Оливер Ричмонд: Косово је промашај политике међународног интервенционизма

НАТО интервенција на Косову је необјашњива, са становишта поштовања устројства територијалног суверенитета државе – кључне премисе, али и ограничења глобалног геополитичког поретка грађеног након Другог светског рата

Оливер Ричмонд, професор међународних односа, Универзитет у Манчестеру (Фото: Д. Жарковић)

Глобална политичка арена не управља светским поретком сама, данас постоји читав спектар нових структура које остварују утицај на управљање светом.

Међу новим управљачима светом, најризичнија придошлица по мир стиже из „дигиталне васионе”, истакао је професор Ричмонд током недавног боравка у Београду, где је на Факултету политичких наука одржао два предавања о миру у 21. веку – теми књиге коју тренутно пише.

Свет је данас врло трусно подручје?

Дефинитивно живимо у транзицији, која подсећа на хаос. Геополитички видимо свакојаке врсте тестирања текућег устројства које више нема само формат међународног глобалног поретка после 1945. Тај поредак јесте утицајан и моћан, али данас упоредно делује још и један читави спектар структура које остварују утицај на управљање савременим светом: од међународних мрежа цивилног друштва, и нових генерација утицајних и каткад веома нетранспарентних кругова донатора, до тајанствених контролора дигиталне васионе. Зато данас и постоје веома дестабилизујуће противуречности у глобалном поретку. Једну међу тим противречностима регионалних и глобалних последица покренуле су САД, које никада нису биле сасвим сигурне да ли желе да воде поредак или не. Истовремено њихов систем вредности био је веома „европски”, „евроцентричан” или ако хоћете „северњачки”, који се у додиру са светом сусрео с бројним противречностима, од којих су неке разрешене, а неке нису ни до данас.

Мислим да је Запад био такође прилично ћудљив поводом питања каква треба да буде природа државе која треба да буде компонента поратног поретка. Социјалдемократска или капиталистичка? Комунитарна или ауторитарна? И та здвојност се показала као дестабилизујући фактор у напорима за изградњу међународног правног поретка, будући да различите врсте држава имају различит квалитативни утицај на природу мира, поретка, интеграција како на регионалном тако и на глобалном нивоу. С друге стране, Запад и није све време предводио свет након Другог светског рата: постојао је конфликт око тога ко би требало да води глобални поредак. Сетите се Хладног рата. Тек током деведесетих година прошлог века, Запад као да се наметнуо као лидер глобалног поретка, али је у том настојању многе ствари заташкао. Ипак, паралелни слојеви глобалног поретка успостављени су још током Другог светског рата.

Хоћете рећи да је у Другом светском рату почела конструкција два различита слоја глобалног поретка?

Да. Један је био политички: њему је с временом дато прихватљиво, доброћудно обличје демократије и борбе за људска права. Други је био економски поредак, одлучан да спречи уплив државе. Наиме, Американци су изврдали Европљане 1942. године током преговора о природи будућег међународног поретка. Европљани су заговарали изградњу система у коме би државе и међународне државне организације реорганизовале ресурсе и њихову дистрибуцију како би се обезбедило очување мира. Американци су изместили нагласак те дебате, заговарајући да политичку моћ треба држати под контролом, а домен ресурса препустити капиталу. Тако се и десило да сте након Другог светског рата добили „фластер” у облику Маршаловог плана с огромним ограничењима, међу којима није само чињеница да Совјетски Савез није био укључен у тај програм. Капитал по природи ствари не прати моћ, већ се организује по критеријуму ефикасности: не треба вам политичко поравнање за кретање глобалног капитала. Отуда и подривање социјалдемократија, и бројних нових „држава благостања” само две-три деценије после Другог светског рата. Скок у будућност, и долазимо до оног што се данас догађа широм света. Наиме, на делу су спољне силе које делују мимо контроле централизованих модерних држава. Док је некада капитал био судбоносно увезан за матрицу производње и потрошње у богатом свету – где је Југославија својевремено пала на погрешну страну, данас су на сцени нови међународни односи повезани с државама као извором најјефтиније радне снаге и материјалних ресурса, и способношћу Запада да финансира сопствене „државе благостања” одржавајући неједнакост или, ако хоћете, хијерархију у глобалном систему држава.

Зашто је дошло до разбијања Југославије?

