Слободан Антонић: Курјачки народ

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом остаје диваљ, самосвојан и непредвидљив. Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

Занимљиво је да су атлантистички културтрегери не само Милорада Павића, већ и Васка Попу идентификовали као писца српског национализма.

Да су Ћосић и Бећковић националисти, на такву (дис)квалификацију већ смо навикнути. Али да Попа, етнички Румун, буде српски националиста – како, забога?!

Спорна је, наводно, поема Вучја со, објављена 1975. године. Када су деведесетих почели ратови, та поема прочитана је као шифрована порука српског национализма камуфлирана у књижевно дело.

Ево неких од спорних стихова:

Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке

[…]

Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди

[…]

Видим сине земљу нашу распету
Између четири оцила
На којима вук зубе оштри
Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима
Искре се оцила
Стварају му златокруг за златокругом
Око лепе главе
Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе за њу распету
Или за оне који су је распели

Немачки професор Рајнхард Лауер објавио је чланак 1993. године у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у (овде; срп. превод овде, год. 1, бр. 4, стр. 7‒9; исцрпна анализа: Б. Булатовић, Оклеветана књижевност, стр. 334‒341), у коме је тврдио да песме из књиге Вучја со „јесу тајне поруке српства, које су у овом случају прерушене у мит. Хроми вук, који прогоњен и рањен лежи у свом логу, означава Србију чије је национално достојанство и снагу отела Титова држава. Све ово је само привремено док хромом вуку не порасту нови, гвоздени зуби, док његови преци не васкрсну и његово племе – дакле Срби – не пробуде га с ону страну неба завијањем” (превод, стр. 7).

Лауер признаје да су Попини стихови „изванредно лепи”, али упозорава да је њихова права сврха „да оправдају (утисак) како је вучје племе жртва, вредна жаљења, но да му предстоји, након дугог понижавања и прогона, блистав повратак. Вучји мит код Попе тиме добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду (над Србима, било раније, или сада – С. А.)”.

„Када се узме у обзир митска логика његове лирике”, закључује овај немачки професор декодирање Попе, „једва можемо рећи да је пред нама невина поезија” (исто).

Ако у обзир узмемо и како су Лауер и други западни „стручњаци” декодирали Хазарски речник (о чему сам писао овде), верујем да је немачки читалац могао стећи овакав утисак о рату у БиХ: Србина с Пала, пошто се начитао Хазарског речника и Вучје соли, захватио је такав националистички занос да је одмах дограбио кухињски нож и сјурио се да геноцидише своје мирне комшије муслимане.

Лауера посебно узнемирава то што се и други српски песници надовезују на народну традицију која вука не види само као злу животињу (Булатовић, 341). Напротив, као што каже Чајкановић, „сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу. За Србина се каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа” (овде, стр. 24).

Уопште, Срби вука виде као храброг, снажног и паметног, као слободног – јер се не може припитомити, али и као неправедно прогоњеног: због редовитих хајки ловаца и паса на ту често самотну животињу.

Лауер је, међутим, згрожен увидом да Срби не само да вука не виде као оваплоћење зла него и да свог националног свеца, Светог Саву, проглашавају „пастиром вукова”. По томе су Срби, тврди Лауер, другачији од осталих народа.

„Српски мит о вуку”, каже он, „оштро се одваја од античке традиције басни, где је вук опасна, крволочна звер. Победити вука, укротити вука – оног у нама и оног изван нас – то је од античких времена цивилизацијски задатак сваког народа. Од овог постулата у великој мери одудара место мита о вуку у новијој српској поезији” (исто).

И заиста, између осталих (Лауер помиње Р. П. Нога и Г. Ђога) и Матија Бећковић своје трокњижје: Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) завршава слављењем нашег „народа курјачкога” (овде, стр. 340), као и напоменом да вук „није име, него презиме нашега народа – јер једино тако сви (Срби) могу бити вукови” (исто, стр. 347).

Но, очигледно, такав наш доживљај вука и поистовећење с њим изазивају ужас и згроженост код западњака. „Они се толико плаше вука, толико га мрзе”, скренуо ми је пажњу професор Филолошког факултета Александар Петровић – с којим сам коментарисао лудовање западних стручњака у вези с Попом – „да су они све своје вукове истребили”.

