Београдски глас: Србија – рај за мигранте

Прошлог месеца парламент је усвојио Закон о странцима и Закон о азилу и привременој заштити. Ти закони, по оцени Марије Јањушевић, рачунајући и онај о просвети, међусобно су усклађени тако да мигранти стичу права каква имају држављани Србије

„Са задовољством ћу изгласати закон о интегрисаности миграната јер тим људима морамо помоћи. Уосталом, свако има негде неку кућу! Толико празних кућа има у Србији, ја мислим на десетине хиљада. И лепо нам је. По наталитету смо једна од земаља која је при крају лествице у Европи.“

Ово су речи Љиљане Малушић, посланице СНС-а у Републичкој скупштини. Благо, сугестивно и педагошки изговорене, да апелују на саосећање са мигрантима, који у непознатом броју живе у Србији – као да смо, због вишедеценијске несреће, постали колективно имуни на страдања људи по ма чему другачијих у односу на српско, национално и верски неунисоно друштво.

Не би резон госпође Малушић завредео пажњу да је то усамљени, егзибиционистичко-патетични став једног члана водеће парламентарне посланичке групе. Овде је реч о стратегији политичке странке која доминантно управља државом.

„Замислите да се то мени десило, да мене неко не дочека у туђој земљи, а ми смо мултиетничка, мултинационална заједница“, пита Малушићева. „У овој Србији живи не зна се колико народа и народности и то је наше богатство различитости… Замислите да смо ми затворили границу, ја мислим да бих се иселила из ове земље! Не бих била безбедна у њој. Па, ми целог живота имамо миграције! Сетите се само наше историје. Оно што је моја поента: поносим се политиком Владе и председника.“

Деца миграната у нашим школама

Још прошлог септембра, на измештеној седници скупштинског Одбора за људска права, чуло се да ћемо мигранте насељавати у опустелим селима ради дизања стопе наталитета. Заседало се у Суботици, уз присуство представника локалне самоуправе и невладиног сектора.

„О тој седници нису известиле телевизије са националном фреквенцијом, ни водећа штампа“, каже за „Београдски глас“ Марија Јањушевић, члан Одбора као посланик „Двери“. „Дописник ’Политике’ је на конференцији за новинаре добио неодређен одговор на питање: ’Да ли знате да се у шумама око села Таванкут налазе непријављени мигранти, који упадају људима у куће, хараче фрижидере и подруме?’“

У вези са тим, Јањушевићева вели да је разговарала са неколико посланика Бундестага и новинара из Немачке док је, као посматрач на председничким изборима, боравила на Криму.

„Они тврде да се Немачкој догађа да минимум једном недељно мигрант силује локалну девојку, да су очајни и да у становништву влада изузетна љутња“, указује Јањушевићева. „Сматрају да је популарност Ангеле Меркел рапидно опала баш зато што штити мигранте и настоји да преко њих поправи лош природни прираштај. Тако нешто обећава и Александар Вучић, који јој се све време диви. Према документу Комесаријата за избеглице (КИРС) с краја прошле године, мигранти имају три оброка по нутриционистичким стандардима и у складу са њиховим верским потребама, у време када у нашим медијима читамо да се старији брачни пар преселио у пећину зато што не може да плати струју, или да се усред Београда, у пожару због пада свеће, угушила сестра познатог глумца јер је његова породица дуже време живела без струје. И онда се каже да Срби нису хумани.“

Избегличка криза почела је јуна 2015. Тада је отворен Прихватно-транзитни центар  Прешево, онда још 14 центара, од којих више не раде само два (Кањижа и Шид станица). Већ у септембру Мађарска затвара границе, мигранти се групишу ка Хрватској и у Шиду ничу три прихватна центра. Западно-балканска мигрантска рута де факто је затворена 8. марта 2016, а преко територије Србије прошло је више од милион миграната из Азије и Африке.

До јуна 2015. имали смо пет сталних центара за азил, са укупно 810 кревета (Крњача, Боговађа, Бања Ковиљача, Сјеница, Тутин). Према поменутом Прилогу Комесаријата за избеглице, сада је капацитет у „тренутно пет сталних центара и још 13 прихватних“ 6.000 кревета. Стално се „у највећем броју случајева донаторским средствима“ подиже квалитет смештаја азиланата. КИРС пише да се „мигранти у Србији сада знатно дуже задржавају“ и да су више од 40 одсто малолетници, а имајући у виду наше прописе „да свако има право на образовање које је бесплатно и обавезно у основној школи, док је средње бесплатно“, у овој школској години су 534 мигранта уписана у 33 основне и средње школе.

