У конституисању идеје уједињења српског народа морало би се рачунати на антиколонијалну свест, културу памћења на заједничка страдања, као и на културно-цивилизацијске корене, али одрицање од државотворности и националног идентитета не би био добар пут
Владимир Коларић
Етничка и културна сродност југословенских народа није била довољна да трајно убеди народе бивше Југославије да треба да живе заједно. Као ни комунистичко заснивање јединства на заједничкој борби против окупатора и класно-социјалној концепцији југословенства, по којој је оно, речима Ибрахима Бакића, било пре свега „артикулација класних и националних интереса радничке класе на простору југословенске вишенационалне заједнице“, из чега је произилазило да основна димензија његовог одређења није „ни национална нити наднационална“, већ – рекосмо – класно-социјална.
Предстојеће ослобођење и уједињење српског народа такође може почивати на различитим идејама о јединству, односно његовим културно-идеолошким основама. Етатистичка национална опција могла би се поделити на унитаристичку и федералистичку, односно идеју о јединственој држави српског народа и идеју о институционалном јединству српских земаља на основама чвршћег или лабавијег јединства „српских земаља“ на федералистичким основама.
Друга идеја би јединство заснивала пре на етничким и културним основама, не прејудицирајући институционална решења на државном нивоу, већ пре на чвршћем повезивању Срба на простору Балкана и јачање њихове свести о јединству.
Идеја „скраћеног југословенства“ назирала би се на антиколонијалној и слободарској свести и заједничком историјском искуству, које културну и етничку сродност не би стављала на прво место, док би цивилизацијска идеја уједињења подразумевала свест о заједничкој припадности ромејском културно-цивилизацијском наслеђу, где би аспект религијске припадности имао носећу улогу.
Како год било, у конституисању идеје ослобођења и уједињења српског народа свакако би се морало рачунати на антиколонијалну свест и искуство, културу памћења на заједничка страдања, као и на културно-цивилизацијске корене, али одрицање од државотворности и националног идентитета свакако не би био добар пут.
Улога културе у стварању те идеје мора бити кључна, јер она није само језик и наслеђе, већ и стваралаштво које српском националном буђењу мора да прида карактер еманципаторског пројекта, истинског ослобођења народа од стране доминације, социјално-економске подвлашћености и културне маргинализације.
Ваља се чувати било анационалне било интер-цивилизацијске („између Истока и Запада“) аморфизације и релативизације нашег културног и националног идентитета, али и све присутнијих настојања да се наша национална заједница изгради као локални полигон за богаћење владајућих класа, како би буђењем национализама непријатељ постигао исте оне циљеве које је већ добрано достигао подршком „анационалним“ круговима.
Али како рече Слободан Антонић, малим народима је национализам често још једино оружје које имају. Само га треба осмислити тако да се у неком тренутку не окрене против народа коме је пре тога донео слободу, или у свом агресивном и реваншистичком виду према народима у окружењу. Безбедности и развоја свакако неће бити без снажног отпора, али и без сарадње са свима са којима се може сарађивати.
Јер све је то оно „земаљско од малена царство“. А Срби су се другом заветовали.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Оставите коментар