Горан Комар: О имену језика – поводом 300 година оснивања Топаљске општине у Херцег Новом

Комплетна администрација Топаљске општине вођена је са српском језику ћирилицом и општина је све вријеме свог постојања плаћала скупе услуге преводиоцима из породице Фонтана

Др Горан Ж. Комар

Провидур у Херцег Новом Лука Минио је 7. фебруара 1760. године упутио наредбу становницима села Кути код Херцег Новог. Овај редовни провидур познат нам је из књиге представки млетачким властодршцима и Сенату коју су устројиле управе Топаљске општине (1718-1797). Његови поступци су у више наврата постајали предметом притужби управних тијела ове српске општине. Топљани су се жалили због ограничавања слобода загарантованих словом дуждевог дукала од 14. јула 1718. године (дужд Иван Корнер II путем генералног провидура Аловизе Моченига III) којим се основана српска аутономија са сједиштем у Саборној цркви Св. Вазнесења Господњег на Топлој код Херцег Новог.

Повод за стварање овог прогласа лежи у оштећивању баштина Пераштанина Вицка Трипковића у селу Кути западно од Новог. Као што је познато Пераштани су за ратне заслуге током Морејског и претходних ратова са Турцима, задобили одређена земљишта на територији Херцег Новог (након 1687. године). Наша истраживања показала су да је у бројим радовима о Новоме у том периоду прецјењен перашки посјед. Очигледно је из прогласа да су баштине Трипковића биле угрожаване стоком породице Перушковић. Проглас је, како је то практиковано, објављен путем надлежног српског православног пароха у Кутима и јасно се одређује: „у вријеме од летурђије“.

Овај текст из фонда Политичко-управни Млетачки архив у Архиву града Херцег Новог објављујемо и овом приликом како бисмо указали на именовање језика народа Боке од стране високих инстанци млетачке власти у провинцији Далмацији и Млетачкој Албанији (Боки которској). Језик се, дакле, именује као „српски језик“. Вриједно је поменути да је по проспијећу дуждеве наредбе за основање општине у Топлој 14. јула 1718. године ову наредбу са италијанског превео Пераштанин Мелкиор Казимир Раковић оставивши о томе дјелу запис на лијевој маргини документа: „Преписа из латинског у словински перивој конте Мелкиор Казимир Раковић“.

Комплетна администрација Топаљске општине вођена је са српском језику ћирилицом и општина је све вријеме свог постојања плаћала скупе услуге преводиоцима из породице Фонтана. Књиге представки које смо својевремено објавили, препуне су притужби на поступке власти, посебно провидура Минија и његовог секретара. Дакле, притужбе су најчешће усмјераване ка регионалним и локалним властодршцима. Међутим, на више мјеста Топљани су потенцирали поступке кажњавања „бандешакавањем“ (пропуштањем кроз шпалир пандура) казујући да се тако не може поступати са припадницима „поносне нације“.

Овај документ преписао је секретар Лука Минио који је у књигама општине помињан као виновник репресивних поступака према српским житељима Херцег Новог.

Види се и из овог и стотина других докумената како су Млечани именовали језик народа на вањском динарском пасу и како су добро познавали име народа у којему су и они као поморска држава и папски војни савези кроз историју налазили главни ослонац.

Топаљску општину је српски народ Боке, предвођен својим владиком и херцеговачким првацима из Требиња, Попова, Љубомира, задобио захваљујући огромним жртвама које је учинио током Морејског рата и касније у последњем великом млетачко-турском рату (1715-1718).

***

ХЕРЦЕГ НОВИ, 7. фебруара 1760. године

Проглас провидура Луке Минија. Упућује се житељима Кута, а посебно фамилији Перушковића, а у циљу заштите интереса Вицка Трипковића из Доброте.

Ми Лука Минио за преведру господу млетачку Провидур од Новога и своје државе

Хотијући ми да буду вијерно испуњене наредбе замјерне преузвишенога господина авогадура од комуна у Млетке изречене у његовијех поштованијех књикама 26 новембра 1759, нерејујемо пароку од села Кута да за три дни  сфетачне за усобице у вријеме од летурђије има очитовати иште књиге. Да нитко нема се услободити, а влаштито кућа Перусковића, дати дошаду капетану Вицку Трипковићју и његовијема кметовима у пошеш од дванаешт канапа штављена у иштому селу, у мјешто речено Заберђја, од коијех био је инвешћен, како истомачу иште књиге. Тако, јер да не има нитко учинити ни једну штету у иштијем земљама, ни с животињом ни з другом начином у пијену и свеколико како у иштијем књигама. Учињено кад буде очитовање, имаће духовник учинити приштојну записању одизгар овога, и одизгар књиге преузвишенога авогадура иштога, прикажајући сфаку штвар у овому официје, јер имаће се пошлати сфеколико преузвисеној надраменицој авогарески у Млетке. И биће ови и књига авогареска приписата у србскому језику од публикога драгомана да море бити у познање сфакому.

У Нови 7 фебрара 1760

Лука Минио Провидур

А(рхив) Х(ерцег Нови), П(ополитчко ) У(правни) М(летачки) А(рхив), фасц. 201, 131

Advertisements

3 thoughts on “Горан Комар: О имену језика – поводом 300 година оснивања Топаљске општине у Херцег Новом”

  1. Свако поштовање за господина Комара, за трудољубље и добродетељи које труд рађа у име истине и правице…
    ( Коментар написан у час по Литурђији, на српском језику, ћириличним словом у славу и част Србске Боке…

    Свиђа ми се

  2. Хвала г. КОМАРУ што нам је приказао и објаснио овај документ – оригинални превод са латинског на српски језик писан ћирилицом 1760 године.

    На маргини овог документа пише да је са латинског преведен на “словински”. У оно време, на тим просторима, наши људи су наш језик најчешће називали “илирски” и “словински” (а не српски, хрватски и сл).

    Наши људи који су живели на простору под Венецијом и под упливом Ренесансе, имали су већи приступ књизи него они који су живели под Турцима. Штампали су књиге на нашем народном језику много пре Вука Караџића, са народним песмама, као на пр :
    – Петар Хекторовић (Хвар 1487 – 1572) : “Рибање и рибарско приговарање”, у коме се налазе и 2 лирске народне песме и 2 бугарштице. Штампано 1568.
    – Андрија Качић Миошић (Макарска 1704 – Заострог 1760) : “Разговор угодни народа словинскога”, у коме се налазе и 136 епских народних јуначких песама. Штампано 1759.

    Свиђа ми се

  3. На једном старом гробљу у Њу Орлеансу (не знам да ли је преживело „Катрину“), видео сам пре једно 30 година пар (заједничких) надгробних споменика из половине XIX века „Uzajamnog Slovinskog Ukopnog Drustva“. са великим бројем имена и места порекла покојника – они су били углавном пореклом из Далмације и Славоније. Ни на једном месту није било ишта поменуто о њиховом „Хрватству“. @Деда Ђоле: то време је прошло. Имена су писана латиницом (логично за то место). Нисте напоменули којим су писмом била штампана дела која помињете – зашто? Вама је то свеједно, али данас су из тог заједничког „словинског“ произашла бар два сродна језика (и све већа тушта и тма парајезика) – а јасна разлика (поред лексичке разлике) међу њима је ПИСМО! Српска је само ћирилица!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s