Светозар Поштић: Најстарији језик и суштина једне културе

Оно што један народ чини аутентичним јесте његова култура, коју не чине само историја и језик, већ највише религија. Припадници тзв. српске аутохтонистичке школе највише истичу паганску словенску веру, а немањићку српску државу ниподаштавају

 

Почетком деведесетих година прошлог века, када су многи Срби почели да откривају свој идентитет и да без страха истичу припадност свом народу, почеле су да се појављују и све бројније књиге у којима се тврдило да су Срби најстарији народ на свету, и да су од српског језика потекли сви остали језици. Међу покретачима тих идеја највише је било људи без факултетских диплома, или са дипломама из области невезаних за истраживање тих области, као што су машинство и политичке науке, али су њихове теорије временом стекле наклоност и појединих историчара и лингвиста. Иако несумњиво вођени и родољубљем и жељом да се на неки начин надокнади осећај ниже вредности који се појавио услед огромне, злонамерне пропаганде а затим и рата против Срба и Србије, аутори тих књига углавном су искористили слабу образованост и подривен колективни идентитет дела нашег становништва да би стекли славу и новац.

Што се тиче староседелаштва Срба на Балканском полуострву, та теза је већ озбиљно аргументована од стране цењених стручњака. Па ипак, податак из уџбеника историје да су се Словени доселили на Балканско полуострво тек у шестом или седмом веку после Христа вероватно није заснован на завери, већ на легитимном уверењу старијих стручњака базираном на историјским, пре свега византијским изворима. О историји Јужних Словена у доба Антике ипак се мало зна, и тешко је за сад било шта неопозиво утврдити, али докази о староседелаштву Словена на Балкану ипак озбиљно мењају савремену историографију, а можда и оправданост територијалних потраживања у неким будућим политичким преговорима.

Са лингвистиком ствари ипак стоје мало другачије. Онај ко се барем мало удуби у проучавање историје језика одмах схвати да се сваки језик под утицајем околних језика и увођењем нових речи и израза брзо и незаустављиво мења. Познавање страних језика и култура такође нам омогућава да приметимо да су за исти језик и народ различити суседни народи углавном имали и различита имена. Је не желим овде да поставим било какве тезе о пореклу српског језика, само да укажем на неке опште лингвистичке чињенице које наведене неоромантичарске тезе чине у најмању руку сумњивим. Најзад, главни циљ овог текста је да истакне најважнији чинилац културног идентитета једне нације.

ПРОМЕНА ЈЕЗИКА

Колико брзо се један језик мења можемо видети по великим разликама између црквенословенског језика, који су по свему судећи Словени на Балкану користили у деветом веку, и савременог српског језика. У доба Светих Кирила и Методија вероватно нису ни постојале велике разлике између западне, источне и јужне варијанте једног, заједничког словенског језика, чији представници сигурно потичу из исте постојбине, где год она била, и те разлике су се у раном средњем веку могле сматрати само дијалекатским. Ако знамо да су се пољски и чешки, чија је разлика можда слична разлици између српског и бугарског, или чак српског и словеначког, почели раздвајати тек после 10. века, видећемо како се језици брзо крећу у различитим правцима.

Познати византијски и германски извори из позног античког периода наводе Венте (Венеде) и Анте као два највећа словенска племена која говоре различито, али се савршено међусобно разумеју. Сигурно је да се једно од словенских племена тада звало и Срби. То се, између осталог, види и по називу два огранка Лужичких Срба, који још увек живе на територији Источне Немачке, али њихов језик је, природно, сличан пољском (доњелужички), односно чешком (горњелужички), јер се налазе близу та два народа.

Брза промена језика може се запазити и по другим најстаријим записима. Епску поему „Беовулф“, написану вероватно у 10. веку, тешко да може да разуме било који данашњи Енглез, а да ли ћемо језик који му је претходио назвати староенглеским, старонемачким или готским ствар је конвенције и ауторитета лингвисте који га именује. Након стандардизације језик се спорије мења, па Шекспира, који је писао на преласку из 16. у 17. век, може разумети и онај коме енглески није матерњи језик, као што сваки Србин са знањем руског, језика чија је књижевна варијанта усвојила више речи и облика из црквенословенског, може разумети већину текстова написаних на територији наше средњовековне државе.

