Владимир Коларић: „Они живе, ми спавамо“ – стратегија отпора

Прави реализам, у том смислу, није у спавању („Они живе, ми спавамо“, из филма „Они живе“), него управо у избору правог тренутка

У ремек-делу Џона Карпентера „Они живе“ (They Live, 1988) најдужа борба, дужа од оне завршне против ванземаљских колонизатора, је она када главни јунак покушава да натера пријатеља да погледа истини у очи, односно да види праву истину стварности у којој људи живе.

Пријатељ се у свом одбијању да види истину позива на то да „има жену и децу“, док му главни јунак каже како оним што чини управо жели да спасе његову жену и децу.

Укратко, „реализам“ некада налаже компромис, а некада отпор, и нема универзалног рецепта. Са тим да треба имати на уму да колонизатор најчешће рачуна на ефекат жабе скуване у хладној води, па реализам у том смислу подразумева осећај за прави тренутак да се из воде искочи. А то по правилу подразумева отпор оваквог или онаквог облика и интензитета. Који, разуме се, треба припремати, тражећи оперативне, материјалне и идејне ослонце, као и праве савезнике, и никада, ни у тренуцима најтежих компромиса, не препуштати ствари случају и не губити компас, односно свест о свом истинском положају и пожељним и достижним циљевима.

Бити повезан, знати ко је где и – кад дође прави тренутак – деловати.

Прави реализам, у том смислу, није у спавању („Они живе, ми спавамо“, из поменутог филма), него управо у избору правог тренутка.

Што се тиче истине, којој треба погледати у очи, она није само истина о злу, смрти и насиљу, него и истина о путу изласка, о поседовању онога што се некада звало „позитивним идеалом“, а још раније смислом.

Јер отпор подразумева жртву, а жртва смисао.

И још једна ствар коју нам овај изузетно користан филм поручује – поробљивачи се не хране само нашим страхом и слабостима, чак ни само нашим међусобним сукобима и омразама, него, пре свега – нашим хладним срцима.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Човек који бежи од истине – нема знања, а ко нема знања – не живи него сања, сања шарене снове да живи у величанственој, дигитализованој и велелепној цивилизацији.

    Том сну се није баш лако одупрети, јер је сан, по казивању народа, нешто што је на овоме свету најслађе:

    – Шта је најслађе на свету? (Сан)

    – Без њега не може ни најстарији ни најмлађи, јер од свега на свету је слађи. (Сан)

    Тако народ зна о сну и зато строго пази да не брка сан и јаву, баш као што се некада давно, пазило да се разликују лажни од правих пророка.
    Тако је у старо доба мислио и наш неуки народ, за које учењаци кажу да је доба незнања, а isto тако су писали и најумнији људи из тога времена.

    Тако нам народ казује о сну, а казује и још нешто:

    – Шта највише вара? – Сан.

    Ако би историчари мало прочачкали по старим сведочансвима могли би пронаћи да је прави кривац пропасти Троје, нико други до сан.
    Вергилије казује да је Синон отворио врата на дрвеном коњу и омогућио познатим јунацима да из њега изиђу, а то је било овако:

    „Време беше првог сна код јадних људи, кад све обузме дар најдражих богова.“

    Дакле, Троја је пала зато што се јадни Тројанци нису могли одупрети слатком сну, и то је права истина о пропасти Троје. Можда историчари неће поверовати песнику Вергилију, зато ће можда поверовати Платону који у „Законима“ казује да је за пропаст Троје крив *заборав*, а „заборавни“ и они који нису будни су исто.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s