Александар Раковић: О нестанку Грка и византијског хришћанства Сицилије и јужне Италије

Црногорским сепаратистима и ова прича о покатоличавању православних Грка треба да послужи као поука, као што то треба да буду и приче о вишевековном покатоличавању православних Срба

Александар Раковић (Фото: Медија центар)

Покатоличавање и унијаћење православних Срба на простору од Горског котара преко Лике, Далмације, Херцеговине до Конавала траје од 16. века до данас. Сличан процес се одвија у Црној Гори где садашња власт врши политички притисак на православне Србе – једини историјски народ Црне Горе – да уместо српског одаберу такозвани „дукљански идентитет“ којим Црногорци не би више били Срби. Наиме, према хрватским идеолозима који су током 20. века у Загребу ковали планове према Црној Гори, „дукљански идентитет“ и „црвенохрватски идентитет“ су синоними. Истоветан процес се уочава у западној Украјини где је покатоличавање Малоруса започето крајем 16. века.

Међутим, ни Срби ни Руси нису били прва мета. Углавном се заборавља – или јавност уопште не зна – да су прве жртве покатоличавања били Грци у њиховим историјским земљама Сицилији и јужној Италији.

Грци су Сицилију и јужну Италији населили у 8. веку пре Христа. Тим земљама су донели свој антички идентитет и уврстили их у свој цивилизацијски круг. Римљани су Сицилију и јужну Италију називали „Велика Грчка“ и њом су у античко време доминирали градови који грчка имена носе и данас: Напуљ у јужној Италији, а Сиракуза на Сицилији. Римљани су у 3. веку пре Христа освојили те грчке земље.

Од 200. године пре Христа до 14. године после Христа трајала је романизација Велике Грчке. На простору Сицилије и јужне Италије се у дугом периоду одвијала латинска колонизација. Римска администрација и чврста централизација довели су до тога да грчки идентитет утихне. Грци су се у 1. веку пре Христа све чешће опредељивали за латинска властита имена. До 1. века после Христа грчка популација на простору Велике Грчке – као некадашњег етнополитичког појма – знатно је разређена али није у потпуности нестала.

Грчки идентитет се на Сицилију и у јужну Италију вратио с византијским походима и победом над Остроготима у 6. веку. После грчког идентитета паганске Велике Грчке, на исто тле Византијске Италије стигао је грчки хришћански идентитет. Током муслиманског освајања Леванта (источног Медитерана) у првој половини 7. века, велики део грчке популације је прешао у северну Африку, Малу Азију и Италију. Новопридошло грчко становништво се у јужној Италији стапало са преосталим грчким староседеоцима.

До краја 11. века византијски духовни идентитет је био доминантан међу хришћанима на Сицилији и у јужној Италији упркос арапским освајањима која су у 9. веку нарушила развој грчког становништва и довела до исељавања монаштва на територије које нису потпале под муслиманску власт. Грчки хришћани су у 10. веку били већина на југу Апулије и у централним и јужним деловима Калабрије. До краја 11. века, када су Нормани 1091. загосподарили Сицилијом након двоиповековне владавине Арапа, на Сицилији је живело две трећине становништва које је говорило арапским језиком и трећина становништва која је говорила грчким језиком. Становништво североисточне Сицилије било је већином православне вере, скоро сви хришћани на Сицилији били су „грчке вере“, а почетком 12. века на сицилијском острву постајао је 21 грчки манастир.

Нормански владари су спроводили рехристијанизацију Сицилије али под патронатом римске цркве. На епископске столице православних архијереја на Сицилији и у јужној Италији довођени су латински бискупи. Упркос процесу латинизације, до 14. века грчки језик је доминирао јужном Италијом. Током наредних шест векова историјски грчки идентитет је верском и језичком латинизацијом збрисан.

Црногорским сепаратистима и ова прича о покатоличавању православних Грка треба да послужи као поука, као што то треба да буду и приче о вишевековном покатоличавању православних Срба. Уколико не желе да буду Срби, уколико су латиница и „дукљанство“ њихови избори, ускоро неће бити ни Црногорци. Њихов новопечени квазицрногорски идентитет само је прелазна фаза ка „Црвеним Хрватима“.

Advertisements

4 thoughts on “Александар Раковић: О нестанку Грка и византијског хришћанства Сицилије и јужне Италије”

  1. @dulebg и @Варјаг : Вас двојица се у коментарима или измотавате, што је ружно, или је још трагичније – а у том случају вам је само још фалило да поменете Патагонце, или Марсовце.
    Ја ћу сада покушати да мало озбиљније коментаришем: Чињенице поменуте у тексту су добрим делом тачне, али ствар је знатно сложенија. Много је векова прошло од када је територија јужног Апенинског полуострва била потпуно одвојена од утицаја Грчке/Византије и време, друштво, политичка историја и римокатоличка црква су учинили своје – римокатолицизам се проширио и на њих, а сама Грчка је за то време била под турским јармом, тако да су културно-верске везе са њом (матицом која је и сама била изузетно слаба) биле потпуно пресечене. С друге стране – “преко пута“ су се налазила Јонска острва (њих 7, где сада добар део године живим). Она никада нису потпала под турску владавину. Налазила су се од почетка XIII века, до краја XVIII века под владавином Млетачке Републике (врло римокатоличке). Православље је било у најбољем случају невољно толерисано, а римокатолицизам упорно промовисан. Упркос томе, а захваљујући сталним везама са осталим деловима Грчке (мада је она углавном била под Турцима), данас на Крфу и осталим Јонским острвима има 97% православних Грка и свега 3% римокатолика, који су, опет, углавном или потомци Млечана, или Малтежана – тако да се мирне душе може рећи да тамо живи једва 1% римокатолика који су потомци Грка прешавших у римокатолицизам. Уосталом, и процент Грка и Цинцара на територији саме континенталне Грчке, који су вековима живели под турским јармом и прешли у ислам је смешно мали – за разлику од Срба који су прешли у ислам или римокатолицизам. Требало би се запитати: откуда та разлика?

    Свиђа ми се

  2. Није умесно и примерено поредити савремене “потурчењаке“, припаднике владајуће секте у Црној Гори, са Грцима у (како сами кажу) “Доњој Италији“. Упркос свему што др Раковић овде излаже, грчке насеобине у јужној Италији и данас постоје и тамошњи Грци, иако малобројни, имају дубоку свест о националној припадности, говоре дијалектом грчког језика – у Калабрији га зову “греканика“, а у Апулији “грико“.Сем тога, имају фасцинантну културну баштину, а њихова музика представља посебан бисер културног наслеђа. Италијани и данас тај део Италије и Сицилију зову Magna Grecia.Познанство са неким од (како себе зову) “Грекана“, сматрам привилегијом и богатством. (Уколико некога занима, може на јутуб да потражи Ghetonia, ансамбл из јужне Италије који изводи њихову дивну музику. Он није једини, има их много, има чак и Италијана, Франко Корлиано нпр ).

    Насупрот њима, припадници секте Мила Ђукановића јесу бесловесна маса, која нема никакву представу о сопственом идентитету, шта више покушава на сваки начин да избрише своје српске корене. Никад нису истинитије и болније звучали Његошеви стихови – “Потурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“ и “Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине….“.
    Грк из јужне Италије и припадник владајуће секте у Црној Гори, нису за поређење. Црногорске сепаратисте умесно је поредити једино са Србима који су примили Ислам и који себе називају муслиманима (са малим и великим М) и Бошњацима. Поређење безмождене масе са гигантима цивилизације, делује и помало гротескно.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s