имамо различита гледишта и у вези с писмом иако сви други пруипадници свих других народа немају различита мишљења макар о писму. Ми Срби једини имамо у томе различита мишљења јер је само код нас исјкоришћено и писмо за деобу међу нама. да бисмо се и у томе сукобљавали међусњобно, саамо су нама плански убацили двфа писма у језик Срба. Ви не разумете још зашто је то учињено и како је то и када изведено најуспешније. Унете су просте, али успешне заблуде у то питање да би нас и то слабило као народ и као државу. Зато се и догодило да данас ниједан народ, ниједан језик и ни једна једина друга држава нема проблем с писмом у свом језику, а имамо га само ми Срби. У томе су највише имале успеха наше власти и инстритуције које су помогле стару практичну борбу против ћирилице још од 11. века. Та борба против ћирилице дала је тек данас видне резултате и трајне јер је преко два писма разбила нас Србе ан 90 одсто полатиничене и на десетак одсто нас који знамо историјску, практичну и слобосдарску улогу и значај српског писма (ћирилице) међу Србима. Тамо где су протерали Србе, тамо више нема ни ћирилице. Прогону Срба преходио је прогон њиховог писма и његова замена хрватском абецедом у језику Срба.
    Ономе ко размишља чињенично из историје, схватиће зашто је тако како је у вези с писмом.

    Свиђа ми се

  27. По мени, г-дин Збиљић је са својим аргументима (у, на жалост, увек претерано дугачким коментарима) потпуно у праву. Исто тако 100% сам убеђен да он никада неће и не може добити за право, тј. да ћирилица никада више у јавном животу Србије неће бити рехабилитована и неће добити своје старо место које јој по праву припада. Он греши што оштрицу своје критике управља на српске лингвисте. Српски лингвисти су се – од Белића и Новосадског договора на даље, показали као јефтине проститутке властодржаца. За мизерне, јефтине паре заузимају било који положај који се властодршцима ћефне. Ипак, није фер критиковати проститутке, јер оне немају избора, а оне уосталом и немају неки битни утицај. Битан је став властодржаца који никада неће дозволити да дође до ренесансе српске ћирилице.

    Свиђа ми се

  28. А) Драгољуб Збиљић каже:18. јуна 2018. у 11:10
    Б) Драгољуб Збиљић каже:18. јуна 2018. у 11:23

    Рече ја да вас је двојица. И то је то.
    Колико људи би толерантно прешло преко оптужбе ДА ЛАЖУ, за једноставне и логичне примедбе које сам ти упутио? И џаба.
    Не губим ја живце никада, већ прилагођавам тон вредности саговорника.
    „Према свецу и тропар“.
    Иначе, тема је апсолвирана.
    Ако је неко „потпуно у праву“ за запењене Чворовиће, зато што апострофира као бранитеља српства преко брањења ћирилице човека који нити је Србин (а биолошки јесте Србин, него му је памет преметнута) нити су му деца васпитана као Срби, и који је спаљивао српске књиге, итд.., ја таквима могу да одговорим само као генерал Живковић свом опоненту преко реке, генералу Гољи.

    Свиђа ми се

  29. ЗАНИМАЈУ МЕ САМО ИСТИНЕ И ДО9КАЗИ

    Срамотно неразуман одговор Ивковића. Опет ни реч о аргументима, него улази у неку, тобож метафорику, о „Чворовићима“. Много сте се везали за драму, филм (?) Душана Ковачевића који је изрекао „академски став“ да Срби више никада не смеју у рат! Као да је икада неко до сада питао Србе желимо ли рат. Кад су Срби желели рат, али су често морали да бране себе од злочинаца. И то је све. А ко жели рат, у личној кући му био рат!
    Дакле, Ивковић је напустио разговор о аргументима за и против ћирилице, већ је прешао на личне увреде упућене мени.
    Ја с тим немам ништа. То је Ваша прича у којој немам потребе да учествујем. Мене само занимају истине и докази.

    Свиђа ми се

  30. СРБИ БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ У СВОМ ЈЕЗИКУ ИДЕНТИТЕТСКИ НЕ МОГУ СЕБЕ СПАСИТИ!

