Никола Н. Живковић: Хелмут Шмит – шта у политици може да се уради и у шта мора да се верује

Приказ књиге Хелмута Шмита „Јуче канцелар, данас пензионер – биланс“ (Helmut Schmidt, Außer Dienst: Eine Bilanz; Siedler Verlag, 2008 München, S. 350)

Фото: eBay

Наслов књиге буквално гласи „ван службе“. Но, мени се чини да мој превод „Јуче канцелар, данас пензионер – биланс“ далеко боље звучи на српском и више одговара самом садржају књиге. Многи Немци верују да је Шмит један од најбољих канцелара које је Немачка имала од године 1945. до данас. Верујем да рецензент Шмитове књиге не греши много када каже да Шмит припада „великим личностима немачке политике… он за многе Немце представља лик идеалног државника“ („Helmut Schmidt zählt zu den großen Figuren der deutschen Politik… verkörpert er für viele Deutsche den idealen Staatsmann schlechthin.“)

Да подсетим наше читаоце, он је био канцелар од 1974. до 1982. године. И када више није био канцелар његове изјаве о разним питањима увек су привлачиле велику пажњу јавности. Године 1992, рецимо, казао је како Немачка има хиљадугодишњу историју и зато није могуће да се од једне такве земље направи „melting pot“, или, како то Шмит каже, од једне старе европске културе не може да се направи „einen Schmelztiegel.“ („Frankfurter Rundschau“, 12. September 1992). Многи социолози и политиколози упозоравају да „melting pot“ заправо није успео ни у самим Сједињеним Државама, која се често цитира као успешан пример мултиетничког мултикофесионалног друштва.

У једном другом интервју бивши канцелар био је још јаснији: „Мултикултурално друштво јесте илузија интелектуалаца“ („Die multikulturelle Gesellschaft ist eine Illusion von Intellektuellen“ (22. April 2004, „Die Zeit“).

Још је више разбеснео неке проамеричке немачке политичаре, када им је у неколико наврата скренуо пажњу да за Берлин није добро да се са Москвом свађа, већ да Немци ваља да сарађују са Русима.

Хелмут Шмит 1970-их (Фото: Agence France-Presse — Getty Images)

Но, да пређемо на нашу тему, а то је Шмитова књига. Како сам аутор каже, пред крај живота („Gegen Ende des Lebens“) „хтео сам да запишем“ („wollte ich aufschreiben“) шта човек у политици може да уради и у шта мора да верује. Једном речју, написао је својеврстан биланс човека који је деценијама био у врху и то не само немачке, већ и светске политике.

У предговору књиге написао је да се старао да се као политичар држи максиме старих Римњана: „Salus publica – suprema lex“ („Добро народа треба да буде најглавнији закон земље“). Но, за многе политичаре, по Шмиту, њихова лична корист има предност над државним интересима.

Где смо ми у сећањима немачког канцелара? О Југославији написао је свега две или три речи. За Тита, на 66. страни, каже да је „безобзиран диктатор“ („Tito, ein rücksichtsloser Machthaber“), а на страни 326. спомиње „бомбе по Београду“ („Die Bomben auf Belgrad“). Био је против тога да се бомбардује Београд.

Укратко, нашу земљу спомиње са једва неколико слова. Највише простора, сем, разуме се, Немачке, посвећује Француској. Из Шмитових личних утисака се види да је бивши канцелар франкофил и да за њега Париз представља врхунац достигнућа цивилизације Запада и света. Или, како он то сам каже, Париз је за њега био и остао мерило шта је то права светска метропола („Maßstab für eine Weltstadt“, стр. 23). Када се Немац нађе у Паризу постане му јасно да „ми Немци немамо никаквог разлога да будемо бахати“ („…haben wir Deutschen keinerlei Grund zur Überheblichkeit“, стр. 23).

Какав треба да је добар политичар? Он мора да има неки занат, занимање („soll einen Beruf haben“, стр. 53), како би могао у свакоме тренутку, када му прође мандат, да се врати своме послу. Само такав политичар може да остане независан и свој.

Хелмут Шмит (1918–2015). Фото: DPA

Када Шмитове представе упоредимо са нашим стањем, постане нам још јасније зашто се Србија налази готово на свим подручјима на зачељу европских држава. Зато што велики број политичара владајуће гарнитуре нема никакво занимање (сем, наравно, ако рачунамо купљене дипломе са приватних универзитета). Једина шанса да преживе јесте да се грчевито боре да остану на власти. Чак и по цену да издају виталне интересе Србије.

Надаље, он мора да познаје немачку историју. Јер, ко о историји ништа не зна, тај не може да разуме садашњост („Er soll die deutsche Geschichte kennen… Wer von der Geschichte nichts weiß, kann seine Gegenwart nicht verstehen“, стр. 54).

А шта чујемо од најодговорнијих српских политичара? Отприлике следеће: „Не треба нам историја. Косово је само мит. А и Јасеновац је одавно прошао. Треба да гледамо напред!“ Нису они очевидно чули упозорење немачког канцелара: „Не може човек да иде напред ако не иде натраг, ако не зна шта је јуче било!“

Хелмут Шмит је био страствени пушач (Извор: Bundesarchiv)

Од одлично информисаног немачког канцелара читалац сазнаје многе интересантне детаље из недавне европске и светске прошлости. На пример, како је дошло до тога, да су се Немци одрекли немачке марке. О томе се много дискутовали и код нас. Али, изгледа, истина је далеко простија.

