Миша Ђурковић: Против нас се води идентитетски рат, ако га изгубимо – наша деца биће нови јањичари

Беседу на овогодишњој традиционалној манифестацији Срба из Републике Српске Крајине и БиХ имао је др Миша Ђурковић

Миша Ђурковић

Желим да вам се захвалим за част и привилегију да вам се данас обратим на вашем традиционалном скупу. Почећу од овог светог и мученичког места на коме се данас налазимо.

Манастир Крушедол је упркос бројним мукама, разарањима, паљењима и похарама преживео својих првих петсто година, те и данас сија својом лепотом, достојанством и историјом. У њему су сахрањени бројни српски владари, црквени великодостојници и други велики људи који су се као и наш народ кроз историју стално налазили у сеобама и борбама.

И Крушедол је, као и ви, дуго био пречанин и крајишник да би тек кад је напунио 400 година постао део своје мајке Србије. Из тога треба научити да су и векови попут трена, и да ако будемо достојни и ако Господ да, дочекаћемо да и други пречански и крајишки крајеви такође буду део једне наше српске државе.

Ове године, браћо и сестре, обележавамо разне годишњице. Много ће се причати о Првом децембру и стварању једне многонационалне творевине која нама као народу није много добра донела. Штавише, како један мој пријатељ рече, кад кажу Југославија ја прво помислим на Јасеновац.

Но Срби ове године имају велику и важнију годишњицу која ће се прославити 25. новембра. Тада се навршава сто година од када је на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и других Словена донета одлука о присаједињењу Војводине Србији. Тада је и Крушедол постао део Србије и тај датум нема никакве везе са 1. децембром и формирањем Југославије.

Нажалост, због интереса европске геополитике Срби су 1918. утерани у заједницу са бројним народима који ту заједницу нису желели. У том предузећу Срби су једини почели да губе свој идентитет и да га мењају неким новим наднационалним, југословенским да не кажем европским.

Кад су се геополитичке околности промениле, и кад нова констелација сила више није имала потребе за том државом, она је преко ноћи укинута. Срби су се нашли остављени, збуњени, издани, принуђени да поново тешком муком откривају своје наслеђе, проблеме и завештања.

Данас, осим у Србији и Републици Српској, Срби живе раштркани у низу околних државица, често у својеврсном апартхејду без основних права, стално изложени верској и етничкој асимилацији и притиску да нестану.

Из тога смо научили да за нас правде има само тамо где нам је оружје јако и где сами можемо да је задобијемо. Тамо где нисмо имали снаге да оружјем одбранимо куће – више нас нема. Зато ћу ја данас, браћо и сестре, говорити о оружју и војсци.

Када сам у фебруару боравио у Бања Луци да бих одржао Сретењску беседу, имао сам прилику да обиђем неколико за нас светих места. Најпре сам обишао село Дракулићи у коме су усташе за само један дан 7. фебруара 1942. године искључиво хладним оружјем побиле скоро 2700 људи. Именом је у цркви пописано 2317 њих. Обишао сам и школу у којој је истог дана фра Филиповић, или фра Сотона, са својим сарадницима преклао Радојку и још 51 српско дете изведено са часа.

Тако је пролазио мој народ кад није имао своју државу и снагу да се одбрани.

Затим сам обишао друго свето место, спомен собу Војске Републике Српске која се налази у касарни „Козара“. На лепо постављеној изложби посетилац може да види цео ратни пут Војске РС, њене униформе, инсигније, све генерале, ратне трофеје и ратне барјаке свих јединица. Но на зиду стоји преко 22000 имена погинулих који су своје кости уградили у темеље Српске. Захваљујући њима и чињеници да је мој народ тамо имао оружја и снаге да се одбрани, њихови потомци живе слободно, зову се Срби и могу слободно да кажу ко су и шта су.

Да народ није устао и да није успео да се одбрани – данас Срба на просторима Босне и Херцеговине више не би било.

Године 2006, супротно одредбама Дејтонског споразума, Војска РС је укинута. Но не само да је остало сећање на њу и њен часни ратни пут, већ су српски официри и војници и сада активни у јединицама заједничких борбених формација, са високом свешћу о томе одакле потичу и шта би у евентуалним сукобима био њихов задатак.