    Поштовани Арсеније Стојковић врло је разложан у својим аргументима и ценим ово што он овд каже. Могуће је да ја превише значаја придајем лингвистима у односу на власти. Знам да су у прошлости заиста лингвисти бедно служили политичарима и властима (поготово у комунизму), али ја, ипак, не могу да превише ни потценим лингвисте, јер је, ипак, њихово решење питања писма у Правопису српскога језика кључно за судбину ћирилице. И лингвисти су једини директно плаћени за решење тог питања, а и моја маленкост је лингвиста, па сматрам да би они данас могли, када би разумели проблем, да се супротставе властима сложно и да реше питање писма по угледу на све остале лингвисте у Европи и да то објасне властима. И тада власти не би смеле да баш ударе на науку, јер је данас стање у политици ипак нешто слободније него у време власти Броза, када је и плански сатрвена ћирилица.
    А као лингвиста и оптимиста с тешким искуствима, и сам могу поверовати да се стање ћирилице у српском језику и српском народу више никад неће вратити на нормалу. Но, крајичком свести, сматрам да шанса постоји за успех све док смо живи и док се боримо. Ко може гарантовати да баш никада неће да се међу Србима појавити политички снажан човек који ће разумети да треба спровести у живот од народа изгласан у Уставу Члан 10. и да ће схватити да не треба само Срби да буду у Европи и свету „бела врана“ у уникатном, тј. у нашем случају наопаком решењу питања писма. Ако се неко такав не појави, наравно да ће превладати туђе, латиничко писмо међу Србима и они ће тако у кључном делу и опсегу изгубити свој миленијумски идентитет. Немам права да верујем да за Србе нема у будућности никакве шансе да се спасу од унијаћења и асимилације. А без свог ћириличког писма, тај пут ће бити за Србе олакшан у великој мери. У свом историјском искуству морам да будем предострожан и да верујем да Срби без ћирилице неће (ни) себе сачувати.

    Свиђа ми се

  31. Мени потпуно неразумно Ивковић закључује да сам ја, ваљда, „близанац“: (два човека)! за то наводи овај аргумент:

    „18. јуна 2018. у 16:33

    А) Драгољуб Збиљић каже:18. јуна 2018. у 11:10
    Б) Драгољуб Збиљић каже:18. јуна 2018. у 11:23.“
    Шта тиме жели да каже? Да не могу за 13 минута да напишем нови коментар. Мени је толико јасан проблем у вези са српским писмом у српском језику д могу и три коментара да напишем за десет минута. Размишљам, учим и пишем толико дуго и познајем овај проблем да могу веома брзо да одговорим на нечији коментар. Истина, у тој брзини догађају ми се словни превиди, а не исправљам их јер сматрам да је јасно свакоме да је реч само о словним превидима који не могу да у већој мери изазову неспоразум код читаоца коментара. Коментар пишем директно и не читам га поново да бих исправљао словне превиде..

    Свиђа ми се

  32. Шаљем поздрав двојици коментатора и подршку њиховим ставовима :

    – Драгољубу Збиљићу – доказаном борцу за ћирилицу – који је рекао да је против “забране латинице” јер нам је И ОНА потребна.

    – Арсенију Стојковићу који сматра да ниједна вера (па ни православна) нема монопол на истину.

    Ове ставове подржавам јер Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Положај и бурна историја су учинили да смо ми веома хетероген народ. Међу именима на списку станара вишеспратнице у којој живим, налазе се и Мехмед, Анте, Франц, Јуре, Фадил, Јосип, Миралем, Шандор . . . Да ли су ти моји суседи Срби, да ли се осећају као Срби или не, то не знам. Али знам да су извасне области моје земље густо насељене грађанима који користе латиницу и нису православци. И захваљујем писцима УСТАВА СРБИЈЕ који су омогућили коришћење оба писма и равноправност цркава и верских заједница.

    Свиђа ми се

  33. „Ове ставове подржавам јер Србија је држава српског
    народа и свих грађана који у њој живе“?!

    И државе у окружењу су, такође, државе већинског
    народа и свих граћана који у њој живе“, али се србски
    језик /говорни и писани – ћирилцом/ бојкотује, књиге
    на ћирилице спаљују, јавни написи /табле/ разбијају,
    а они који тако говоре и пишу – прогањају!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  34. А ви, Драгане?
    Да ли сте за забрану латинице у Србији ?
    Да ли сте против равноправности цркава и верских заједница ?

