Слободан Самарџић: Италија – тежак тест за Европску унију

Овај италијански случај посматрамо као један у низу случајева у којем ЕУ практично поништава своје темељне вредности. Реч је о владавини права, демократији и солидарности

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Сада, када је у Италији коначно формирана нова влада на основу мартовских избора (вид. претходни прилог Бошка Мијатовића на овом блогу), могуће је анализирати шири европски контекст ових бурних догађаја. Могло се, наиме, лако десити да изборни резултати падну у воду због комесарског начина деловања здружене олигархије италијанских и европских политичара. Њихов пучистички стил, помогнут домаћим и европским медијима, агенцијама за процену рејтинга и високим финансијским круговима, умало није успоставио комесарску владу на челу са бившим финансијским функционером Међународног монетарног фонда. Да се то догодило, нико у ЕУ не би подигао глас протеста, као ни 2011. године, када су Грчка и Италија добиле – као превенцију ванредних избора или референдума – премијере право из Брисела, тачније из Голдман Сакса.

Спремни смо, дакле, да овај италијански случај посматрамо као један у низу случајева у којем ЕУ практично поништава своје темељне вредности. Реч је о владавини права, демократији и солидарности.

Где и како се негира владавина права. Мартовски избори у Италији били су спроведени у складу са Уставом и законима те земље. После проглашења изборних резултата, није било ни једне жалбе на ток и исход избора. Формирана је већинска коалиција и предложен премијер. Он, међутим, није добио мандат од председника државе са образложењем да је један предложени министар – за финансије – евроскептик, који је критиковао европску политику штедње и доводио у питање монетарну унију (евро). То би, по председнику Италије, могло имати лоше последице по Италију и Италијане.

Овим чином председник Италије није прекршио законе те земље. Али јесте добре обичаје демократије који налажу да председник државе да мандат победнику избора. Председник Италије се, међутим, позвао на надуставне норме ЕУ које регулишу евро зону, због чијег би непоштовања Италија наводно могла да западне у још веће невоље. Његов је проблем у томе што су ове норме услед кризе прерасле у парауставне норме ЕУ, које као такве имају проблем легалитета. Својом антикризном политиком од 2011. године Унија је запала у чудно правно стање. На снази су мере штедње са пратећим поступцима, претњама и казнама, које у привременом својству кризних мера замењују уговорне одредбе о монетарној унији. Седам година после њиховог увођења, те мере у Италији (као и у неким другим земљама) нису дале резултате, после чега је у овој земљи легитимно изабрана влада која је најавила другачију политику.

Овде ваља подсетити да су сличне околности у неким земљама ЕУ раније довеле до поремећаја у њиховом правном функционисању, када су поступци и одлуке њихових уставних судова о неуставности владиних политика штедње остали мртво слово на папиру (случајеви у Ирској 2011. и у Португалији 2012. године). Ове године у Италији кршиоци добрих демократских обичаја, на челу са председником Републике, намеравали су да изврше политичко насиље како би сачували правно сумњиво стање ванредних мера које спроводе институције Уније.

Нови италијански премијер Ђузепе Конте (Фото: Бета-АП)

Зашто је сада демократија проблем. Странке Северна лига и Покрет пет звездица добиле су близу шездесет одсто датих гласова. То нико не спори, али се сада спори њихова будућа политика на основу изборних програма и јавних иступа њихових челника. То оспоравање није чињенично, нити такво може бити, него идеолошко. Пришива им се популизам, ваљда зато што су победу остварили помоћу vox populi. Да би критичари и контра-делатници били убедљивији, популизам се повезује са антиевропејством и, наравно, фашизмом.

У ствари, они желе да практично онемогуће сваку другачију слику „Европе“ од њихове. Али, криза Европске уније и њихова слика „Европе“ одлично пристају једно уз друго. Они и у кризи хоће да сачувају модел интеграције који је до кризе и довео. Пошто модел више не ради, они појачавају идеолошку слику „Европе“ уз помоћ својеврсног терора вредности. Тако се у изборни процес укључује апстрактна слика вредности против конкретних гласова бирача.

Да је маневар председника Италије и његових домаћих и европских истомишљеника успео, демократски избори изгубили би сваки политички смисао за државе чланице ЕУ. Да се то не би догодило, већинска коалиција у Италији морала је два пута да победи. Једном на изборима, а други пут против постизборних манипулација. У оба случаја реч је о победи демократије против ауторитарне трансдржавне олигархије. Ако је о вредносној димензији реч, демократија је старија и виша вредност од еврозоне. По друштво су веће последице ако се демократија замени аутократијом него ако се једна валута замени другом.

Шта је са европском солидарношћу. У новонасталом кризном амбијенту Европске уније, она напросто не постоји. Постоји само вертикална веза између држава над којима се спроводи антикризни експеримент и централне тројке која креира, спроводи и контролише прилично безуспешну антикризну интервенцију (Комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд). Као у затворениковој дилеми, државе су изоловане једна од друге и свака појединачно комуницира са затворском управом. Тако је Комисија ЕУ прошлог лета (2017) могла Француској да опрости лоше стање у јавним финансијама и не примени строге казне, али не и Италији или Грчкој. Међу грађанимa држава чланица нема никаквих хоризонталних веза и комуникација, чак ни међу онима јаче погођеним кризом. У кризној политици ЕУ не постоје ни државе ни грађанско друштво као активни чинилац.

Први видљиви наговештај одсуства солидарности појавио се још 2011. године када је управо Италија била погођена првим таласом либијских избеглица. Била је остављена самој себи, док је истовремено Француска, чији су авиони бомбардовали Либију, затворила неколико граничних прелаза преко Алпа. Тада је Комисија интервенисала у име одбране шенгенских правила, али то више никада није чинила. Данас, када су неконтролисани миграциони токови много масовнији, у Италији побеђује тзв. анти-имиграциона политика као одговор на подбачај имиграционе политике ЕУ. И то потпада под политичку псовку о популизму. Али, то је само празна идеолошка фигура која својом усиљеном драматиком треба да прикрије још једну безуспешну политику званичне Европе.

*

Данашња италијанска влада добила је једну неочекивану битку. За почетак је довољно што није допустила ружење свог народа. Можда је овај случај почетак краја самоуверене политике европског невидљивог центра. Али, права неизвесност и Италије и Европске уније тек почиње.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 1. 6. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s