Српски језик није стандардизован до 19. века, па су се произвољности у његовом коришћењу и број његових варијаната временом увећале. Вук Караџић је за образац узео источнохерцеговачки дијалекат, који је, будући у средишту нашег говорног подручја, био под најмањим утицајем околних језика. Ако један просечан Београђанин посети села око Пирота, рецимо, може помислити да слуша бугарски, а севернобанатски дијалекат је фонолошки и лексички под значајним утицајем мађарског језика. Илустроваћу утицај доминантног језика у средини реченицом коју сам чуо од једног Србина који се у Чикаго доселио као дете. Он је гужву у саобраћају док је возио кола описао овако: „кара испред мене, кара иза мене, а ја у битвини“. Да у српском језику није развијен граматички и правописни стандард, можда би се неке од речи које користе Срби прве и друге генерације у Чикагу, као што су кена (лименка), пентати (бојити, фарбати) и бадрати (сметати, досађивати) временом нашле и у неком речнику.

Овакви примери нам говоре да чак и да се некадашњи заједнички словенски језик звао српски, то не значи да је он био исти овај језик који данас користимо, већ језик којим су се некад давно служили сви Словени, чији су потомци сада распрострањени од Берлина и Клагенфурта до Владивостока. А како се он звао, словенски, антски, српски или некако другачије не би требало да прави неку већу разлику.

НАЗИВИ ЗА НАРОДЕ

Још важнија ствар у овој расправи је назив за одређени народ који се прихвати и у употреби одомаћи. Научници не могу сасвим да се сложе око порекла назива речи „Срби“ и „Словени“, али чињеница је да су оне почеле да се користе након наводног доласка Словена на Балканско полуострво. На крају крајева, многи народи за себе имају другачији назив од странаца. Што један народ има више суседа, то је и број назива за њих обично већи. Тако се, на пример, Немци налазе у средини Европе, и сваки народ који их окружује их другачије зове. На енглеском они су Germans, на француском – Allemands, данском – tyskerne, италијанском – tedeschi, литванском – vokiečiai, летонском – Vācieši, на словенским језицима – Немци (Niemcy), а сами себе они зову Deutsche. Да нису тако бројни и да нису играли тако значајну улогу у европској историји, били бисмо због свих ових различитих имена потпуно збуњени.

Један од назива за различите етничке групе распрострањен широм Европе је прото-немачка реч Walhaz, у значењу „странац“, „Римљанин“, или „онај који говори келтским језиком“. Тај назив се сада користи у разним језицима за означавање различитих народа. Од њега, рецимо, потичу речи Велшанин и Валонац. Мало другачија варијанта исте речи на пољском и на словеначком означава Италијане (Włoch односно lah), а у мађарском Румуне (oláh) и Италијане (olasz). Турци су Власима називали балканске хришћане, а назив се исто тако користио и за „сточаре“. Срби истом речју називају романизовано становништво Источне Србије, а римокатоличко становништво Западног Балкана Власима је називало Србе у Босни и Херцеговини и уопште православце из бивше Војне крајине у данашњој Хрватској. Према томе, видимо да се исти назив може користити на разним језицима за народе различите по пореклу, језици и религији. У светлу ових околности, питања ко је, када и зашто Србе назвао Србима губе на значају.

СУШТИНА ЈЕДНЕ КУЛТУРЕ

Срби су малобројан народ, често злостављан и на различите начине десеткован, али то не треба да буде разлог да се њиме не поносимо. Налажење потврде личног идентитета у древности свог народа и језика, како то чине поједини псеудоисторичари и псеудолингвисти, не разликује се много од потврде сопствене сигурности у материјалном благостању. Јер оно представља само материјални доказ који служи за сакривање личних недостатака иза колективне величине и за надокнаду духовне празнине или психолошких комплекса хвалисањем сопственом јачином, способношћу и узрастом.

