Владимир Коларић: Путин – између менаџера и визионара

Процењујмо Путина, његове вредности и мане, позицију у којој делује, бистрим погледом, да га не би уместо нас процењивали непријатељи. А они ваљда знају чега се то толико боје 

Владимир Путин

Структура садашње власти у Руској Федерацији је изузетно сложена и председник државе је само један од њених чинилаца, макар и постигао толику концентрацију реалне, а не само формалне моћи као Владимир Путин. Зато од њега очекивати да „пресече“ и Русију упути у неком сасвим другачијем смеру, за који мало ко има представу какав би требало да буде, није реално. Јер и сам Путин је у једном тренутку био „пресечен“, односно он је као политички фактор и настао у тренутку „пресека“ који је извршио неко други, тамо крајем деведесетих. А у том „пресецању“ је, не заборавимо, под овим или оним условима, учествовао и сам тадашњи председник Јељцин.

Путинови критичари са деснице често потцртавају овај континуитет Путинове са Јељциновом влашћу, који штошта објашњава, али остаје и чињеница да садашњи председник своју популарност дугује пре свега дисконтинуитету, препознатом у стабилизацији друштвеног и економског система и расту национално-културне самосвести, што није неважан фактор друштвеног развоја.

Рећи, као Срђа Трифковић, да Путин више личи на менаџера који више или мање успешно координише различите интересе него на државника са визијом је донекле тачно: баланс различитих структура моћи у Русији, уз спољашњи притисак, који се после последњих председничких избора у РФ нагло повећава, такав je да балансирање изгледа неизбежно, чак и уз свест о великој цени и неизвесним исходима таквог опредељења.

Срђа Трифковић

Трансиодеолошка позиција коју је Путин заузео после ступања на власт, а која се обично као идејном творцу приписује Владиславу Суркову, у међувремену је, услед повећаног западног притиска морала бити напуштена у корист идеолошке конфронтације, а нова руска идеологија је у стварању, са неизвесним исходом њене не само универзализације, него и институционализације у самој Русији.

Да ли Русија заиста губи на свим фронтовима, то би и даље морало да остане отворено питање. Успешно војно-безбедносно па и информационо парирање глобалном хегемону, његово обуздавање на важним местима и отварање пута ка мултиполарности тешко да могу да буду оквалификовани као историјски пораз. За некога ко је, као ја, недавно био у зараћеној Новорусији, свакако није лако да гледа конкретне људске жртве и последице руске „дефанзивне“ политике. Заиста је лакше, увек и свуда, позивати на бескомпромисан отпор. Нарочито када нисте непосредно угрожени и када терет тешких историјских одлука није на вашим плећима.

Ово није упућено Срђи Трифковићу, али његова позиција је унеколико симптоматична. Као неко ко је писао како ће Египат постати озбиљна држава онда када изгради спејсшатл, и његов поглед на Русију је донекле западњачки. И то је уосталом сасвим легитимно. Као и разочарење неких кругова на западњачкој десници у Путина као лидера глобалне конзервативне револуције.

Такође, не смемо сваку критику Путина и позиција савремене Русије сматрати за штетну и непријатељску, а ако потиче од Србина као још и незахвалну. Морамо разумети да потези које праве Русија понекад јесу збуњујући, а да руска државна администрација неретко испољава исувише империјалне надмености, самодовољности и тромости.

Владимир Коларић

Али морамо да разумемо да је позиција у којој се налази данашња Русија позиција борбе за живот, и да та борба никако није нешто што нас не би требало да се тиче. Не због „саможртвене љубави“ према Русији него због нас самих, јер у истом смо пакету – не заваравајмо се.

Максимализам и снови о „великој обнови“ су можда добар подстицај, али не и упутство за практично деловање у политици. Наравно, ако се не изгуби основни циљ. За Русију је то, били њени руководиоци и грађани свесни тога или не, самоодржање, и то не као робова, него као слободних и достојанствених људи који живе у континуитету са вредностима сопственог културно-историјског наслеђа. То не значи да је то наслеђе неподложно критици и да се искључује борба за индивидуалне слободе и побољшање друштвених односа, или да императив колективног опстанка треба да служи као циничан изговор за тлачење сопственог народа, али постоје времена кад је мач толико очигледно над главом да је свака релативизација нужности колективног и, кад је могуће, институционалног отпора контрапродуктивна и за њене заступнике, осим ако нису исувише добро ухлебљени у врховима колонијалних структура и потпуно обневидели од идеологије самомржње која их спречава да реагују на патњу ближњих.