    Свиђа ми се

  35. За деда Ђолета који каже и ово:

    „И захваљујем писцима УСТАВА СРБИЈЕ који су омогућили коришћење оба писма и равноправност цркава и верских заједница.“

    Захваљујем Деда Ђолету што је добро разумео да мој маленкост није за забрану било чијег писма у Србији, па ни писма латинице. Једино, Деда Ђоле треба да изворно прочита Члан 10. Устава Србиј па да схвати чињеницу да Устав Србије није ограничио право оних који се служе својим писмима у својим језицима на „оба писма“, како Ђоле каже. Устав не спомиње ни „оба“ ни „два писма“, него, попут свих других устава спомиње употребу „других језика (више њих) и других писама“. А то значи да у складу с разрадом у закону Устав допушта службену употребу свих језика и свих писама, наравно, када се за то стекну услови. А то значи да Устав дозвољава, омогућује право на оне који свој језик пишу латиницом да се служе латиницом, да они који се служе грчким писмом користе грчко писмо у писању грчког језика, као и сваког другог писма у сваком другом језику.
    Устав, наравно, омогућује право и Хрватима да свој језик пишу својим латиничким писмом, тзв. гајицом. Али, чини ми се из овога што каже, да Ђоле није прочитао Члан 10. Устава Србије који је, наравно, на прво место ставио да је српски језик у општој службеној употреби на целом подручју Србије и изричито је записао да се тај српски језик пише „ћириличким писмом“, а не на два или више писама.
    Ђоле, када сам Вам одговорио да, свакако, нисам за забрану било које и чије латинице и било којег и чијег језика, али сам изричито за то да се не наставља пракса из Југославије и сербокроатистике у којој се само Србима наметала два писма, с јасним, нескриваним циљем после 1954. године да се „постепено замени ћирилица латиницом“.у језику Срба. Дакле, нисам за забрану било ког писма, али сам изричито за то да се примени Члан 10. Устава и у вези са српским језиком да се и он пише само једним писмом, српским писмом. Дакле, никаква забрана не, али обавезна примена Члана 10. Устава Србије који више не дозвољава никакво замењивање српске ћирилице хрватском латиницом у језику Срба. И, наравно, корисно је да Срби уи даље уче хрватску латиницу јер им је корисна за читање хрватских књига, али не да Срби и даље замењују своје писмо за своје књиге, како се то и даље у пракси чини јер власт не примењује свуда обавезу из Члана 10. Устава.

    У вези с језиком и писмом (и) Срби треба неизоставно да примењују решење питања писма какво се примењује у сваком другом језику Европе и света.

    И „писцима Устава Србије“ из 2006. треба заиста захвалити што су после 70 година грешке исправили одредбу у Уставу у вези с писмом српскога језика. Проблем је српски што смо слаба правна држава, па када донесемо исправне уставне и законске одредбе, слабо их примењујемо. И ту смо онда у великим проблемима који нас много коштају у свему, па и у свом писму и идентитету.

    Мало је дуже, али морао сам ово објаснити.

    Свиђа ми се

  36. @ Драгољуб Збиљић

    „…Шта тиме жели да каже? Да не могу за 13 минута да напишем нови коментар. Мени је толико јасан проблем у вези са српским писмом у српском језику д могу и три коментара да напишем за десет минута. ..“

    Ма, јок. Поанта је да си „два у један“, подељена личност, а то има и шифру. Приде манија гоњења. За режим су „два у један“ врло корисни.

    О чему се ради? Кога не мрзи, може да „изрола“ горе, на мој први коментар у коме се строго држим теме. Затим „упада“ Збиљић, и гле где дођосмо! Тачно тамо где би „служба“ из подрума и најволила. Не кажем ја да је Збиљић „службеник“ каквих сам неколико лоцирао по Интернету, већ да је користан за њ.

    Коме ти шта да објасниш, ћирилични Збиљићу?
    Ђорђу Ивковићу, који је 1981. одбио да прими личну карту исписану латиницом коју су НА СИЛУ комунисти (Срби) хтели да ми је наметну. Пошто сам истерао право да имам лични докуменат исписан ћирилицом, заседала је општинска СКЈ комитеја и констатовала ме као ширитеља национализма. Па да, једина ЛК написана ћирилицом у Општини Темерин је врло велика опасност за бра’ство-јединство. Врло опасно, рекоше Срби, будућа Слобина узданица. (Треба ли рећи да ме је због таквог става исмевао и један потоњи Збиљићев члан, одлучан да се, како написа, цитирам: „бори против не писмености“. Битанге обичне). Затим ми је изречена „последња опомена“ пред отказ, због коришћења ћирилице у фирминој документацији „јер је латиница пословно писмо“. Тада се некако дигла и народна побуна, на коју је зајашио Милошевић. Оно што Збиљић назива „мањим изузецима“ у ћириличној политици Милошевића је да ми више није прећено отказом, али ме јесте давило сузавцем и покушавало пендречити, на шта јесам узваћао бетонским одломцима и цитатима. Исти они из 1981. Те, 1981. године потписа ми се на ЛК Lalić, 1991. Лалић. А исти је пендрек држао. Гледасмо се 9. марта 1991. очи у очи.
    Сад ће Збиљић да ми објасни шта је Милошевић урадио за мене, као Србина. Ма немој да се ачиш.

