Александар Раковић: О неким решењима недавно завршеног Светог Архијерејског Сабора

Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање

Др Александар Раковић

Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса.

Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења.

Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године.

Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“.

Сабор СПЦ 2018. године (Кликните на слику за увећање)

Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“.

Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа.

Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори.

С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори.

Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом.

Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе.

Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено.

Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења.

Опрема: Стање ствари

(Православље, 1. 6. 2018)

Advertisements

One thought on “Александар Раковић: О неким решењима недавно завршеног Светог Архијерејског Сабора”

  1. Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно,
    програмски, софтвреско-кибрернетски/
    – из садшњости – креирамо, “освајамо“ будућност.

    Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ, и централне
    Србије…
    постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба
    Србаља“.
    То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
    и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
    околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно
    показујући
    да Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА
    ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
    И као што се у личном животу човек мора ослободити
    лоших навика, које су узрок његових садашњих и будућих
    лоших последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
    Лоше навике и поступци у пршлости су, речено у
    пренесеном значењу, исто што и“вируси“ у комјутерском
    програму.
    Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако
    виталне програме одржавамо у функцији.
    На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши
    поступци у прошлости /“греси“ /сметња његовог живљења
    садашњости и будућности, те настоји да се исповедањем
    и покајањем ослободи тог баласта прошлости.
    Исто правило важи и за народе.
    У датом историјском тренутку, прваци тога времена –
    Патријарх Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх
    Арсеније /четврти/ Јовановић – дали су “БЛАГОСЛОВ“ за
    сеобу народа, /уз пристанак тог народа/ и тако, у
    ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА, ПОСТАВИЛИ ОБРАЗАЦ ЗА
    ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ ИСТОРИЈСКИМ
    ОКОЛНОСТИМА, а садашње време је управо тај тренутак!
    Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА
    /КОЛЕКТИВНОЈ СВЕСТИ/, ИЗМЕНИО, ми, њихови преци,
    морамо кроз молитву Цркве и поетско
    /молитвено – родољубиво/изражавање / у десетерцу, уз
    гусле!/
    тражити од наших предака, пре свега горе поменутих
    ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК ОНО
    МАЛО СРБА НА
    КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због рата 1999. и
    Другог светског рата,
    када су комунисти забранили повратак избеглим Србима!
    Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају
    од сећања на прошлост и усмеравају на будућност –
    “БУДУЋНОСТ ЗАБОРАВА ПРОШЛОСТИ“.
    Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло
    свога живота од сопственог корена – вене и нестаје.
    ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/
    СЕЋАЊЕМ НА ЊУ, А ЛОШУ “БРИШЕ“КРОЗ ИСТОРИЈСКУ
    ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ, баш као што то чини сваки
    појединац.
    Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје
    /личне и народне/, сходно казивању Старца Тадеја
    /и осталих Светих Отаца/ : “КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ –
    ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
    Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој
    Науци:
    “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
    И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
    Ако би и када би Српка Православна Црква објавила
    ванредни пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у
    свим својим храмовима /где то објективно може/
    служиле се Свете Литургије, народ позвао на пост и
    молитвено присуство у храмовима, то би,
    свакако био врло добар одговор на садашњу ситуацију.
    Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима,
    истовремено, /преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски
    дијалог – и са пријатељима и са непријатељима, и са
    прецима и са потомцима!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s