Васко Попа

И заиста, када сам пажљивије погледао, видео сам да су у Западној Европи и у САД (осим на Аљасци), сви вукови побијени. „У Британији последњи је вук убијен 1743. године, у Данској 1772. године, у Немачкој 1904. године, док су у континенталном делу САД вукови у потпуности истребљени почетком XX века” (овде).

Тек у новије време вукови се у ЕУ и САД поновно насељавају у националним парковима, али их ретко кад има више од педесетак.

У Србији, међутим, вукова је толико да је на њих лов слободан. Годишње се у Србији устрели и по две стотине курјака (овде). На хиљаде вукова живи и у Македонији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Русији (овде).

Можда је случајност што све те земље припадају источном хришћанству. Но, објашњење се вероватно крије у томе што се у њима не осећа толики страх од вукова, а и у томе што се у тим земљама ова бића нису истребљивала сасвим систематично.

Лауер би вероватно прокоментарисао – „Јесам ли вам рекао!“ – ако би знао све податке о самоидентификацији бораца наших Отаџбинских ратова (1991-1999) с вуковима.

Тако су јединице самоорганизованих бораца Републике Српске себе називале  Белим вуковима, Вуковима са Вучијака, Вуковима са Дрине итд. А специјална јединица државне безбедности Србије, под командом Франка Симатовића, која се борила у РСK и РС 1992-1995, звала се „Вукови“. Од ње је и настао ЈСО, чији је грб био управо сиви вук (овде и овде).

Лауер би свакако поскочио и због Бећковићеве доцније објављене књиге Станица за откуп вучјих кожа (2012). „Кроз опис једне невероватне, готово карневалески описане потере (за вуком – С. А.)”, уочава један наш приказивач, „песник ствара оштар поларитет између вука као симбола нашег јунаштва, патријархата, традиције, трајања, укорењености, мудрости и издржљивости, насупрот њиховог кукавичлука, срамотном скривању иза мајчине сукње, технологије, новитета, савремености као негативне стране поларитета симболизоване клишеима политичког дискурса који су нужно покриће за суровост, садизам и материјализам” (овде, стр. 251).

Илустрација: Видан Папић (Извор)

И тако, изгледа да заиста постоји нека дубља веза између Срба и вукова. А и наши непријатељи нас, несумњиво, виде управо као та „дивља” и „страшна” бића која су од стране „цивилизованих” народа једноставно морала бити истребљена.

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Њена моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом и даље остаје некако диваљ, самосвојан и непредвидљив.

Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“.

Ми смо заиста посебни.

Због тога ћемо победити. Или нестати.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , , , ,

17 replies

  1. Текст је погодак у центар и то из више разлога. Браво Слободане.
    Ловиће нас једног по једног али нас неће затрти.

    Свиђа ми се

  2. Са задовољством читам текстове господина Антонића и са још већим задовољством могу да кажем да су сваким даном све мање дневно-политички, дубљи су, трајнији, постају такорећи антологијски. Мало је слободних мислилаца остало, мало слободних медија и све је мање занимљивих коментара. Наизглед, као да су нас комерцијализација, глобализација, урбанизација, фискализација, монетизација, активизација ботова… уништили, али није тако. Још нас има. Полако се прикупљамо, ван домашаја система, такорећи у илегали.

    Свиђа ми се

  3. Још један сјајан и упечатљив текст господина Антонића који јасно казује да има и зуба, и оцила има да се зуби наоштре за оне што Србију распињу…
    Бацају на курјачки народ коже јагњеће као мреже, оне коже јагњеће којима се опасују у својим ђавоиманим ритуалима, шаљу и налазе кројаче којекакве, никакве и свакакве, какав бастардни накот хијена и лисица налазе за кројаче кожа у које ће нас зашити па их именују вучићима, и злурадо вичу : “ Ето вукова у јагњећој кожи ! Ето курјака да сатруле у кожуху који им га сакројисмо, да од њих ни очњак не остане !
    А ко ће курјаке спасити од луциферових кројача и ђавољих кожа јагњећих?! Само Јагње Божије што мирно на заклање пође, само ће кротко Јагње Божије спасење даровати…

    Свиђа ми се

  4. Од свих Срба, тренутно ми проф. Антонић највише личи на вука. Не само физички😊

    Свиђа ми се

  5. Само да кажем: у западној пропаганди Србин и није са Пала, већ долази преко Дрине да руши исламску демократију. Или католичку, зависи.

