Мирко Магарашевић: Траје југословенска коб српског народа

Револуција или васпитање – са песником и есејистом Мирком Магарашевићем за лист „Печат“ разговарао наш Владимир Димитријевић

Мирко Магарашевић (Фото: Печат)

Наш саговорник је угледни српски песник, преводилац и есејиста Мирко Магарашевић. Од првих песама „Погоци за вучије и друге очи“ до „Ода и покуда“ настало је 16 песничких књига. Студије о прози и поезији су „Светлости књижевности“ (1991), „Песничко памћење“ (1992), „Европски песници“ (2010) и „Српска критичка поезија“ (2013). Аналитичко-биографска проза: „Јован Христић изблиза“ (2010) и „Трагом Црњанског“ (2014). Путописи: „Турска писма“, „И нова Турска писма“ (2015). Саставио прву целовиту „Антологију српске еротске поезије“ (2016). Приредио избор из дела А. П. Чехова, Ј. Дучића и Д. Максимовић. Преводио и/или писао о поезији Хомера, Дантеа, Шекспира, Т. С. Елиота, Езре Паунда, Д. Х. Лоренса, Јејтса, Кавафија, Теда Хјуза, Одна, Сен-Џон Перса, Чеслава Милоша, Збигњева Херберта и других.

Југословенска коб српског народа

– Иако је Ваша поезија драгоцено сведочанство да Хелдерлинова запитаност („Чему песници у оскудно време?“ ) и данас добија достојне одговоре на нашем језику, повод за овај разговор је књига Ваших друштвено ангажованих текстова „Чија је истина?“, у издању Катене Мунди. У њој сте настојали да одшкринете врата наше вишедеценијске тамнице, и понудите одговор на питање шта нам се десило. Шта се заиста десило српском народу који је, почетком 20. века, био млад, снажан и биолошки потентан, да би сада, у 21. столећу, био истрошен и маргинализован, са просечном старошћу од 44 године?

Ваше питање је врло сложено. Оно задире и у биолошко, у историјско, у етничко, у политичко и духовно стање српског народа. Са ослободилачком 1912. годином Србија је херојски стала на своје ноге, а после тога је уследило све оно што је историјски реметило тај частан резултат. Све братске народе западно од Дунава, Драве и Дрине, који су већ били и политички, и психолошки, па и ментално, и биолошки, или полугерманизовани или отоманизовани, Србија је широко пијемонтски окупила и братски примила у загрљај југословенства. Та „сабратска“ част скупо је плаћена већ у самој нашој Краљевини, али још десетоструко скупље у неуравнотежено створеној, на штету Србије издробљеној држави по комунистичком рецепту. Геополитички складно (по природним токовима река) уобличених девет Бановина, титоисти су превратом из тржишно и аграрно утемељене епохе Краљевине Југославије, гестом политичке ампутације претворили у шесточлани републички егоизам, претећу сепарацију и покрајинизацију једнострано спроведену само на територији Србије! Покушајте, из далеке 1945. или данас, 2018. само да замислите ту бившу, 26. 08. 1939. изнуђену творевину „Бановину Хрватску“, или ову данашњу, наједном подељену на следеће области: Загребачку жупанију, АП Истру, АП Далмацију, АП Славонију, АП Барању и АП Дубровник са дубровачким архипелагом, што би историјски, културолошки и етнички гледано, било у чак и у титоизму сасвим логично и оправдано. Тек у том случају покрајинизација Србије и њено вештачко раздвајање од вардарске Македоније (која баш зато данас има толико проблема са албанизацијом, па чак и својим називом!) и откидање од Црне Горе, још од 1945. имало би, бар некаквог формалног, „оправдања“. Када се после октобра 2000. „демократски“ лицитирало о наставку „децентрализације“ и некој наредној „регионализацији“ Србије, то је било политички врло неуко и прикривало је погоршани наставак старе приче о титоистички већ исцепканој Србији. Истовремено и зачудо, нико од наших политичара, до данас, још није схватио колико је, рецимо, за судбину Србије у свакодневном обраћању и говору, важно чувати појам Рашка област, а укинути појам „Санџак“ као историјски и топографски одавно неодржив. Пазите: од 360 санџака на које давно беше подељена Отоманска империја, данас, на територији Турске Републике нема НИ једног! У политички вербалној употреби – чак и умишљено територијалној! – остао је само овај „наш“ тзв „новопазарски санџак“! Отуда то? Па и то је део фаталног, још неумрлог титоистичког наслеђа које нас је довде и довело: у стање трагичне друштвене деменције.