Носталгичан сам кад је реч о Југославији, као и многи. На много начина, била је пример позитивних и негативних одличја политике те епохе. На локалном нивоу: с једне стране изузетна федерација, а с друге полицијска држава моћних тајних служби. На међународном плану, фасцинира иницијатива о Покрету несврстаних и његовом утицају усред Хладног рата. Академски кругови не цене баш превише деловање несврстаних. Ја сматрам да су показивали како између два екстрема Хладног рата постоји средњи пут, постоји „глас између”. Сетите се кипарског архиепископа Макариоса на пример. У међувремену, сматрам да је распад Југославије неуспех глобалне политике. С једне стране, сукоб политичких програма југословенских република на локалној сцени био је дуго подстицан, а затим је дошло до бруталне борбе и с интересима глобалног капитала. Такав конфликт није се десио само овде, виђен је у разним форматима, кроз јачање класних сукоба, протеста због несташица хране или кроз настајање ауторитарних држава и у другим регионима света. Овде је добио размере ратова, с варљивим исходом у коме је мировна дивиденда политичка и легална, али не и економска.

Шта објашњава НАТО интервенцију на Косову?

НАТО интервенција на Косову је необјашњива, са становишта поштовања устројства територијалног суверенитета државе – кључне премисе, али и ограничења глобалног геополитичког поретка грађеног након Другог светског рата. Косово је притом промашај политике међународног интервенционизма, који враћа на сцену многа стара питања и проблеме. Држава не може постојати за себе, мора бити уграђена у регионални поредак сагласности, консензуса и легитимности. У противном, постојаће јасне противуречности око питања идентитета, разумевања историје… На одређени начин, иронија је да косовски Албанци теже повратку на рецепт старе геополитике о креирању националних држава, уместо остварењу регионалних поравнања. Али, кад погледате глобално окружење и шта је у понуди на „тржишту” међународно признатих формација, једино држава обезбеђује вечна права и статус у глобалној заједници.

С друге стране, ако покушате да разумете НАТО интервенцију на Косову са становишта либералних теорија грађења мира с хуманитарним дејствовањима – које су бујале деведесетих година прошлог века на Западу – онда је та интервенција објашњива. На Косову су дејствовала два међусобно сукобљена система разумевања функционисања глобалног поретка. У решавању Косова, примењен је сличан модел као и у случају других конфликата проистеклих из процеса разбијања Југославије. Уз сву примењену дипломатију, мировне преговоре и мировне операције, крајњи резултат било је настојање да се сукоби разреше ослонцем на државе – носиоце нових политичких и законодавних решења, али без економске компоненте. Такав концепт осуђен је, по мом мишљењу, на пропаст. Како год да било, трговинске, транспортне, привредне и друге везе морају се опет и изнова градити, уз све преиспитивање идентитета и односа према просперитету и стабилности. То је све много једноставније у регионалном контексту. Може звучати наивно, али како се нико није сетио могућности поновног стварања Југославије – у контексту нове реалности 21. века?

Где је данас место УН у глобалним превирањима?

Велики сам поштовалац Уједињених нација, оне представљају важан чинилац изградње међународне мировне архитектуре 20. века. Ипак, сматрам да су данас врло ружно затечене: времена су се променила, дигитална арена изместила је силну моћ у руке међународних корпорација које имају своје рачунице с друштвом, а капитал се нигде не надноси из бенигних разлога. Мислим да УН немају оруђа да се носе с тим стварима: мноштво модерних конфликата нису повезани с интерним збивањима или конфликтним личностима на појединим теренима. УН ипак нису обамрле, оне су фактор у разрешавању оних других ратних конфликата.

Да ли је ЕУ миротворац?

ЕУ није баш ефикасна организација с прихватљивом и целовитом спољном политиком.

Шта је највећа претња глобалном миру у 21. веку?

Упркос реторици, чини ми се да је мала вероватноћа да свет задеси конвенционални или нуклеарни рат. Међународна заједница је током прошлог века здушно утемељила и подигла силне системе за надзор и суочавање с факторима који узурпирају мир – иако они нису увек успешно деловали. Сирија је пример „крварења” глобалног поретка, таквих примера срећом нема у другим регионима. Дакле, ризик од колапса глобалног поретка постоји и данас. Шта ако постоји могућност за злонамерно дигитално мигољење кроз успостављене слојеве и структуре које одржавају глобални мирнодопски поредак? Није сасвим јасно да ли такав сценарио већ постоји. Познати научник Џејмс Дарен сматра да је свет увелико ушао у фазу „субатомских ратова” којих, наиме, уопште нисмо свесни, и који се увелико воде негде у „дигиталној атмосфери”, далеко мимо терена и територија. Највећи ризик по поредак рекао бих да лежи у магловитој новој спрези моћног капитала, нових дигиталних технологија, државних система жељних контроле података, као и сегмената војне индустрије који чекају своју прилику. Све то у име неких екстремно десничарских идеологија.

Тања Вујић

(Политика, 28. 4. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s