Још важније, у личном поседу код Срба у Српској налази се и даље више него довољно оружја да се за не дај Боже заштити и своја кућа и цела Српска.

Војска Републике Србије, иако Србија није – бар номинално – под страним протекторатом, већ дуго је под надзором страних сила које су пре две деценије бомбардовале нашу државу. Под њиховим притиском и наговором пре седам година нажалост укинуто је редовно служење војног рока.

То је један од најјачих дугорочних удара на нашу традицију, морал и борбену спремност. Већ је седам генерација првопозиваца испуштено, остали су без основне војничке обуке и потребног знања да штите своју земљу.

Србија и даље има озбиљну официрску традицију, добре официрске школе и командни кадар, али бројно стање војске је сведено на недопустиво мали број људства, углавном састављеног од плаћених војника.

Србија је напустила своју светлу традицију наоружаног народа који брани своју кућу и земљу. Ово је, драга браћо и сестре, један од првих задатака: да натерамо наше политичаре да схвате како је повратак обавезног служења војног рока један од приоритета.

Србија није Нови Зеланд нити Португалија већ је земља која се као што смо видели 2015. и даље налази у центру свих кључних дешавања, на размећи цивилизација и сукоба великих сила, у окружењу које јој традиционално нимало није наклоњено. Странци поново покрећу иницијативе да мобилишу и против нас уједине наше комшије.

Ова наша залагања стигла су до медија, али и до људи који су у позицији да о томе одлучују. Новост је да се почело са израдом прорачуна о томе колико би цео процес коштао, како да се обнове распродати капацитети за смештај и обуку, у којој форми и на колико дуго да се макар крене са делимичном обуком итд.

За наук треба да нам буде то што је неколико земаља у Европи попут Аустрије недавно обновило служење редовног војног рока.

Други важан сегмент је одржавање културе наоружања.

Прошле године су објављени подаци по којима су Срби после Американаца најбоље наоружан народ по глави становника у свету. Процене нису поуздане, али бројке се крећу од милион и по до чак три милиона комада личног, трофејног и другог оружја. Ово је, браћо једна, од ствари која треба да нас радује и коју морамо да бранимо по сваку цену. Наиме, опет под утицајем странаца, и наши органи су почели да подижу порезе, али и да уводе рестриктивнију политику поседовања оружја. На пример: ко не добије дозволу за нови комад мора аутоматски да врати и стари итд.

Ово мора да се прекине и заустави. Странци имају јасан задатак да након сакаћења војске крену да нас и приватно разоружавају. То не смемо да дозволимо.

Иако се данас не пуца на Балкану, ми као народ морамо да схватимо да се стално налазимо у разним облицима рата.

Против српског народа се воде разни облици специјалног рата који иду за тим да нам разоре породицу, да смање број рођених, да подстакну исељавање омладине, да нам промене идентитет, да нас одвикну од ћирилице, да нас убеде како смо ми геноцидни народ итд.

У Србији око осамдесет посто тржишта уџбеника држе немачке, словеначке и хрватске фирме, које спремају и праве уџбенике из којих се наша деца васпитавају.

Постоје стални притисци да се уводе нови уџбеници у којима се број погинулих у Јасеновцу смањује на 60 000, Олуја тумачи као редарствена акција, а Сребреница истиче као геноцид.

Такозвана сарадња са Хашким трибуналом подразумева и увођење његових пресуда у наш образовни систем, што значи да деца треба да уче како је Сребреница геноцид, као што се тражи да свако оспоравање такве квалификације Сребренице буде кривично дело негирања геноцида.

Браћо и сестре, овај идентитетски рат је данас најважнији рат у који смо укључени. Он се води на свим фронтовима, од куће, преко цркве, до школе, медија, радног места. Ако у њему поклекнемо и изгубимо, наша деца више неће бити поносни Срби већ мали јањичари научени да мрзе свој народ и своју историју, да се поново одричу Српства у име некаквог европејства као јуче југословенства.

Но морамо да знамо да и стварни оружани ратови нису искључени. Они су увек на овим просторима избијали кад би великим силама то било потребно.