    Свиђа ми се

  6. А ја бих волео да скренем пажњу на нешто друго… Свети владика Николај Велимировић је говорио да су сви издајници у српској историји имали имена као Вук, Вукан, Вукашин и томе слично (не могу да се сетим директног цитата). Истоветну причу видимо у наше дане, што у имену, што у презимену – од велеиздајника Вука Драшковића па све до мегаиздајника коме име не спомињем, а коме људи тепају „педеру“. Такође, ту је и одређени број издајника из логистичке подршке, као Вучићевић из Информера, па и Вулин, Вујовић итд.

    Нешто се не сећам да је Свети владика Николај, као највећи Србин, а верујем и највећи српски светац од Светога Саве, негде спомињао вукове у позитивном контексту, осим да Срби више воле вукове од лисица – али не као да воле вукове, него да са вуковима бар знају на чему су, док су лисице подлије и лукавије. Ми као православни хришћански народ треба да живимо непобедивим Јагњетом и да се угледамо на наше светитеље (били смо силни док смо тако чинили), а не да измишљамо себи неке лажне традиције, које су нас, између осталог, до овде и довеле.*** Ето, и мегаиздајник је наденуо сину име Вукан, не би ли употпунио вучје презиме и вучју ћуд (која, узгред буди речено, у народним пословицама дефинитивно нема позитивну конотацију). Зар таквима да се уподобљавамо, било кад и у било чему?

    Истини за вољу, имамо и Светог мученика Вукашина из Клепаца, али не знам за другу једнозначно позитивну особу са вуком у имену у српској историји. А од изузетака се не прави правило. Толика „вучја издаја“ не може бити случајна.

    ***Не кажем да је аутор чланка тај који измишља лажне традиције (његове часне намере уопште не оспоравам), али ми делује да им наседа. Песничка слобода (Васка Попе, Матије Бећковића, Рајка Нога и других) је дивна ствар, али може да буде веома опасна кад се претвори у нешто друго и венча са псеудодуховношћу.

    Свиђа ми се

  7. Да ли је Владика Николај “највећи “Србин?
    Сасвим субјективно од Вас.
    А да није Варнава Росић?
    Објективно од мене.
    ++++
    Чланак је одличан и указује на то чиме се све служе западни злотвори да би нас оцрнили и пронашли разлог да нас и униште.

    Како рече велики националиста Васко Попа:

    Очију твојих да није
    Не би било неба
    У малом нашем стану
    …………

    Свиђа ми се

  8. Мало епске демагогије, у шта спада горња писанија, не шкоди ако се користи као благи мелем, у зимским ноћима, уз огњиште и гусле. Ако се узме као озбиљно усмеравајуће размишљање, може и да шкоди јер се помере и ослабе критеријуми.
    У реду је да се помену „вучје групе“, али ако изгубимо из фокуса дезертере, добијамо у авлији „вучје дезертере“, што нам је исто као и дезертерске хијене.
    Симболика имена? Да, имали смо првог српског Слободана – Слободана Јовановића. Али имали смо и Слободана – Милошевића, који је спаљивао књиге свог првоименика, и ништа нам није донео сем велеиздаје и све што је претходно ослобођено, издао злотворима.
    Име и презиме не морају ништа да значе. Човек је тај који себе означава. Иначе, како бисте тумачили карактер људи који се зову и презивају Вук Зец?
    Имамо ми и политичара који се презива Јеремић и јесте Вук, али је Поздерац.

    Свиђа ми се

  9. Да ли је владика Николај највећи Србин? Наравно да није! Највећи је Свети Сава.

    Да ли је оцена Светог Николаја као другог највећег Србина сасвим субјективна од мене? Не, уопште. Она и није моја. Оцену је изрекао Свети Јустин Ћелијски, а кога је, опет, савременик Свети Клеопа Сихастријски називао највећим тадашњим духовником у православљу. И то поред живих Св. Порфирија и Пајсија у Грчкој, Св. Гаврила у Грузији и свих стараца у Русији, за које је, или које је знао. Дакле, оцена није овлаш изречена, нити је без (златне) подлоге.