Оно што један народ чини аутентичним јесте његова култура, коју не чине само историја и језик, већ највише религија. Припадници тзв. српске аутохтонистичке школе највише истичу паганску словенску веру, а немањићку српску државу, која нам је дала чак деветнаест владара светитеља, они ниподаштавају. А ми знамо да се, за разлику од римокатоличке, у православној цркви светитељем не проглашава онај који је био само политички подобан. Ти људи су стварно били свети. Ми се од Хрвата не разликујемо ни по изгледу ни по језику, само по вери, а опет због тога имамо и различите називе и гравитацију ка другачијим цивилизацијама.

Срби нису само изузетан народ, већ и изабран народ, као што су то били Јевреји пре него што их је 33. године Бог ставио на одлучујући испит. Срби су постали оно што јесу кад су примили хришћанство. Тако су добили не само истиниту веру, већ и писменост и културу. Од разуларене, многобожачке масе постали су потенцијални наследници Царства Божијег.

Може се десити да неког не задовољава да своју културу дели са другим народима, као што су Руси и Грци. Тај онда може усвојити Светосавље, завештање највећег Србина и оца наше нације. Али Свети Сава, за разлику од данашњих надобудних аутодидакта, био је роб (раб Божији). „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мт. 20:27). У овој реченици крије се тајна за разумевање суштине нашег бића, како личног тако и колективног. Колико смо јединствени у послушности и слеђењу правих вредности, толико ће нам се и дати.

Ми Срби можемо да будемо поносни на свој народ, језик, уметност, културу и историју, али пре свега благодарни Богу што нас је убројао у изабране народе и пружио нам могућност да себе до краја живота усавршавамо благодатним откривењем и светим причешћем. Већина нас својим мислима и поступцима то ионако није заслужила.

Advertisements

14 thoughts on “Светозар Поштић: Најстарији језик и суштина једне културе”

  1. Почео сам читати, издржао неколико параграфа, сјетио се Соње Бисерко, Наташе Кандић, Чеде и осталих истакнутих чаланова наше какадемије, кисело се осмјехнуо и смогао довољно снаге и воље да оставим коментар на овај БЉАК чланак! Не пада снијег…што више оваквих чланака све више индикација да нисте своји. Жалосно.

    Свиђа ми се

  2. Јадни ли су Индуси и Кинези, скоро као наши прадавни Срби, још увек су разуларена, многобожачка маса. А и тај њихов наталитет, њихови прастари и неразумљиви језици, њихове велике државе, да је то нешто добро ваљда би Римљани, као прва хришћанска држава, сачували империју, латински језик и били најбројнији народ на свету.

    Свиђа ми се

  3. Тачно је да ткз. „аутохтонисти“ често умеју да ниподаштавају хришћанску и немањићку страну српске историје. Али, то није увек случај. Уосталом, они се по правилу баве истраживањем старије историје коју многи оспоравају – те насупрот оспоравача чак и благонаклони испадају неблагонаклоно.

    Аутор је, уопште гледано, лоше саставио овај чланак. Зашто? Па пре свега, није се ни изјаснио шта ОН сматра за истину. Цели аргумент му се заснива на томе како разни народи називају Немце и како се језици мењају. То сигурно тврди и друга страна. То му је доказ да „то ништа не мора да значи“. А можда и може, ко зна. Више личи на ограду него на аргумент. А онда закључак – битна је садржина наше културе.

    А управо се о садржини наше културе и ради. Ко је читао Милана Будимира (постоји једна књига која се релативно лако може наћи, „Са балканских источника“), тамо ће наћи занимљиве тезе да порекло грчке драме, сцене, дионисијских свечаности – није грчко, већ да је дошло са севера. Ако је тај народ из кога је дошло у некој вези са Словенима, онда и то може у неку руку бити део нашег наслеђа. А Милан Будимир је био наш највећи лингвиста.

    Волео бих, у ствари, да видим г. Поштића да прочита неки рад Милана Будимира и реплицира њему. Лако је реплицирати Јовану Деретићу који шири разноразне бесмислице и лака је мета. Као да је запошљен да дискредитује аухтонизам.