Путин није вечан, али идеја слободе и самосталности би морала да буде. Путин можда није донео слободу и самосталност, можда и неће, можда није њихов репрезент и можда су његови концепти погрешни, али макар је, изузетно у данашњем покореном свету, последњих деценија симболисао заустављање и ометање процеса потпуне цивилизацијске деградације, која се мрачних деведесетих чинила тако очигледном – и неизбежном.

Процењујмо зато Путина, његове вредности и мане, позицију у којој делује, бистрим погледом, да га не би уместо нас процењивали непријатељи. А они ваљда знају чега се то толико боје. Или се макар јако добро претварају.

Advertisements

15 thoughts on “Владимир Коларић: Путин – између менаџера и визионара”

  1. Мислим да господин Трифковић не пише као “западњачки десничар“ но Путинове потезе анализира са позиција нечега што би требало да буде “руско становиште“. Оно, у најкраћем, подразумева да се не представља као победа – ако већ не може да се спречи – да Русе, народ чија је матица нуклеарна велесила од 150 милиона људи – не убијају као псе неколико десетина километара од границе Русије.

    Путинизам као правац у руској политици је очито имао успон – изразито реактиван – између краја 1999. и негде 2008. године. Тада је урађено доста тога позитивног у заустављању суноврата претходне деценије. То што од тада Русија није инаугурисала јасан политички (и идеолошки) правац свог развоја и што није кадра да заступа своје интересе у постсовјетским русофоним областима је ипак нешто што указује да ствари нису какве би требале да буду.

    Путин је очито добар постсовјетски менаџер. Да ли је добар руски државник, то ћемо тек видети. Прибојавам се да последње године указују на негативан одговор.

    Свиђа ми се

  2. Треба бити начисто с тим да насупрот гледиштима српских русофилских идолопоклоника, политичка, друштвена и економска ситуација, као и перспектива Постсовјетије у најмању руку није сјајна. Та држава се суочава са друштвеном и унутрашњеполитичком заосталошћу и са великим старим и ненаплаћеним рачунима из тих области потеклих из дугог периода постојања СССР-а, а њена врхушка (Путин са окружењем које га подржава) заиста нема изграђену визију са перспективом развоја на добробит становништва те земље. О оним њиховим врло бројним сународницима који су остали ван граница те земље, да и не говоримо; њихов живот и национални интереси су права ноћна мора, а матица нити зна како, нити је у стању да им помогне. Стога је и логично да садашња политичка и економска поставка на челу те државе може да функционише искључиво реактивно, бранећи је, и бранећи сопствене економске позиције и власт, користећи уз то спољашње реалне и имагинарне претње и сопствену ксенофобију као један од мотива за хомогенизацију становништва. Све у свему, у овој фази и овако како је, менаџер Путин – у планском недостатку алтернатива и наследника, им је ипак најбоље што имају.

    Свиђа ми се

  3. Када би неко, ко не живи у Србији, читао српску штампу и гледао српске ТВ могао би да помисли да у Србији на сваком кораку цветају зумбули и да је АВ највећи државник у српској историји.
    Тако је са Путином и са Русијом.
    Треба познавати обичан народ, обићи Русију и тек онда закључивати о Путину и Русији.
    Овде се више говори са позиције свиђања и несвиђања, мало је реалности, више је западне перцепције.
    Уосталом кога брига, Русе поготову шта мисли онај који о њима појма нема.
    Питајте др Драгана Петровића шта мисли о Русији и Путину.
    Он предаје на факултету у Њижњнем Новгороду и сматрам да је врло квалификован за овакву тему.