Прошлог месеца парламент је усвојио Закон о странцима и Закон о азилу и привременој заштити. Ти закони, по оцени Јањушевићеве, рачунајући и онај о просвети, међусобно су усклађени тако да мигранти стичу права каква имају држављани Србије. Овај сет прописа усаглашен је са директивама ЕУ и обавезама преузетим у приступним преговорима.

Од 2015. до сада ЕУ је Србији донирала 90 милиона евра и, рекло би се, не штеди на развијању система азила у нашој земљи, од смештаја до контроле граничних прелаза. Почетком 2018. завршен је пројекат МАДАД 1, којим смо добили 7,3 милиона евра. То су новци за „оперативне трошкове у центрима – струју, воду, трошкове за мигранте, храну и смештај за запослене на терену, гориво за све три институције“ (мисли се на Министарство за рад, запошљавање и борачка питања, КИРС и МУП). У центрима имамо 362 запослена.

Мигрантска криза није готова, закључује КИРС, јер су 31. октобра 2017. у Србији била 3.882 мигранта. У редовним центрима за азил борави 1.171 мигрант (Крњача 684, Сјеница 140, Тутин 53, Боговађа 177, Бања Ковиљача 117). У транзитно-прихватним центрима су 2.711 миграната (Прешево 247, Бујановац 196, Адашевци 367, Принциповац 185, Сомбор и Суботица по 114, Димитровград 81, Босилеград 42, Пирот 202, Ниш 112, Обреновац 779, Кикинда 154, Врање 118). Највише је Авганистанаца (56,65% ), Ирачана (16,31%), Пакистанаца (12,80%), Иранца (4,77%), а Сиријаца тек 2,4%.

Зашто држава скрива МАДАД 2?

„Сви баратају бројком од око 3.800 миграната у Србији, али скоро 60 одсто њих су из Авганистана и ту није реч о избеглицама са ратом захваћених подручја, већ о планским економским миграцијама“, анализира Марија Јањушевић. „Министар Небојша Стефановић, међутим, наводи да је 618.412 миграната (то је 10% српске популације) изразило намеру да затраже азил у Србији. Подаци се очито не слажу. Пројектима МАДАД 1 и 2 Србија се обавезује шта ће пружити мигрантима, заузврат ЕУ даје новац. Три месеца покушавам да добијем текст МАДАД 2, јер ме КИРС упућује на Министарство за рад, које ћути. Из неког разлога се то крије. Можда и зато што се МАДАД 2 односи на обавезу интегрисања миграната у наше становништво. Мигранти су добили персоналне педагошке тренере у основним и средњим школама, а на те тренере већ деценију чекају наша деца са посебним потребама. Нико није неосетљив на проблеме миграната, али као земља сиромашних људи морамо пазити како ће Србија надокнадити домаћем становништву то што ће збринути мигранте, а и повести рачуна о мењању демографске слике земље с обзиром на фертилни потенцијал миграната.“

Драгица Бг. Пушоњић

(Београдски глас, 26. 4. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Београдски глас: Србија – рај за мигранте”

  1. Србија можда је рај за мигранте, што је, на светском нивоу, престижно, али је пакао за своје грађане, поготову за пензионере и раднике, који су једина казнена експедиција становништва, оптерећена беди, глађу и јади. Тајкуни и политичари са њиховим сателитима и климоглавцимаа су довољно опскрбљени. Уколико неког и ухапсе, као аласи, ухвате га пољубе и пусте, а касније оштету плате опет грађани Србије који плаћају порезе, доприносе, намете и ПДВ, на њихову жалост.

    Свиђа ми се

  2. Не бих рекао да је Србија рај за мигранте, нити да је пакао за Србе, нити да је циљ целог пројекта интеграција Афганистанаца у српско друштво, па чак ни да је идеја да се овде направи исламска држава. Нико на целом свету не зна шта је циљ, нити ко иза завесе повлачи конце и управља миграцијама војно-способних мушкараца, праћених безначаним процентом жена и деце. Можда су све то будући индустријски и пољопривредни радници, али на први поглед ми више личе на будуће војнике, будуће западне коалиције, на будућем источном фронту.
    Глупаве изјаве приглупих партијских активисткиња само говоре да постоје људи, и људкиње, који би за спонзорисани пут у Париз или Рим и могућност да на друштвеним мрежама објаве своју слику испред неке металне конструкције, рекли било шта о било чему и направили будалу од себе. Безначајна појава.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s