Ево шта о тој теми каже Шмит: Када је дошло до уједињења Немачке, Француска се уплашила да ће Немачка поново да доминира Европом. Француски председник Митеран је казао да пристаје на уједињење Немачке, али само под условом да се Немачка одрекне своје валуте и да прихвати евро. Тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол био је довољно разуман да прихвати француски предлог. Тако је године 1992. дошло до оснивања заједничке европске валуте („Helmut Kohl …vernünftigerweise daraug einging. So kam es 1992 zur Begründung der Euro-Währung“, стр. 59).

Што се најважнијих светских валута тиче, Шмит верује да у следећих неколико деценија амерички долар неће више сам да неприкосновено доминира, као што је био случај у 20. веку. Евро и кинеска валута биће ускоро једнако тако важни као и амерички долар. („Amerikanische Dollar in der nächsten Jahrzehnte wird nicht mehr allein dominieren“, стр. 223)

Двојица државника који су оставили на Шмита највећи утисак били су француски председник Валери Жискар д’Естен (стр. 100) и кинески вођа Денг Ксиаопинг (стр. 67). Француз је постао његов пријатељ, а Кинез „ми се не само допао, он ми је такође импоновао“ („… hat mir gefallen, er hat mir auch imponiert“, стр. 67)

Ђулио Андреоти, Такео Фукуда, Џими Картер, Хелмут Шмит и Валери Жискар д’Естен: Г7 у Бону, Немачка, 1978. (Викимедија)

Као одговоран немачки политичар Шмит, наравно, није могао да избегне ни „јеврејске теме“. Али, када говоримо о тези „колективне кривице свих Немаца“ (Die Thesen von der „kollekiven Schuld aller Deutschen“, стр. 85) бивши канцелар их одбацује као неодрживе и нетачне. Он подсећа да немачка историја траје преко хиљаду година и зато је историјски погрешно да се она редукује не свега дванаест година Хитлерове владавине, дакле, на време од 1933. до 1945. године.

Такође ми се веома интересантне чине Шмитове примедбе у вези са проблемом помирења. Он буквално каже: „Није на нама, Немцима, да на помирење позивамо Јевреје света“ („…die Juden in der Welt zur Versöhnung aufzurufen“, стр. 86). А да би појаснио своје стајалиште, Шмит позива у помоћ немачко-јеврејског философа религије Мартина Бубера (Martin Buber), који је у једној беседи у Хамбургу године 1953 казао: „Ко сам ја, да могу овде, у Немачкој, да изјавим да праштам?“ („.. ich mich vermessen könnte, hier zu vergeben?“).

Сетимо се само изјаве наших политичара и представника СПЦ, како се просто такмиче са изјавама, као „морамо да опростимо“ и слично. То делује, по Буберу и Шмиту, исхитрено, површно и неукусно. Мартин Бубер као да и њима поставља питања: Ко си ти, ма ко да си, да у име жртава Јасеновца, Јадовна, Пребиловца, Глине – које су Хрвати починили над Србима током Другога светског рата – смеш да кажеш да „Срби праштају“. Ово се, разуме се, исто односи на бројне злочине, које су титоисти починили над Србима од 1941. до 1949. године.

Истовремено Шмит признаје моралну одговорност коју Немачка има према Јеврејима света и то због боли које су им Немци нанели између 1939. и 1945. године. („… unsere Verantwortung für das, was den Juden zwischen 1939. und 1945. von den Deutschen an Leid zugefügt wurde“, стр. 86).

Никола Н. Живковић

Ако упоредимо ово са нашом ситуацијом, онда се само од себе намеће питање: Када је један хрватски политичар изјавио, рецимо, ово: „Хрватска има моралну одговорност према Србима и то због боли које су им Хрвати нанели између 1941. и 1945. године“?

Када канцелар говори о земљама, које су за Немачку најважније, он – поред Сједњениних Држава, Русије и Кине – на првом месту спомиње Француску. Шмит истиче да за сваки народ најважније је да има добре односе са својим комшијама. А за Немце су то пре свега Французи. Поред непроцењеиве важности које је Француска дала свету на пољу културе и науке, канцелар истиче и чињеницу, да је управо Француска прва, године 1950., дала иницијативу да се почне са процесом европске интеграције („die europäischen Integration“, стр. 99).

Шмит са поносом каже, да је Жискар „мој пријатељ“ („Mein Freund ist Giscard d`Estaing“, стр. 100). Канцелар такође тврди, да једино Француска има могућност да игра водећу улогу (eine Führungsrolle) у Европској унији (стр. 101). На крају аутор каже да ће Француска у ЕУ увек бити „прва међу једнакима“ (Frankreich wird immer „primus inter pares“ in der EU sein, стр. 102).

После Француске, као суседне Немачке земље, Шмит истиче важност Пољске. При томе цитира немачког политичара Венера: „Човек мора Пољаке већ само и због тога да воли јер су они више пропатили него сви други“ (Herbert Wehner: „Man muß die Polen schon allein deshalb lieben, weil sie mehr gelitten haben als alle anderen,“ стр. 102).

Ово је једно место са којим се је не слажем и тврдим да нема народа који је више страдао од Срба. За разлику од Пољака, Срби и данас страдају. Сем тога, не постоји ни данас ниједно место у Србији које би на достојан начин обележило страдање Срба у НДХ, или од стране титоистичког режима који је извршио геноцид над нашим народом и то после завршетка Другог светскога рата. Гроб Јосипа Броза, свакако једног од највећих зликоваца српскога народа, међутим, и данас стоји на почасноме месту у Београду, док се за истинске српске хероје и мученике – као што су Дража, Јездимир Дангић, Милан Недић и многи други, безимени српски јунаци – још увек не зна ни где су сахрањени.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s