    Свиђа ми се

  4. Како је Русија велика земља, велика у сваком погледу, инерција приликом заустављања кретања, слободног пада у амбис, огромна је и једним својим вектором растемељујућа баш како и сам пад у амбис… Заокрет после заустављања и инерционог шока ништа мање болан и страдалан није, а спор је, тешко приметан, посве сличан стајању у месту… Покренути се са стопама управљеним на прави пут, на Пут, Истину и Живот после заустављања, инерције, заокрета једнако је васкрсењу Царства за које Путин није предодређен. Он је тек вешт скретничар и кочничар којем и заокрет који следи након заустављања није политички и државнички фатум, за то је предодређен будући самодржавник, Монарх, где између Путина и Монарха стоји велик временски период усвајања, оживотворења, утемељења, сведочења и стваралачког воздизања Беле Идеје Иљина…Како год, Путин је руска нужност, добар почетак који је, верујем безусловно, Свемилосни Господ окропљено росом Благодати Своје…
    Препоручујем чланак господина Ћирјанића на нација онлајн.рс о Божанственом национализму Беле Идеје…

    Свиђа ми се

  5. ПАТРИОТ.РС
    “Путин: Европа је престала да верује у Бога и окренула се
    Сотони! (ВИДЕО)
    3. октобра 2017.

    Највећа опасност за Руски идентитет је повезана са
    процесима који се догађају ван Русије. Они укључују
    међународне односе, морал и друге аспекте.
    Видимо да су Евро-атлански савези одбили своје
    логичне путеве, а ти путеви су хришћански, који су
    база западне цивилизације. У тим земљама, традиција
    и идентитет су угашени. Национални, религијски,
    културални, па чак и полни идентитети се већ
    релативизују.
    Њихове политике плаше породице са пуно деце,
    како би их могли изједначавати са хомосексуалним
    партнерством.
    Вера у Бога, постаје једнака вери у Сотону. Оваква
    политичка коректност странака, доводи до
    легетимизације и пропаганде педофилије.
    Људи у Европи су постали преплашени и посрамљени
    говорити о повезаности са својом вером. Хришћански
    празници се настоје релативизирати, како би сви који их
    славе били исмејани.
    Оваква приватизација културе доноси велику
    демографску и моралну кризу запада. Највећи доказ
    моралне кризе су репродуктивне слободе.
    Не може, запад ‘опстати’ доводећи имигранте у своје
    земље.
    Без хришћанског морала, који је дубоко усађен у
    људима хиљадама година, изгубиће се људско
    достојанство.
    Због тога ми сматрамо да је природно, да очувамо те
    моралне вредности.
    Морамо имати поштовања према свим мањинама, али у
    исто време не смемо смањивати права већине.
    На националном нивоу, морамо бранити свој суверенитет.
    Из светске перспективе, САД-е су постале жртве новог
    идентитета.“

    Драган Сланић

    Свиђа ми се

  6. После совјетске пропасти, Русијани су се нашли на брисаном прострору: иза развалине, испред систем против кога су битку изгубили. Сам народ као више од 60 година брижљиво негован продукт „диктатуре пролетаријата“, склон је култу личности, тј. ауторитарности, без иницијативе и предузимљивости, са слабим осећањем национа и империје. Другачије није ни могло да буде после више од пола века комунистичке владавине. Промена тога би требао да буде задатак Путина и његове партије. Међутим, и сам је добар изданак система који је дезинтегрисао руску нацију, тако да Русији (а и нама) предстоји дуг ход по мукама.
    Што се тиче навода да мало ко зна шта руски државни смер треба да буде, то је неозбиљно. Уосталом, колико то и каквих људи треба да зна? Зар аутор мисли да би руски чиновничко-олигархијски апарат променио политику када би рецимо Руска академија наука заузела супротан став (што се, наравно, скоро неће десити)? Русија има дугу империјалну традицију и треба да користи та искуства. Аутор би требао да прочита радове Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе (Демонтажа народа), а могао би и радове Шафаревича, па и Игора Чубајса. Пре свега, интегрисати руску нацију (Великорусе, Малорусе и Белорусе). Чиме се постојање тих држава (Украјине, Белорусије) објашњава, након што је Совјетски савез пропао? Једино објашњење је да баштине тековину комунизма да је руски (као и српски) народ угњетавачки и хегемонистички према другим нацијама, па макар те нације биле изведене од руске. Једноставно, у свести руског народа је бледа слика руске империјалне силе.Зато руски народ мора да реагује превентивно, пре него што дође до још већих великих ломова и потреса.Треба градити систем који ће могућити да Русија одржи техничко- технолошки корак са западним силама. Посебно место треба да имају подстицаји за иновације и проналазаштво. Из чланка др Трифковића види се да се доста инвестира у непродуктивни сектор. У једно књизи др Зорана Видојевића, нашао сам податак да опада удео издатака за науку и образовање у буџету Русије. Илустративан је детаљ по том питању: када су Медведеву учитељи на Кавказу рекли да није у реду да они имају мање плате од полицајаца, он им је препоручио да се баве додатним пословима. Само одлучан отпор народа режиму га може присилити да одступи од актуелне политике и много спремније се упусти у цивилизацијски сукоб са Западом. Јер, највећу цену промашаја ће платити управо он (и наш).