Титотопија као „острво доктора Мороа“

– У настојању да се борите против друштвене деменције, морали сте да се окренете демитологизацији наше титоистичке прошлости: у књизи се бавите Брозом и његовим појцима, историософским улепшавањима Јованке Броз, покушајем оживљавања „крцунизма“, раним и позним радовима Латинке Перовић. Како Вам, из данашње перспективе, изгледа југословенско „острво доктора Мороа“?           

Титоизам није стварао једино српску националну „деменцију“; стварајући чак и вештачке нације, сакатио је српску. Титово штеточинско политикантско наслеђе показало се као друштвено опака аутоимуна болест у којој ћелије захваћене комунизмом и пауперантним социјализмом оболелих виталних органа, изнутра нападају СВЕ оне ћелије које су још здраве! Најновија наша аутоимуна болест постала је, како сте врло тачно рекли: „крцунизација“, са претензијом чак и на малигно дејство! У минулих годину дана „крцунизација“, онако за почетак, осваја прво Ужички Архив. Откуда то да се у злочиначки организованом подухвату масовних ликвидација по тек „ослобођеној“ Србији (1944-1948), може, данас, тако лукаво а дрско – преко хиљада евидентирано побијених Срба! – рехабилитовати један Слободан Пенезић-Крцун за кога се већ почетком педесетих година, још пре него што је Броз организовао Крцуново смакнуће у „саобраћајки“ 1964, свуда по Србији шапутало, а у Београду говорило да носи српске крви до рамена! То данас може значити само једно: да су побркана места џелата и жртава. Али то једнако значи: наступио је последњи час да се морамо отрезнити, ако желимо као народ да се икада опоравимо! О немачкој ратној и расној кривици отворено су проговорили и највећи умови: Карл Јасперс (1946) и Хана Арент (1949), а ми? Ми своје кривце и убице сакривамо по сеоским, варошким и градским архивама, као да су они тобоже били део наше „светле новије историје“, па чак и Основним школама дајемо њихова имена, а тек имена улицаааа! Постјугословенско острво у неколико својих бивших република – а посебно у Србији, Македонији и Црној Гори – изгледа и јесте морално непробуђено, још неотрежњено од ситних и крупних вируса и бактерија титоизма. Још неизлечено! Постјугословенски хоризонт изгледа и делује, чак и међу гласовима многих интелектуалаца – част ретким изузецима! – грубо апатридно, као у некој дисонантно и скроз фалш певаној постсоцијалистичкој оперети која се, када је о Србији реч, – као у сталним рецидивима септичне температуре! – још увек заноси и напаја „идејама“ Радомира Константиновића и „неоколонијалним концепцијама“ Латинке Перовић. И тако се на скроз траљавом, инфантилном политичком трициклу, неосетно граби ка измаку Србије и српскога народа! Коме се то исплати? Свакодневном животу и обичним становницима Србије сигурно НЕ.

Судбина грађанске Србије

– Судбина Србије је, на један дубљи начин, повезана са судбином генерала Михаиловића – а то је судбина аутентичне сеоске и аутентичне грађанске Србије, које су кажњене због одбијања да се поклоне „највећем сину наших народа и народности“. Ваша прича о страшним губицима Српства, од Сремског фронта надаље, и данас опомиње. На шта нас опомиње?

Неаутентично се насадило на аутентично. Издајнички мартовски пучисти 1941. и шестоаприлски рат оборили су Краљевину Југославију, а нелегитимни „ослободиоци“ уништили су њен 1919. остварен европски идентитет! Лако одбацивши млитав Черчилов предлог о измирењу зараћених страна у грађанском рату, Броз-Ранковићев удар изведен 1944-45. под штитом Црвене армије, донео је у Србију полувековни терор незаконитости који у политички маскираној форми сви осећамо и за протеклих 30 година! Последице комунистичког терора (1944-1953), антисрпски, идеолошки смишљен, а војно непотребан, самоубилачки „Сремски фронт“, масовне ликвидације по целој Србији и хронична идеолошка болест која није окончана ни Брозовом смрћу 1980, па ни после 5. октобра 2000, све то осиромашило нас је духовно и осакатило нас је етнички. Територијална уситњеност Србије (на централну са две АП) која потписом М. Ђиласа 1946. губи чак и Барању (!) – произвела је тешко стање у ком се српски народ налази све до данас. Ни мишљењем, ни духом, ни јавном свешћу, нисмо се излечили од титоистички криптогено усађеног комунизма. Као држава, нисмо јасно поставили, а камоли утврдили смисао и значај српског националног становишта. Деценијама притиснут комуно-посткомунизмом и обезвређеношћу привређивања, са минималном ценом рада по глави становника, срозао се укупан српски наталитет, скоро непоправљиво! Поврх свега, нама тако видљиво и очигледно прети и коначна опасност: да нас за коју годину по белом свету буде више него у матици Србији! Која политика ту отворену рану може да закрпи паролама и празним обећањима? И ко ће, тада, у још тежим околностима по српски народ, покушати неометано да зине на нас да би надаље цепао и територијално уситњавао мајчицу Србију!? Прибојавам се да то неће бити „само“ Албанци. Пред овом претећом несрећом сваки наш политичар – како год био, сада или сутра, страначки „борбено оријентисан“ – мора широко да отвори очи! Да држи једно око отворено и док спава!