    Аутохтонисти копају, по архивима, по генетичким истраживањима, по језичким истраживањима, по климатологији (ледено доба је нужно ограничавала становиништво у Европи на одређене појасеве) и нужно праве бројне грешке. А онда се супротна страна ухвати за неке најочигледније грешке и над тиме сеири.

    Ја лично не мислим да су Срби народ најстарији, не знам ни шта то уопште треба да значи, не мислим да је српски језик најстарији на свету, нити најбитнији на свету. Али, мислим да јесмо старији него што се учи у школама, да у додиру са старим народима нисмо само примали утицаје, већ смо и сами утицали на њих.

    Док ткз. званична историографија се базира на једном миту о нама као дошљацима, анархичним, без државе, којима су други правили државе, други правили писма, оснивали институције, итд. итд.

    Свиђа ми се

  4. Господин Поштић, да ли намјерно или из незнања и недостатка наобразбе (које тако великодушно спочитава „аутохтонистима“), свеједно, резултат је исти, кривотвори, избјегава и карикира чињенице, док себе издиже на ниво праметра из Севра, као једину мјеру знања које, на пладњу истине, износи пред читаоце. То што је Поштић поткрај прошлог вијека открио да је Србин, oли, како он вели „Почетком деведесетих година прошлог века, када су многи Срби почели да откривају свој идентитет…“, не значи да су сви Срби били незналице. Дапаче, највећи број Срба је знао да су Срби. Шта још каже Поштић.. „Међу покретачима тих идеја највише је било људи без факултетских диплома, или са дипломама из области невезаних за истраживање тих области, као што су машинство и политичке науке..“. Биће да су Олга Луковић, Павле Соларић, Реља Новаковића, Павел Шафарик и ини тек гомила опскурних ликова које поштовани Поштић испоштова тако што им ни не помену ни имена ни вријеме у којеме су живјели и радили. Како другачије протумачити тај „недостатак диплома“ (значи мораш бити члан библијотеекеее) или тамо неке машинце што су се, онако масни и прљави од мазалице, усудили да слободно вријеме троше на филологију? Ту страшну науку, коју су понајвише студирали они који нису могли да се упишу на електротехнику, јер су из математике имали мршаву тројку. Да не говорим о томе што су прави математичари, ослобођени ланаца Бечке школе, читали (од те исте школе) забрањене а ипак доступне књиге (ко хоће да чита), гдје пише мало другачије него ли тамо гдје је Поштић завиривао (Сорбона ли бјеше, к’о Олга? Аааа Виљнус.. знам да је неки чувени универзитет). Тако дођосмо и до Јована И. Деретића, оног навелико исмијаваног физичара (очигледна је Поштићева намјера да прискочи на тај „bandwagon“), који се, уз све провале којим нам је „кућу напунио смијехом“, усудио да се позива на изворе старије од Христа, а самим тим и од Немањића, налазећи их, међу осталим градовима, и у истом оном „кара испред, кара иза“ Чикагу, и понуди понеки детаљ из живота Срба прије Немање. Немањићи се код њега (и других чланова те школе ван 16-ог бецирка) слабо помињу из простог разлога што се о њима већ подоста зна и што су Срби натјерани да, кроз „званичну науку“, помисле да су Немањићи први Срби икад и да су на Земљу стигли право с Марса. И наравно, као утемељивачи српске гране православља, треба да буду и они одакле почиње српска историја, а све прије тога третирати као непостојеће, неозбиљно, или како Поштић вели „податак из уџбеника историје да су се Словени доселили на Балканско полуострво тек у шестом или седмом веку после Христа вероватно није заснован на завери, већ на легитимном уверењу старијих стручњака базираном на историјским, пре свега византијским изворима“. Дакле множина.. тј његово царско величанство Порфирогенит, нема даље… пуј, пике, тачка, ко друкчије каже, клевеће и лаже. Шта још ту има? .ах, да.. Један од јачих аргумената (о језику који тече) на који се Поштић позива је прича неког његовог пајтоса из „знаш ти добро којег“ града, који је, ето, својевремено био „у битвини, међу двије каре“, а да се Поштић претходно није распитао колико му је та јаранова исповијест вјеродостојна и може ли је измјерити онај праметар истине одозго. Јер да јесте, знао би да у сваком мјесту гдје живе Срби, а које припада „Five Eyes“ свијету, постоји та прича о „кари испред, кари иза“, као и о „карпетима развученим од вола до вола“, „ај ноу, бре!“ и још неколицина урбаних легенди, и да су аргументи на које се позива весели Деретић недокучиво озбиљнији спрам оних које нуди веселији Поштић..Нећу даље, и ово је превише времена за коментар о лимунади.. без лимуна.. а.к.а цукервасер.