    Свиђа ми се

  7. Kolariću, ovakvo reagovanje na Trifkovićev (dobronameran i) precizan tekst je prvo nepotrebno, a posle neubedljivo, kontraproduktivno. Kome, cemu povređenost? Pa nije Putin Bog Otac. I nisu Rusi veći Rusi od nas Srba. Sve što je ovde spomenuto Trifković zna ne ovoliko (blogerski) nego na n-ti stepen (profesorski).

    P.S. Jedan bratski savet: manje na teologija.fejk (legitimisanja, i Putinu i Rusima i nama, neprijateljske strane u kulturnom ratu) a vise ulaganja u geopolitiku #celivmira

    Свиђа ми се

  8. Као што рече Председник РФ ”Сабака лаје, караван пролази”.

    Наравно, рекао је то у другом контексту, али коментар, испоставља се, нарочито важи за овај блогерско-читалачко-професорско-самопроглашени-бољезнајући-свезнајући-ко-бре-сме-мени-да-држи-лекције аудиторијум.

    Наздравље вам Срби ваш респект (тј. његов недстатак) према садашњем првом човеку државе која је једина реална нада у ослобођење Србије од понижења окупације и избављење од претње и опасности да нас коначно сатру. Ваљало би да се ”дозовете у памет” Србљи, ви који ЕУ, Ватикан, САД, Турску или Ислам, не можете бројати у пријатеље, а Путина тек сврставате у ”менаџере” (иначе крајње глупа а понижавајућа квалификација). Као да сте се придружили крицима протеста тзв либералне опозиције у Русији, тзв. пете и шесте колоне…

    Има руководство и народ РФ великих проблема и хитнијег посла, да споменем само онај од Донбаса до Кијева и НАТО на западним границама, па не стижу да удовоље очекивањима надобуднијих блогеро-новинара-Срба. Но, доћи ће Србљи и ваш ред, али ако су ови кукавичко-презриви написи макар и мала индикација општијег стања (међу остацима остатака србског национално свесног корпуса), онда ће на тај ред чекати и неке следеће генерације. Спасибо за внимание.

    Свиђа ми се

  9. Svako indijančenje ima svoje fobije i filije: drugosrbijančenje svoje – prvosrbijančenje svoje.

    Putinofilija suštinski dolazi od manjka vere (ili realnog nemanja vere) u Nebesku Rusiju=Srbiju=Jerusalim. Ima poremećaja takvih da čovek potpuno emigriranja u propagandu, u propagandne slike i matrice. One su tu da nam (ako) kako posluže (u ratu), a ne da se poindijančimo.

    Kao i sve filije i fobije, i putinofilija je dusfunkcionalna.

    Свиђа ми се

  10. Не ради се о љубави, више о здравој логици и елементарном знању историје и садашњице овога света (апропо свезнајућих оцењивача). Још је реч и о манирима, а да не говоримо о смислу, циљу или ефектима. Ваља пазити са речима јер уњима је истинска сила, ма колико девалвирана данашњим масовним комуникацијама. Успут, површно одмеравање присуства вере није корисно. Вером се могао похвалити Ђакон Авакум, на пример. Ми не можемо, нити нам приличи.
    Црно-бело поимање стварности није одлика зрелих личности, али историја намеће дихотомије не питајући нас да ли нам је то угодно. Пре седамдесет и више година било је и Срба германофила. Сада има Срба русофоба. Наздравље и једнима и другима, али ја нисам у тој свити. Напротив. А бити русофилом је стање духа, не политичке позиције.

    Свиђа ми се

  11. Dragi moj Kihote, hvala na lepom uvodu posle kog bih prvo hteo da citiram Srđana M. Krunića: „Posle svih nijansiranja, kad podvučemo – menadžer“, misleći na Putina. I hvala Bogu na tome 🙂

    Свиђа ми се

  12. „Kao i sve filije i fobije, i putinofilija je dusfunkcionalna.“
    Немојте тако, драги г. Крунићу. Филија није агапе, али не бива без ње.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s