Војислав М. Станојчић: Позоришни комад о Вучићу – зашто да не?

О Александру Вучићу може се извести и монодрама, и то уз мали интелектуални напор и готово занемарљиве трошкове

Александар Вучић као глумац

Како хрватски позоришни редитељ Оливер Фрљић своје представе углавном схвата као прилику да изазива гнев гледалаца, па комаде које поставља на сцену публика често дочекује огорченим протестима. Овај радо виђени гост Битефа (на њему ће ове године имати чак две представе), остао је у незаборавном сећању Београђана по представи о Зорану Ђинђићу, изведеној 2012. године, у којој су глумци брисали под српском заставом и повраћали по њој.

Из интервјуа које Фрљић даје последњих неколико година, јавност је могла да сазна како би он радо поставио позоришни комад о Александру Вучићу и да размишља о глумцу коме би поверио главну улогу. Сем тога нема неких ближих података о садржини представе, али би се, према ономе што је виђено у „Зорану Ђинђићу“, са доста вероватноће могло замислити како би Фрљић и у овом „пројекту“ видео Србију.

Но, без обзира на то докле је контроверзни хрватски редитељ дошао у припремању своје представе о председнику Србије, његова идеја изгледа прилично занимљива и требало би је једноставно позајмити (украсти). Од ње би се могла направити једноставна а ефикасна позоришна представа, чак и без већег глумачког ансамбла и уз минималне финансијске издатке. То, разуме се, не би био комад у пет чинова у коме се појављују најпознатији светски и наши политичари, са више споредних улога и многобројним статистима: ђацима, војницима, радницима у фабрикама страних инвеститора који хрле у Србију где могу да ангажују најјефтинију радну снагу, пензионерима задовољним и незадовољним, ботовима, сендвичарима, професионалним митингашима припадницима ЛГТБ популације, и осталим грађанима.

У сваком случају наши позоришни уметници не би требало да се заносе идејом о великом спектаклу – који је, нема сумње, занимљивији, изазовнији за ствараоце и привлачнији за публику, али и неупоредиво скупљи и захтева огроман рад како би се успешно „сложиле све коцкице“.

О Александру Вучићу може се извести и монодрама, и то уз мали интелектуални напор и готово занемарљиве трошкове.

Потребно је само прикупити његове карактеристичне јавне иступе и из њих издвојити најзанимљивије делове. Исто тако, било би занимљиво (а чиме би се избегла и монотонија) да се чују изјаве и других политичара – не само светских и не само Вучићевих домаћих истомишљеника и удворица, већ и оних који оспоравају његов лик и дело или једноставно не могу да га виде очима, а што би се све могло постићи променом гласа главног и јединог глумца, различитим осветљењем или на неки други начин који ће редитељ већ смислити. Условно речено, монодрама би могла да се састоји од три различита дела, као три чина који неће бити строго одвојени један од другога, већ ће се узајамно преплитати и спајати, затим поново раздвајати све до краја представе.

У првом делу, Вучић говори о најмоћнијим светским државницима, „великим пријатељима српског народа“ (са посебним нагласком на Мути Меркел и Немце, чијој се вредноћи безгранично диви, јадикујући што се Срби споро угледају на њих), у другом се обраћа својим саборцима и истомишљеницима, док се у трећем обрачунава са политичким противницима, „лоповима који су покрали све живо и хтели би још да краду“, а сем тога су и агенти Америке, раде му о глави како би упропастили Србију – јер траже да се смање цене бензина „а не пада им на памет да се буне што су у Србији најјефтинији хлеб и струја, па да се у знак протесте закаче за бандеру”.

Нема велике недоумице ни о томе коме би требало поверити главну и једину улогу у овој монодрами. Та, зар би ико икада могао да је одигра тако добро и уверљиво као председник лично?!

Коме то није јасно, нека се само сети његовог предизборног спота са учитељицом. Она је дирнута што јој АV враћа књигу позајмљену још у доба када је био Мали Алек, испољавајући изузетан глумачки дар, готово на нивоу московских художественика. Не треба ни сумњати да би Александар Вучић оберучке прихватио понуду да игра самога себе, иако, би, вероватно, изричито захтевао да сам одабере текст, режира комад и, напослетку  – а што је такође веома важно – организује долазак гледалаца на представе широм Србије. То би свакако веома допринело успеху монодраме, јер би већ добро уиграни сендвичари били незаменљиви и у оваквим приликама. Једино би им требало скренути пажњу да не мљацкају сувише за време представа, а и да не звижде и негодују на помињање опозиционих вођа или пљескају главном јунаку и његовим иностраним пријатељима пре него што за то добију знак од својих вођа.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Kao незрелој личности с дубоко укорењеним комплексом због нечега, председнику СНС је увек потребна личност-узор, неприкосновени ауторитет који ће му бити штап на који ће се ослањати. Када је то престао да буде политички и симболички отац Шешељ, кога је надрастао, сада је то „мути“ Меркел.
    Он нема ослонца у себи, зато његова свест мора непрестано да попуњава ту празнину – вечитом борбом, фингирањем активности, непријатељима (од Хрвата, муслимана, Запада до, данас, опозиције). Како су напади на некадашње непријатеље постали политички неподобни, данас у виду компензације истом грубом вербалном дијарејом МОРА да се редовно острви на њу, опозицију. Пошто више не може на друге народе и вере, сада МОРА на своје грађане. Он мора да напада да би бранио своју слабу унутрашњу равнотежу. Као спортски хулигани, јаки на речима, увек са симболичким непријатељем у виду супарничког тима и њихових навијача, увек у борби и вербалним биткама.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s