Енглези и Американци јако добро знају да се Европа најлакше дестабилизује и пали преко Балкана, где је увек лако изазвати оружани сукоб. Ако им то поново буде требало – неће оклевати. Њихови штићеници су више пута у последње време претили етничким чишћењем Срба са севера Космета, и пресецањем Републике Српске на коридору.

Стога, браћо и сестре, што би рекао онај хохштаплер чији се лажни рођендан славио на јучерашњи дан, «Живимо као да ће сто година бити мир, а спремајмо се као да ће сутра бити рат». Трудимо се да најпре будемо добри људи и хришћани светосавци посвећени својој породици, послу, заједници, коначно својој држави и народу.

Рађајмо децу. Чувајмо своје наслеђе, сећање на своју историју, свој родни крај, и порекло и учимо децу да воле своје, али и да буду спремни да то и бране.

Заложимо се за обнову редовног служења војног рока у Србији и за обнову оружаних формација Републике Српске, како бисмо, за не дај боже, били спремни.

Чувајмо своје оружје и будимо спремни да га употребимо.

После југословенске заблуде, српски народ се враћа себи са обновљеним циљем који су Карађорђе и Обреновићи поставили још пре 200 година: српске земље ослобођене и уједињене.

Живели!

(Факти, 2. 6. 2018)

Advertisements

7 thoughts on “Миша Ђурковић: Против нас се води идентитетски рат, ако га изгубимо – наша деца биће нови јањичари”

  1. Одличан говор, свака част! Само што су наша већ деценијама јаничари, иако се то данас зове стручно усавршавање, постдипломске студије, колеџ, спортска сарадња, уметнички камп… Некад је данак у крви био трагичан тренутак, сузе, кукање, рана на души која је болела до краја живота и чинила да јаничари и девојке из харема никада не забораве родни крај и покушавају да на сваки начин помогну свом народу. Данас је одлазак у иностранство највећа срећа за сваку породицу и, за разлику од некадашњих гастарбајтера који су све паре улагали у троспратне куће, да би једног дана вратили, ови данашњи јањичари одлазе да се никад не врате. И сви им честитају, тапшу родитеље по рамену и кажу: браво, урадили сте најпаметнију ствар за своју децу, па кад се деца снађу идете и ви тамо.

    Свиђа ми се

  2. Овако се казује, беседи, глагољи, овако се рече опричава, приповеда и слови… Језиком велебним и јасним, истинитим, вечнопамтећим, здравим и исцељујућим. Нека немушти јаничари чују, да и они прозборе језиком отаца и дедова, ваљад, ако Бог Свемилосни да, и језиком синова и унука…
    Господине Ђурковићу, верујем да се достојанствено и достојно и мудрошћу ћутања закриљујете, но зборите и даље и више, реч насушну Србље иште да сепете у ропство не испраћа, но да их са благом по Србији, у обиљу, међу собом, међу браћом, приправља, рукодељи, дарује и дели…
    П. С.
    Како се искључује ова малоумна и неписмена “ лекторска “ штака на мобилном телефону што ми писање коментара чини мукотрпним и бесмисленим ? Молим за помоћ поштоване читаоце…

    Свиђа ми се

  3. „…У Србији око осамдесет посто тржишта уџбеника држе немачке, словеначке и хрватске фирме, које спремају и праве уџбенике из којих се наша деца васпитавају…“. Нисте у праву, г-не Ђурковићу. Деца се не васпитавају из уџбеника. Из њих она уче оно што морају да знају за оцене у школи. Деца се васпитавају у породици! У мом времену, одмах после тзв. “ослобођења“, комунистички властодршци нису узели само 80% – него свих 100% тржишта уџбеника, али мене нису ти уџбеници васпитавали, него родитељи и баба и деда, који су ме научили да је све то што морамо знати из тих уџбеника (осим природних наука и математике) гола, одвратна лаж и искривљавање чињеница. Наравно – у школи сам “декламовао како треба“, и ређао петице, али сам им се у себи подсмевао и презирао их. И тако – упркос 100% комунистичке уџбеничке индоктринације, израстао сам у 100% реакционара, чиме се поносим. Дакле: ПОРОДИЦА! А, ако је неопходно и неговање дволичности: споља “политичка коректност“ , а изнутра онако како те је породица васпитала. Наравно – уколико нема породичног васпитања неизбежно је оно што кажете: онда ће децу васпитавати уџбеници властодржаца.