    Уосталом, ко је макар у некој одређеној мери упознат са делима Светог Владике, или сведочењима савременика (нпр. у књизи Монах Калист; или речима Софије Зернове), тешко да може оспорити да је баш нама, Србима, дат васељенски светитељ у рангу Св. Златоуста. Моје субјективно мишљење, ако баш хоћете, је да је у питању највећи човек двадесетог века, а оно пре тога је било понајмање моје. Такође, моје субјективно мишљење је да смо ми, као прилично мали народ, дали највеће људе (глобално) у барем три века: Светог Саву у 13., Светог Василија у 17. и Светог Николаја у 20. Неки народи рађају пуно просечног квалитета, па немају нешто пуно ни погани. Изгледа да је наша улога да понекад породимо бесцени бисер, али зато и гадова имамо за извоз.

    Уосталом, да ли се људи понекад запитају зашто је канонизован баш као Српски, а не Жички (једини са тим епитетом, осим Светог Саве)? „Све је ово некаква наука.“

    Учимо се од њега и Јагњета, и манимо се вукова.

    Свиђа ми се

  10. Господине Ведримире Облачевићу, хм симптоматични „ник“..А да ви као такав, мало поразмислите да је Срба било и пре Хрићанства? Да је вук..симбол, а не буквалност? Да су „јагањци“ српски, клани и..недоклани у НДХ..? Да је Јагањац Божији ЈЕДАН, а не маса..? Маните се молим вас високопарних турбохришћанских „позивенија“! Ово вам поручује православни богослов.

    Свиђа ми се

  11. Vuk je bio mitska zivotinja svih evropskih naroda, od Eskima, pa do starih Grka. Pratilac Apolona bio je vuk. Takodje, pratilac vrhovnog boga nemacke mitologije Votana bio je hromi vuk. Sveti Sava je sa vukom delio tain, ne zato sto je sa vukom drugovao po srodnosti, vec da bi , utolivsi mu glad, obuzdao njegovu zivotinjsku prirodu. Uopste se u tumacenju odnosa Svetog Save i vuka ukazuje na ovaj momenat krocenja zivotinjskog i uvodjenja reda (logosa) u haos sto je prvi zadatak civilizacije i kulture. Otuda je slavista Rajnhard Lauer, inace 1992. godine dopisni clan SANU, vrlo neposteno povezao ne samo srpske pesnike sa krvolocnoscu vuka, vec je potegao argument da narod ciji glavni svetitelj koji utemeljuje njegovu kulturu prisno druguje sa vukom, zlonamerno previdjajuci ovu komponentu kulturnog zadatka srpskog sveca da unese boziji red u vuciji svet tako sto ce biti pravican prema vuku, uvazavajuci njegovu zivotinjsku glad i dajuci mu ono sto mu pripada po prirodi. Lauer je u tom clanku analizirao i Marka Kraljevica i njegovu bahatost (Majka opominje Marka da ne ore drumove, Turci dolaze i imamo ona j cuveni dijalog „More, Marko, ne ori drumove! More, Turci, ne gaz’te oranje“) Ova preka priroda je istorijska pragenetika Srba, koja ce se pokazati i u pesmama o hajducima i uskocima. Sva mucenja Starine Novaka i njegovih sinova, inace strana visokoj srpskoj poeziji Srednjega veka, su po Laueru skript po kome su savremeni Srbi 90-ih postupali prema Muslimanima i Hrvatima. Prepadi hajduka na turske karavane su po Laueru uzrokovali srpske progone muslimana u BIH. I tako dalje… i tako dalje… Nadam se da slavista Rajnhard Lauer nije postao redovni clan SANU. Ako nije, verovatno ce postati, kakva nam je ta institucija. Inace o ovom clanku je RTS,TV Novi Sad jos 1993. g. napravila prilog sa uglednim ekspertima SANU za srspku knjizevnost koji su pokazali koliko se nisko spustio slavista sa dopisnim clanstvom u SANU.Njegov clanak su preuzimali brojni listovi i njegovo tumacenje Srba kao istorijom predodredjenih da budu kurjaci su se visestruko ponavljali u doba kada je to bilo potrebno. I,podseticu da se Mocart zvao WOLFGANG, Gete takodje. Pa da izvedemo odatle suludi zakljucak da je vuk u Nemcima prikriven i kada izvode Requiem ili izgovaraju stihove izFausta.