    Свиђа ми се

  5. Да ли су Срби Словени? Или… да ли су можда сви Словени у ствари Срби? Судећи по сродности језика, могло би и једно и друго, али да ли је логично да су Срби аутохтони становници Балкана који су се онда кроз миленијуме проширили све до Балтика и Тихог Океана, или ствар ипак стоји мало обрнуто – тј. да се онај словенски елемент у Срба, који живе на самом југоисточном ободу огромног словенског блока, ипак некада доселио са Истока? Тиме не желим потпуно негирати елементе балканске аутохтоности Срба. Несумњиво је на Балкану дошло до великог мешања и стапања словенских придошлица са већ присутним мање-више аутохтоним становницима које су на Балкану затекли (било како да су се звали), и тако је дошло до амалгама у коме је превладао словенски језик: Срба. То се није одигравало од каре до каре, него природно, кроз генерације – од каре до п…е и обрнуто. А – да ли је то почело од шестог века по Христу, или (далеко) пре тога… у недостатку писане документације је немогуће рећи. Генетска истраживања би у многоме могла помоћи. Уосталом, код свих Европљана се могу у извесном проценту наћи и гени Неандерталаца – код неких више, код неких мање.
    Мени је упала у очи ова Поштићева тврдња: “ Срби нису само изузетан народ, већ и изабран народ, као што су то били Јевреји пре него што их је 33. године Бог ставио на одлучујући испит. Срби су постали оно што јесу кад су примили хришћанство. Тако су добили не само истиниту веру, већ и писменост и културу. Од разуларене, многобожачке масе постали су потенцијални наследници Царства Божијег“. Изузетан… изабран… У чему изузетан… за шта изабран? Нису они једини примили хришћанство – а уосталом писменост и високовредна култура су постојали и код других народа далеко пре хришћанства. Ма, побогу – нису сви пагани били “разуларени многобошци“. Овако изгледа да се одбацују све непроцењиве вредности пре (и пара)хришћанских култура и цивилизација и иде у правцу неког хришћанског шовинизма?
    Било би занимљиво чути објашњење г-на Поштића .

    Свиђа ми се

  6. Српски народ је изабрао хришћанство, није му наметнуто. Тешко се непокорном српском народу може наметнути нешто. Ауторово је право да осећа као песник, а не као научник кад говори о изабраност свог народа – ко сте ви сви да му то оспоравате? Његову интуитивност. Оспоравајте право западу да се понаша као изабран да спроводу правду са небеса како је они виде. Нека Србин сматра да је његов народ изабран. Изабраност од Бога НЕ подразумева супериорност, већ бреме (појмови бран, изабран и бреме су повезани, бременита је и жена која носи младенца) Осећајте се и ви тако, нека Бог да. Аутор нигде није рекао да други народи нису изабрани. И још : разуларен значи без улара, а сам префикс раз- указује на незаједништво, на индивидуалност, појединачност. Многобошци су имали много богова и сваки је вукао на своју страну. Народ подразумева заједништво. Хришћанин је изабрао да га води Христос. Нигде не пише да су Срби били зли пре примања хришћанства. Када се говори о народу нужна су уопштавања, али паралеле са развојем личности су дозвољене. У временима информативног рата у којима се омаловажава српски народ, и то по цивилизацијској основи овакви текстови су увек дочекани на нож. Понекад не треба претеривати са тзв објективношћу.

    Свиђа ми се

  7. Слажем се са коментаром горе да је српски народ прихватио хришћанство и да је боље што је тако, као што мислим да је небески народ (у смислу заједнице повезане небом).