    Написао сам ја: ЦАРСА:
    „ДРЖАЧ ДРЖАВЕ – или зашто је латиница симбол окупације Србије“ 04.06.2018.

    Говорио је и Драган Станић:Проф. др Драган Станић за “Новости”: Окупатори Срба увек су прво ударали на ћирилицу.
    http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:694207-Prof-dr-Dragan-Stanic-za-Novosti-Okupatori-Srba-uvek-su-prvo-udarali-na-cirilicu

    Па где је, дакле, проблем?
    Како је Станић изнео неспорне ставове, појавио се подривач, овај пут „три у један“, да омаловажи, банализује, опогани сваку борбу за ћирилицу и, шире, српски национални идентитет. Сами ћете се сетити који је тај корисни… ћириличар…Цитирамо (скраћено):

    Д. Ј. И. 07. новембар 2017. 13:06

    За недовољно упућене у то како је зашто и којим смишљеним мерама сасечена српска азбука после 1954. године …Станић прича празну причу за ћирилицу, а неће да спомене нужност нормирања српског језика само на српском писму.

    Д. М. 06. новембар 2017. 13:22

    Чиста манипулација без практичног деловања у Матици српској у спасавању српске азбуке.

    Драгољуб Збиљић 06. новембар 2017. 13:14

    Тешко је поверовати да ће у том радном телу за спас српске ћирилице..

    Ето вам га, господо Чворовићи ваш Збиљић од седамдесет љета под три псеудонима. То тинејџери раде кад покушавају да сазнају шта другари и другарице мисле о њима, или гелиптери кад хоће да поплаше некога, или режимлије окупаторске. „Борци за ћирилицу“, никако.

    Свиђа ми се

  37. ОДГОВОР ИВКОВИЋУ:
    ВАЖНО ЈЕ ДА ЛИ СЕ КАЖЕ ИСТИНА, А НЕ КОЈЕ ЈЕ ИМЕ КАЖЕ

    Ако велики председник Матице српске Драган Станић има већ деценијама псеудоним Иван Негришорац, с којим је почео у Хрватској приликом конкурисања за награду за своје песме и добио награду јер су вероватно мислили да је реч о тамошњем „домаћем писцу“ зашто хја мали Драгољуб Збиљић не бих имао бар три конспиративна имена у борби за своју ћирилицу чију борбу плаћам из свог џепа, а не добијам народне паре за то као што их измоли Драган Станић штитећи ћирилицу тако што мени каже пред сведоцима: „Збиљићу, историја је Србима дала два писма и то мора тако да остане.“ Вероватно мисли: да нам је историја којим случајем дала (наметнула насилно) и пет писама, сва би та писма морала да „остану“ српском народу да се черечи на том „пентограму“! Није схватио да историја може да нам насилно даје и окупације, па их се морамо ослобађати.

    Ја не добијам, као Станић, народне паре у Матици српској да бих водио седницу Скупштине тако да забрани да се гласа за мој предлог с питањем да се Правопис Матице српске усагласи с уставном одредбом из Члана 10. Тај Негришорац (Станић) злоупотребљава Матицу српску тако што мени не дозвољава да одговорим на његова прозивања, не да мени као члану Матице српске да поднесем предлог и на месту председника Матице српске злоупотребљава славну Матицу тако што не дозвољава да се гласа да не сме да буде Правопис српскога језика Матице српске изнад Устава. И Ви бранит таквог човек зато што Вам одговара да га подржавате јер је „на положају“, па само зато и зато што сте му „школски друг“.подржавате га да крши Устав Србије и тиме се поставља на месту (изнад Устава) какво нема ни председник државе Александар Вучић. Да ли схватате да не сме да стаје изнад Устава и Статута Матице српске ни Ваш Драган Станић илити, ако Вам је тако драже, Иван Негришорац. Као што Ви учите од Негришорца све у кршењу уставне обавезе, зашто ја не бих учио од Станића па и ја имао неки псеудоним. Ако он приличи доктору и председнијку Матице српске, зашто то мени малом не би приличило, поготово што ја, као Негришорац, не кршим Устав.