    Свиђа ми се

  12. НАРОДУ ЈЕ СПАС..АКО ГА СПАСИМО..http://narodnarezolucija.rs/

    Свиђа ми се

  13. Ведримир Облачевић

    мали Србин, срењи Србин, велики Србин
    или,
    најмањи Србин, највећи Србин

    У ком смислу?
    И шта то значи?
    Ко је поставио та мерила и градације?
    Тибор Церна није био Србин а показао је да је велики човек, као планина.
    И шта ћемо са онима који су малецки а много већи од највећих…Србенда?
    И како звати те велике Србе?
    Да ли су они Срби или Србенде?

    Свиђа ми се

  14. Pitam se jesu li u navedenom svetlu svesni Vučićevog prezimena odnosno iz čega je izvedeno i šta ono znači?

    Свиђа ми се

  15. Драги „православни богослове“, колико знам, у православљу су три богослова – Свети Јован Богослов, Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов. Драго ми је да сам сада упознао и четвртог, који једини има благодатну силу да ме лечи од турбохришћанства. Мада, руку на срце, како вама уопште може бити познат мој „статус“ у православном богословљу, осим ако сте још и прозорљиви?

    Мој „симптоматични ник“ је, са једне стране, обичан оксиморон, а са друге, шала на свој рачун, тј. да „ведрим и облачим“. Тако да је испао двоструки оксиморон (међусобно супротно значење самих речи, плус међусобно супротна значења целог исказа). Одабрао сам га мислећи да је симпатичан, не симптоматичан.

    Драги Кобајаши, све што има духовну вертикалу, има своја мерила и градације. Нпр. анђелски чинови, и ту је градацију поставио Господ Бог. У народима такође имамо градације, да бисмо знали на кога да се угледамо. И тад нам све добро иде. Мерило по ком је Свети Сава највећи поставио је цео српски народ током целе своје историје, и то не из неког другог разлога, него зато што је Свети Сава достигао убедљиво највећу духовну висину међу Србима и стекао највећу духовну силу (као што рече Свети Апостол Павле, да не замери православни богослов, отприлике – кад дођем код вас, нећу гледати на реч, него на силу). А њу народ и те како цени. Vox populi, vox Dei.

    Што се тиче мерила по коме је Свети Николај Српски други највећи, то сам изложио у својој другој (и претпоследњој у овој теми) поруци.

    Срећан свима данашњи празник Светог Николаја Жичког!

    П.С. Да не остане половичан одговор…Јагње Божије је једно, али Он је и Пастир. Не пастир вукова, сигурно. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ „Угледајте се на мене, као ја на Христа.“ „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ „Агница Твоја Христе Боже зовет велијим гласом…“

    Срба је било и пре хришћанства, да! Баш зато смо, примањем хришћанства, оставили зверску ћуд, која год да је била! И да, вук је симбол, али не позитиван за хришћанина. А ми Срби смо се, колико разумем, одлучили за Христа Бога, и, колико разумем, док смо Га се држали, све нам је добро ишло. А „мислени волк“, рецимо у молитвама пре причешћа („да не от мисленаго волка звјероуловљен буду“), симболише управо непоменика. Далеко било! Доста нам је што имамо непоменика за председника – чему две речи – председнепоменика.

    Свиђа ми се

  16. „Вук на овцу своје право има..“

    Предрасуде и пороци утиру пут тиранији а челник ће се већ наћи јер, ‘свако време има своје нељуде.’

    Кара Мурзина ‘негација негације’:

    „Данас, доживевши пораз у хладном рату и посматрајући разарање наше земље, знатан део наших интелектуалаца запада у стварање митова, симетрично и по структури слично оном из доба перестројке.
    Ствара се ‘црни мит Запада’ који ‘греје душу патриоте, али му смањује могућност да реалистично опажа и схвати процесе који се одвијају.’

    Свет контролише сатанска окултна елита и преко разних психолошких програма, условљава нам да прихватимо своју мрачну стварност. Уметност, књижевност, политику, спорт .. давно су отели луциферијанци, и у спрези са масовним медијима, све то упаковали у једно моћно психолошко оружје, које ће употребити у разним акцијама, да би подрили / преокренули истину, свега оног што је свето, чисто и нормално.

    „ ..ал тирјанству стати ногом за врат,
    довести га к познанију права,
    то је људска дужност најсветија!“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s