Бунике уместо рицинуса

Откуда вашој књизи наслов „Чија је истина“?

Мирко Магарашевић (Фото: Печат)

Ми се у затеченом незнању, још увек занети популизмом и неукошћу, дан-данас понашамо као да се сваког дана напијамо бунике уместо рицинуса! Још увек се повијамо за мутном главом, него да применимо пургативни рицинус! Шта је томе узрок? Зашто је то „испало“ тако? Па зато јер је Србија од 1945. живела 50 година у лажи, а следећих 20 није се тих лажи јавно, ни суштински, ни духовно одрекла. Предали смо се антиграђанској социјалној пометњи и менталној помућености! Значи: наш национални простор хронично је загађен обманама титоизма и последицама тих обмана пуних 70 година. Још увек не признајемо прави узрок нашег друштвеног пада. Не препознајемо корен зла и узроке своје менталне и духовне беде. Штавише, неки међу нама, срж нашег друштвено-националног слома у брозовштини и касније, виде као неко „боље време“! Деценијама је у Србији једина истина била лева, марксистичка идеологија и једноумна партијска пропаганда. Титоизам је стално производио измишљене „непријатеље“ да би показао како је партија „будна“ и стално „у акцији“ да би се у потпуној моралној хибернацији одржала лакирана слика „идеалне стварности“, дакле: ЛАЖ. Све друго било је забрањено, кажњиво затвором или социјално жигосано. Лов на српску нацију и тзв. српски „национализам“ био је истовремено расписан и као идеолошка Потерница и као простор за јавни (партијски) или невидљив (удбашки) одстрел. На стуб срама у свакој прилици качени су и СПЦ, и лик СветОг Саве, и Николај Велимировић, и Јустин Поповић, и Слободан Јовановић … Нашој емиграцији после 1945. био је објављен двоструки рат: јавни, код куће и тајни, свуда по белом свету: од Француске до Америке, од Португалије до Аустралије. Из групног бесрамног користољубља у некада једнопартијској стварности, и зарад ћутке прихватања националне „србокривице“ (пред свима другима!), као народ ућутали смо се и пристали смо на јалово идеолошко неговање духа самопорицања, што професор Мило Ломпар изврсно – као некада Хана Арент спрам доба нацизма и сваке тоталитарности – луцидном дијагнозом узрочно-последично и структурално расветљава, не само у односу на некакву „савременост“.

Колико је врста Запада?

Србофобија је, крајем 20. и почетком 21. века, била својеврсна идеолошка основа нове, еутопијске Европе. Тако су и Хрвати поново добили своје место у поретку ствари које настају. Ваша прича о Западу, међутим, много је комплекснија – од текстова о Ребеки Вест и Џорџу Орвелу, који имају разумевање за судбину генерала Михаиловића и осуђују Черчилову издају, до приче о Че Гевари и Езри Паунду као изопштеницима који се не уклапају у свет тријумфа неолибералног капитализма. Постоји ли и данас више врста Запада или је у питању само један, онај србофобни?