    Вама је, дакле, Ивковићу, дражи Драган Станић као Иван Негриширац који гази Устав Србије и Статут Матице српске, а нисам Вам драг ја или Д. М. како сте пронашли, а који никада не крши Устав и за свој скромни новац из свог џепа водим борбу за живот ћирилице кохји не занима Вашег Негришорца, него подржава неуставну правописну одредбу злоупотребљавајући Матицу српску и свој водећи положај у њој и прогони ћирилицу тако што је за уникатно решење питања писма кроз двописмо, да би се и даље све брже гушило и замењивало српско писмо хрватским писмом и у језику Срба.
    А Ви, шта још о Вама рећи?
    Бавите се трачарњем бораца за српско писмо у српско9м језику тиме што пратите „сатницу“ те борбе па „испитујете“ да ли сам се негде и ја, као Негришорац, јавио и под своји8м другим именом. Где Вам је, Ивковићу, мало промућурности па да најпре помислите да је могао неко да се јави преко мог имејла, јер ја, као оснивач „Ћирилице“ имам приличан број сабораца за српско писмо, од којих је један и Немања Видић који је ових дана објавио одличну нову своју књигу „Издаја српске ћирилице“. Било би корисније да купите ту књигу (није скупа: 1000 динара, а, платио је сам Видић њено штампање, па би било много корисније да том куповином помогнете спасу српске азбуке, а не да гледате само ко се под којим именом потписује, а да Вам није важно шта и како тај у корист српског писма војује..

    У споменутој одличној књизи Немање Видића „Издаја српске ћирилице“ имате много више речи и сведочења о (зло)делима против ћирилице од Ивана Негришорца, Вашег школског друга. Он користи тек после нас 20 година сличну „реторику“ од потреби „одбране ћирилице од непријатеља Срба“, а, овамо, на челу Матице српске не да да се правописно решење питања писма у Матичином Правопису усагласи с Уставном Србије и, наравно, с праксом у решењу питања писма сваког другог језика у Европи.

    Свиђа ми се

  38. П. С. У ОДГОВОРУ ИВКОВИЋУ.

    Поштовани Ивковићу, све што Вам рекох малопре у одговору, ништа не рекох ни на Вашу ни на Негришорчеву штету, него једино у корист истине о судбини српске ћирилице.

    Свиђа ми се

  39. П. С../2 У ОДГОВОРУ ИВКОВИЋУ

    Све што сте, уважени, Ивковићу цитирали оно што сам рекао у Новостима у вези са Станићем и ћирилицом, наравно да је моје и то ћу увек понављати. Станић је само вербвално прихватио да говори о значају ћирилице за српсјки народ, али све је то џабе, јер, злозупотребљавајући, местопредседника у Матици српској он не дозвољава да се спасе срп0ско писмо на једини могући бначин: применом и у Правопису уставне обавезе из Члана 10. Устава Србије. Његова лажна „борба за ћирилицу“ је само вербална подршка решењу питања писма из српскохрватског језика и таква његова „борба за ћуирилицу“ може да траје и хиљаду година, а да не да никакав резултат у корист ћирилице. Џабве га браните. Он не признаје народно решење с референдума за Устав АСрбије и бори се за ћирилицу тако што се, у ствари, бори да се сачува лукави изум комубнуиста о борби за ћирилицу чувајући туђе латиничко писмо које је наметано Србима у свим окзупацијама Срба после забране ћирилице. Негришорац се бори за ћирилицу по оном трексту из „Политике“: „Чувати ћирилицу, не на штету хрватске латинице“.

    А што се Миклошпевића тиче, тачно је, старији сам од Вас, па сам пре Вас изашао против његове инфлације у којој сам гладовао као многи Срби. Ја сам и против њега „првоборац“, трпео сам нјападе пиолиције оног 9. марта којимјенизгледа биоо нхја штету Срба, као и „петооктобарска револуција“. Акли, сваком своје: и добро и лоше. Од оно малог добра од Милошевића мора се споменути да је под његовом влашћу први пут у Уставу Србвије из 1990. српском писму враћена слобода и српско писмо (ћирилица) тада је враћено макар у највише државне службе. То је залог који Милошевићу припада и тога се држи и данашња власт. Макр из државних бнајвиших установа пишу српски језик ћирилицом,. Али, ни Милошпецвићева ни данашња власт неће и даље да спроводе уставну одредбу о ћирилицу и на свим осталим нивоима и9ако Устав на то обавезује..

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s