Војислав М. Станојчић: „Којој овци своје руно смета…“ или Нестајање српског писма

Оно што је некадашња Аустроугарска уредбама и законима забрањивала, многи Срби прихватају добровољно и свесно се – као да их је срамота – одричу свога писма

Извор: Твитер

Десетогодишњи Вељко Петровић, тада још основац и поданик Аустроугарске монархије, а касније познати српски књижевник, први пут је дошао у Београд 1894. године. За државу у којој је рођен и у којој је живео, национална обележја српског народа, ако већ нису била забрањена, свакако нису била пожељна. У престоници Србије у то време све му је изгледало друкчије и лепше, па наш књижевник одушевљено бележи у својим „Успоменама”:

Лађа којом смо том приликом прелазили из Земуна у Београд била је дупком пуна, а, што је важније, носила је српску тробојку око димњака. Све то зависи од узраста и свести, видео сам ја њу на бродовима и раније, али сад ми је њено симболично значење било јасно и потресно. Ми смо се „испрека” морали свикнути на то: да све што је наше, народно, све је забрањено, непризнато или једва трпљено, а у Београду не могу очи да се довољно засите: сви натписи, сви цимери, све сама ћирилица, народне боје, грбови…

Да Вељко Петровић нешто данас крене у Београд тешко да би српску престоницу из свог детињства уопште препознао, не само зато што се у њу из Земуна више не стиже бродом, нити што би га крај пристаништа дочекале наказне зграде арапског Београда на води, и што је наш главни град данас ко зна колико пута већи, него и по томе што на цимерима („таблама са натписом над каквом радњом”) београдских продавница и кафана има занемарљиво мало српске ћирилице, а штампа, књиге, телевизијски програми и да се не помињу.

Оно што је некадашња Аустроугарска уредбама и законима забрањивала (за време окупације у Првом светском рату), многи Срби прихватају добровољно и свесно се – као да их је срамота – одричу свога писма. Чиме се одричу и једне своје одлике, коју, рецимо, много боље схватају други народи, па су тако недавно у Хрватској забележени оштри протести што је нека учитељица поделила својим ђацима поделила копије математичких задатака штампаних ћирилицом. При чему је имала велику срећу, јер та ћирилица није била српска, већ бугарска.

Забрана ћирилице у НДХ

Протеривање српског писма почело је Новосадским договором о српскохрватском језику 10. новембра 1954, којим је закључено да су „оба писма, латиница и ћирилица, равноправна; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом”.

Закључак који никога није обавезивао могао је да се изиграва на врло једноставан начин. Како су оба писма равноправна, сви који су били алергични на ћирилицу писали су искључиво латиницом а што им нико није могао замерити. При чему су велику штету ћирилици наносили и они који су непрекидно истицали како је српски народ веома богат јер може да користи два писма, док никоме није падало на памет да исту предност препоручи и хрватском народу.

Четири године после потписивања Новосадског договора о српскохрватском језику, почело је емитовање програма Телевизије Београд у оквиру Југословенске Радио-телевизије. И управо је овај нови медиј знатно допринео потискивању српског писма. ТВ Београд служила се искључиво „равноправном”латиницом, иако то није било одређено никаквим њеним унутрашњим правилником или прописом. (Занимљиво је да је у тим првим годинама постојања Југословенске Радио-телевизије, када је свака република имала свој студио, Телевизија Титоград била једина станица на српском говорном подручју која је користила ћирилицу, док се данашње власти Црне Горе труде из петних жила да избришу сваки траг српског имена у тој земљи, па тако и писма.)

И док је ТВ Београд потпуно занемарила српско писмо, њени претплатници, гледаоци из Србије узалуд су протестовали због тога. Када је 1966. ТВ Београд почела емитовање Школског програма (који је био део Образовног програма) ни у њему није било српског писма. На једном састанку о развоју Школског програма, Мирољуб Јевтовић, главни уредник Образовног програма, упитао је присутног секретара Градског комитета, Симеона Затезала, да ли би можда требало да се у Школском програму користи српско писмо. Друг секретар се мало зачудио постављеним питањем, али се није збунио, већ је одговорио питањем: „Зар је то важно?” и додао уверен како је веома духовит: „Па, нећете, ваљда, да пишете Рат и мир на екрану!”

Стари, латинични лого Радио-телевизије Београд

Тек више година касније – и то, како се говорило, на интервенцију Драже Марковића – ћирилица је почела да се користи у програмима ТВ Београд. Онога дана кад се на екранима појавио први филм са ћириличним потписима (програм су преносили Загреб, Титоград и Сарајево), у ТВ Загреб је настала огромна забуна. Искључили су филм који је емитовала ТВ Београд и почели свој посебан програм.

Данашња РТС са своја три програма окајава свој велики грех према српском писму и труди се да га користи што је више могуће, али је она – крај многобројних других телевизијских станица доступних нашим гледаоцима – готово једва приметна.