Добро сте запазили: још постоји врло натегнута „паундофобија“ са којом повлачи аналогију и (бивша?) комуно-карикатурална „црњанскофобија“!! Али, те културне срамоте траже посебну анализу. Насупрот: Хрватофилија у Немачкој и Енглеској политици на Балкану су константе које се отворено показују уочи и после 9. 10. 1934, па уочи и током 1941, и после 1943, и 1991-95, све до 30. 6. 2013. када је ЕУ примајући Хрватску, хладно игнорисала у Кроацији непоштовану владавину међунационалних права, као и хрватско учешће у холокаусту и геноциду над Јеврејима и Србима (1941-1945). Врхунац политичког користољубља у неговању србофобије показао је сер Винстон Черчил који се определио за издају верног савезника каквог је имао у ЈВуО и њеном команданту генералу Михаиловићу, чему се у Јалти приклонио и већ оболели Рузвелт. Такву одлуку није променила ни чудесно успешна „Операција мост“ [„Мисија Халјард“] којом је Михаиловићев покрет 1944. омогућио спас 600 америчких и британских пилота чије су авионе Хитлерови Немци оборили над окупираном Србијом, а четници те пилоте спасавали, хранили и преко свог аеродрома у Прањанима слали за Бари! Иако се данашња Европа веома променила од оне версајски међуратне, ипак не мислим да данас постоји „само један, онај србофобан“ Запад. Али јесте чињеница да су Срби историјски незаслужено најгрбавије прошли баш од оног дела Запада у који су уочи 1941. и током 1943, и 1944, у антинацистичком отпору полагали толике српске животе и све националне наде. Проблем Европе данас огледа се у томе што онај део Запада који НИЈЕ србофобан о томе више ћути него што проговара. Један од оних који у име Правде није ћутао, свакако је господин Дик Марти и свакако је данашња Шпанска влада.

Црњански као учитељ

Црњансково „српско становиште“ се обнавља полако, али промишљено. Томе, већ деценијама, доприносите и Ви. Шта данас можемо научити о Црњанском и од Црњанског?

Много тога. Милош Црњански се већ између два рата показао не само као велики српски писац, него и као драгоцени тумач наивности српске грађанске елите и њене грађанске благости према домаћим шпекулантима у „пракси“ међуратне политичке игре марксизма и мутивода наших салонских левичара (попут Марка Ристића, Кристе Ђорђевић, круга надреалиста и „нолитоваца“). Где је ментално била наша предратна радничка класа када је допустила да, из Лепоглаве и Сремске Митровице(!) буде заведена, иако наше „друштво још није [било] развијено за комунизам” јер „масе што данас иду за револуцијом, не знају о чему се ради. Оне су себичније, превртљивије него толико нападана „буржоазија“.” Луцидне полемике Црњанског са Крлежом који се сваки час „радознало“ шеткао по међуратном Београду, такође далековидо показују колико су сличне грешке понављали београдски домаћини Владе Готовца током 1967-69. или „они“ који су Стипа Месића, 10. 6. 1991. лакомислено поставили на чело већ полусрушене титоистичке Југославије. И док су „наши левичари“ Фриц Крлежа и несрећни Драгиша Васић, 1919. зането хвалили бољшевичку револуцију и Лењина, дотле је Црњански у есеју „Васпитање и револуције” (1919) – који се на минулом Сајму, после 98 година, опет појавио у драгоценој књизи Политички чланци – далековидо и аргументовано указао на истину да ни бољшевичка, што значи: ни каснија револуција Титове групе „немају снаге да преобразе човека”, јер „ниједна [револуција] не постиже свој циљ насиљем, него са сто других снага, које су све васпитање” а које „није само школа, него све што се види и чује у јавности, то су и добри путеви и хигијена, сав и сваки рад на земљи.” Дакле, Црњански је био јединствен друштвени праведник и визионар већ 1919. говорећи: „Узалудне су револуције, које мењају материјалан поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем”! Ето шта и данас, закаснело, можемо научити од Црњанског: „Револуције су бедне маскераде … а воле их само они који не воле рад … судбину човека, једину, која је часна.” И док гологузи мангупи воле да се награбе преконоћ, дотле, радно часни, целог живота тихо граде квалитет. Отуда ни савремени Запад, технолошки тако самоуверен, можда и слути, али не уме да примени аманет Милоша Црњанског: „Свет не мења насиље, него симпатија.”

Разговарао: Владимир Димитријевић

(Печат, 9. март 2018)

Advertisements

One thought on “Мирко Магарашевић: Траје југословенска коб српског народа”

  1. Мало се претерује у кукњави. Није народ ни југословенски, ни комунистички, већ су такви западни телали, који су за то добро плаћени и осигурана им медијска подршка. Народ у већини мисли другачије, а представнике таквих мисли окупациона власт у најбољем случају ниподаштава, омета и егзистенцијално уништава.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s