    Свиђа ми се

  4. Миша Ђурковић завршава овај чланак реченицом :

    “После југословенске заблуде, српски народ се враћа себи са обновљеним циљем који су Карађорђе и Обреновићи поставили још пре 200 година: српске земље ослобођене и уједињене.”

    Мени се чини да су српске земље биле ослобођене и уједињене ЈЕДИНО у Југославији. И да ће поново бити ослобођене и уједињене САМО у трећој Југославији. Назире ли неко неку другу могућност ?

    Свиђа ми се

  5. @Иоанн Дубињин

    Непримерено је поређење писања уџбеника из
    историје и друштвених наука из времена 100%
    комунистичког СССР-а и писања садашњих уџбеника
    Србије.
    Ваше поређење више одговара и потпуно је
    индентично писању уџбеника из времена Титове
    ФНРЈ, СФРЈ, а садашње писање уџбеника за Србију
    претендује да буде 100% неонцистичко.
    У време Тита, традиционалне моралне вредности
    породице нису систематски нападане урушавањем
    јавног морала преко културе и медија.
    Сети те се, само какве су биле бајке.
    У Ваше време, како год било, имли сте ппородицу,
    као и у Титово време у СФРЈ, а данас се у Србији
    свим силама породица разбија.
    У Ваше време није било да учите из уџбеника како
    немате МАМУ и ТАТУ, него имате – „Родитељ 1“ и
    „Родитељ 2“.
    У Ваше време није било да нека Ваша другарица
    има – ДВОЈИЦУ „ТАТА“, а неки друг – ДВЕ „МАМЕ“
    Такође, нисте били подучавани да се са друговима
    међусобно диркаре по „пишама“ /гениталијама/ у
    предшколском и школском узрасту.
    Испред школа вас нису сачекивали дилери или
    потенцијални киднапери, и Ваши родитељи нису
    морали стрепети као што данас стрепе.
    Сада Држава Србија разбија породицу и отима децу
    од родитељског утицаја кроз некаква,тобожња „парва
    детета“
    Па, молим Вас, погледајте која и каква „права“ имају
    деца у Србији, да могу и пофесоре шамарати, а да
    им се кроз систем не може ништа.
    У стара времена, децу је васпитавали, првенствено
    породица, али су УЧИТЕЉ, ЛЕКАР и ПОПА били –
    неприкосновени ауторитети, у погледу поучавања
    и – продуженог васпитавања, будући да се из васпита-
    вања не моће искључити ни заједница којој породица
    припада.
    Породица је Држава у „малом“, а Држава је породица у
    „великом“
    Старац Пајсије Светогорац каже:
    „ЛАКО ЈЕ ДЕТЕ РОДИТИ, АЛИ ГА ЈЕ ТЕШКО ВАСПИТАИ!“
    „КАД ПРОПАДНЕ ПОРОДИЦА – ПРОПАШЋЕ СВЕ!“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. @Драган: добрим делом се с Вама слажем, мада оно “…И ПОПА“ у ствари потиче од пре 1914 г.
    Што се тиче “два тате“ и “две маме“, као и “пипања по пиши“ – чуди ме…
    Видите, ја живим већ скоро 50 година у – по гледиштима неких Содому и Гомори – тј. Холандији (истина, не у Амстердаму, у који само свраћам).
    Ту ми је одрасло и школовало се двоје деце (ниједном ништа слично) и четворо унука (двоје већ студенти, двоје у гимназији) и – опет, ништа слично. То што се такве ствари сада дешавају у Србији може да значи да се ради о синдрому “покондирене тикве“ – жеље српског примитивног новог естаблишмента да се на брзину постане “микофо“.
    Иначе, потпуно се слажем да све почива на ПОРОДИЦИ, али код страшно јаког спољног притиска увек се може прибећи мимикрији, изгледати споља колико-толико “политички коректан“, а унутра – у свом кругу живети у “унутрашњој емиграцији“ остајући свој и чекајући погодан тренутак за противудар ма какве врсте.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s