Према истраживањима Василија Клефтакиса, српско писмо могло би да коначно нестане око 2050. године. Затим ће, што је сасвим природно, постепено нестајати и они који знају да прочитају текстове исписане ћирилицом, а пословица „Кад уденеш свој конац у туђу иглу, лако га можеш изгубити” тако добити свој пуни смисао.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Када сам, пре отприлике четврт века, почео да се активно бавим питањем пис(а)ма српског језика, био сам уверен да је довољно да се на разложан начин објасни зашто је оно важно и какав избор треба направити.
    На жалост, није било довољно. Власти су, као и када је реч о свим другим областима – привреда, демократија, политика, култура – само на речима биле за промену, а у стварности су мењале друшттво и државу само онолико колико су морале, минимално. Грађани, исто тако, слуђени вишедеценијском комунистичком идеологијом и политиком, нису имали капацитета да изведу значајније промене, иако је било покушаја.
    Србија и Срби и даље живе, последњи у Европи, у лажима и фалсификатима једног у суштини комунистичког система.
    Тако, како је с државом и друштвом, тако је с језиком и писмом. Овде и даље о свему одлучују Партија и Вођа.
    ЉВЈ

    Свиђа ми се

  2. Замолио сам г-на Клефтакиса, који је, због поодмаклих година и разочарења у развој догађаја на овом плану, престао да се активно бави овим питањем, да ипак баци поглед на стање после 2011. г., и користећи исти метод као и у његовом тексту који цитира г-дин Станојчић, и обради податке за период 2012-2017 г.
    Ево шта ми је доставио:

    К Њ И Г Е ЋИРИЛИЦА “LATINICA”

    2009/2011 48.469 23.370 (48,2%) 25.099 (51,8%)

    2012/2017 95.931 53.277 (55,5%) 42.654 (44,5%)

    П Е Р И О Д И К А
    2009/2011 839 325 (38,7) 514 (61,3)

    2012/2017 1.133 463 (40,9%) 670 (59,1%)

    Мада треба имати на уму да “књиге“ то нису у буквалном смислу те речи, него да су то све непериодичне публикације, укључујући и годишње извештаје, итд. које издају државне институције (ћирилица обавезна), ипак треба констатовати да је у тој групи дошло у најмању руку бар до застоја у опадању, ако не и у изразитом повећању учешћа ћирилице (пораст са 48,2% у првом – на 55.5% у најновијем периоду). Мада прве ласте не (до)носе пролеће – од првих резултата за 2018 г. види се да тренд пораста ћирилице за сада не опада; ћирилица: 280 (58,9%) а “latinica” 195 (41,1%).
    Што се “периодике“ (ту не спадају дневни листови, него оно што се углавном подразумева под часописима) тиче, ту је позитивни помак у корист ћирилице мањи, али ипак присутан.
    Наравно , не треба губити из вида да се овде ради само о “штампаним стварима“ чији значај и удео у јавној комуникацији све више опада у корист електронских медија у којима “latinica“ суверено влада.
    Све ово указује да несмањеном енергијом треба наставити са напорима за одбрану и промоцију српског писма на свим пољима јавне комуникације.

    Свиђа ми се

  3. Нема ништа од српске ћирилице у будућности све док се не схвати да је једини начин враћања живота ћирилици њена сувереност у језику Срба баш јкао шпто је, на пример, суверена енгелска латиница у енгелском језику. С нормирањем језика на два писма и даље, то је смрт за ћирилицу. Сва борба за ћирилицу мора да се усмери на нормирање српског језика на српском писму. Без тог нормирања Срби се не могу вратити свом писму јер им је оно избрисано из свести као српско писмо и док се не врати нормативни суверенитет у језику Срба правописно, убићемо се да убедимо Србе зашто је важно да се врате свом писму у свом језику, јер они то неће схватити. Све док српска деца уче у школи да Срби, једини на свету, „имају два писма“, Срби се неће одрећи те погубне наметнуте „привилегије“. Привилегије се нико лако не одриче, а Срби су деценијама учени да су кроз два писма једини „привилеговани“. Док се Срби не ослободе такве „привилегије“, хрватска абецеда ће као „српска латиница“ (лаж српских лингвиста) све више освајати Србе и њихов језик.

    Свиђа ми се

  4. Јован Јовановић каже: Замолио сам г-на Клефтакиса,
    27. априла 2018. у 13:15

    Хвала Вам, а посебно г. Клефтакису! Желим му добро здравље и дуг живот!

    Оно што наши институти, Академија, факултети, државна статистичка служба и други нису урадили током више деценија (бар ја не знам да јесу), урадио је човек који није по струци језичар, не бави се професионално статистиком, и који одавно не живи у Србији.

    Ако се на основу малог и појединачног може видети велико, Србија је пропала држава и нација која још није обновила главне особине које тиме чине.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s