    Али иначе многе од ставки које г. Поштић наводи би потписао свако. Подразумева се да је култура битна, да су Немањићи битни, да је хришћанство битно, итд. Он само брка нивое. Не ради се сукобу принципа, већ о сукобу истраживања. Као што је грешка код аутохтониста што откривањем неке старије историје унижавају немањићки период, тако је и овде грешка иста, само у супротном смеру.

    Главно је питање, имају ли смисла аргументи једне и друге стране? Има ли доказа?

    А не да се правимо наивни и говоримо о принципима, и како се језик мења, и како постоји више назива за један назив. Као да то аутохтонистички аутори не знају.

    Аутохтонистички аутори су, то је тачно, аматери, што и даље не мора да значи да нису у праву. Баве се историјом коју на катедрама за историју очигледно не смеју да се баве, да их не би исмејали. То значи да су унеколико и храбрији.

    А ово – „Већина нас својим мислима и поступцима то ионако није заслужила.“ – не знам да ли ико може да каже, јер о овој заслузи одлучиће Бог. На страну што не видим какве везе има са темом.

    Свиђа ми се

  8. @Владанка:
    1.Текст г-на Поштића није песнички. Читајући га, стиче се утисак да је писан са аналитичком аспирацијом. Према томе, дискусија о њему треба да буде објективна – а није јасно шта подразумевате под “тзв. објективношћу“. Иначе, ја га заиста нисам дочекао “на нож“.
    2. Кажете: “Тешко се непокорном српском народу може наметнути нешто“. Како онда објашњавате успешно и лако наметање латинице током (а и после) комунистичке владавине?

    Свиђа ми се

  9. Поштовани Јоване, нисам мислила да сте Ви дочекали на нож већ да се уобичајено то ради у склопу инфо (спец.) рата – да ли је међудржавни, међуцивилизацијски, идеолошки или не знам какав други рат, није овде тема. И Ви сами учетвујете у одбрани ћирилице и онога што она представља (цивилизацијски). Да, текст има и аналитички приступ, али је закључак ауторов личан. Дакле он је комбинација приступа теми и не видим ништа лоше у томе, посебно што је објављен у његовом „Стражњем дућану“ Што се тиче наметања латинице неколико ствари. Сложићемо се, мислим, да је и наметање латинице део спец рата. Пре бих рекла да је латиница подметнута, него наметнута, потребно је време да се разоткрију субјективне и објективне околности.. Такође, имајући у виду Ваше знање по том питању, свесни сте да је наметање/подметање латинице старије од комунистичке владавине , што не оправдава потезе комунистичких власти по том питању. При том, не заборавите да су многи комунисти писали на ћирилици. Затим, погледајте горње коментаре, ниједан није на латиници. Наш животни век је кратак у односу на трајање неких процеса. Што се „тзв. објективности“ тиче…можемо ли бити објективни до краја? И чему би нас то одвело (у ствари, докле је та тежња за објективношћу, независности од личности и Личности довела). Инсистирање на објективности ме понекад излуди. Да ли сте Ви објективни када анализират нешто или сте оптерећени историјом, идеологијом, личним искуством (не Ви као Ви, него свако људско биће). Раде нам о глави. крикнути је дозвољено. Хоће ли нас спасити објективно сагледавање или инстикт за самоодржањем (? Или пак препустимо Богу? Да, али нека чује вапај. Тешка је тема, додатно ми је отежано недостатком времена и снаге, надам се да сам бар мало објаснила на шта сам мислила

    Свиђа ми се

  10. „… немањићку српску државу, која нам је дала чак деветнаест владара светитеља, они ниподаштавају. А ми знамо да се, за разлику од римокатоличке, у православној цркви светитељем не проглашава онај који је био само политички подобан.“
    Напротив, за свеца је проглашен јако грешан владар, слаб Хришћанин, само зато што је саградио мноштво манастира.
    Од немањићке државе не оста ништа, управо захваљујући Немањићима (и најезди Османских дивљака и других непријатеља, да будемо поштени).
    А њихова (и наша) СПЦ се до дана данашљег сваком властодршцу клања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s