Слободан Антонић: Национализам најопасније оружје против колонизатора

Свака идеологија, прожета национализмом, која тежи да нас одбрани од распарчавања државе и од рада у пеленама је добра. И свака идеологија која нам поручује да свођење Срба на немачке или британске слуге није „ништа страшно” јесте зло

Слободан Антонић

Пошто је Србија колонија, наш народ тоне у беду и (само)презреност.

Већ сада, средњи и нижи слојеви убрзано се спуштају у односу на естаблишмент. Србија је земља с највећом приходовном неједнакошћу у Европи, а три четвртине запослених прима плату нижу од просека (видети овде).

То значи да је просек „висок“ захваљујући огромним платама на врху. Јоргованка Табаковић, гувернерка НБС, има плату 554.426 динара (овде). Толика плата је део „системске ренте“ коју ова колонијална службеница прима како би држала „стабилним“ прецењени курс динара. А он је нужан да би колонијални капиталисти своју овдашњу зараду у динарима могли по најповољнијем курсу да конвертују у евре или доларе. Тако су стране банке и компаније из Србије, заједно с домаћим компардорима, између 2001. и 2018. године, према неким проценама (овде), изнеле 93 милијарде евра.

Извор: Н1

Ако се оваква пљачка настави, разумљиво је да ће, с протоком времена, беда најнижих слојева – који већ сада чине већину нашег народа – постати хронична, масовна и безнадежна. „Све у колонизованом је, најзад, исцрпљено“, приповеда о искуству колоније Меми (стр. 134), „све доприноси његовом потпуном исцрпљивању. Пре свега, ту је стална, свеопшта и огромна беда, најобичнија биолошка беда, хронична глад читавог народа, неухрањеност и болест“.

Али, ни средњи слојеви у колонији не живе добро. Речити пример је данашња Индонезија. Ваља прочитати одличан текст о томе Андреа Влтчека из OffGuardian-а, што га је за Стање ствари превео Милош Милојевић (овде).

Индонежански градови служе томе да исцеде оно мало што је остало у рукама обичног индонежанског света у корист локалних владара и мултинационалних компанија, каже Влтчек.

У Џакарти и другде све главне улице су закрчене аутомобилима, пошто нема нормалног јавног превоза. У тим градовима уопште нема тротоара, а ако их и има они су широки тек метар и састоје се од сломљених плоча и дубоких рупа. Чак и тамо где постоје тротоари, заузети су нехигијенским тезгама „дивљих“ уличних продаваца које контролишу локалне банде.

Такође, у индонежанским градовима нема јавних паркова, нити морских рива. Све је приватизовано, па је „јавни простор“ заправо синоним за шопинг мол – једино јавно место где се може изаћи. Наравно, тај излазак никада не може да буде бесплатан.

Призор из Индонезије (Фото: Андре Влтчек)

Живот припадника средње класе у Индонезији оличење је (ауто)колонијалног идеала. Средњокласни Индонежанин ради за минималну надницу којом плаћа храну и одећу, али по ценама из Токија или Париза; довлачи се до радног места и иде назад, до куће, тако што сате проводи у саобраћајној гужви – пошто нема јавног превоза чак ни у градовима од два или три милиона душа. Нема ничега за релаксацију у свом крају: нема паркова или игралишта за децу, нема тротоара којим би прошетао до кафеа или до књижаре, може само да се завали испред телевизора како би био индоктринисан, неутрализован и заглупљен.

„Индонежанска демократија“, коју Запад воли да глорификује – што не треба да чуди, с обзиром да Индонезија функционише као колонија која пљачка своје грађане и ресурсе за рачун Запада – састоји се од странака од којих ниједна не заступа интересе народа, каже Влтчек. Штавише, већи део „грађанског друштва“ (невладиног сектора) директно је финансиран из Вашингтона, Берлина, Лондона или Канбере.

Слично је и у другим земљама које су у канџама мутираног колонијализма. У Мексику је уобичајено да деца раде на плантажама великих америчких корпорација – рецимо, на узгоју јагода за Mac Cormick (в. Ј. А. Митрић, овде, стр. 321). Тако, деца на плантажама јагода раде од јутра до мрака, чак и недељом; чепркају око леја, док им пестициди изједају прсте, како би, у метрополи колонијалног господара, власници, политичари, менаџери, њима лојални стручњаци, шефови и остали чланови естаблишмента, могли да уживају у јагодама без обзира на годишње доба. Да би се то могло догодити, претходно камиони морају да круже по Мексику и „отимају товаре деце да их баце у јагодњаке“ (исто, стр. 321; 375; случајеве Филипина и Хаитија видети у Антонић, овде, стр. 39-42).

Филипини: Деца која просе лак су плен за криминалце који их увлаче у зачарани круг проституције (Извор: Дојче веле)

Ако се наш пут у статус колоније настави, колико ће бити потребно времена па да и Србија постане место попут Индонезије или Тајланда – где педесетогодишњи туриста, кобасичар из Хамбурга или дизајнер из Њујорка, може да за својих стотинак долара купи девојчицу (или дечака) које је код куће сањао да силује (Митрић, исто, стр. 374)?

* * *

Како зауставити пут у колонију, како се ослободити?

Најпре, у отпору и борби која се води у колонији свака идеологија је добродошла, под једним условом: да је прожета патриотизмом, или – отворено речено – национализмом.

Као што објашњава Меми (стр. 57-58), одбрана од колонизатора и његове експлоатације и тлачења незамислива је без национализма, неовисно да ли се он јавља у облику етничког или религиозног популизма. „Очекивање од колонизованог да буде интернационалиста изгледа толико лакомислено да је то једноставно смешно“, каже Меми (стр. 151).

Национализам је толико опасно оружје против колонизатора да није ни чудо да је он архинепријатељ како колонијалиста, тако и његових домаћих лакеја из редова компрадорске буржоазије или аутоколонијалне интелигенције. Они инстиктивно чак и најмањи отпор колонијалним праксама квалификују као националистичку опасност („Ксенофобија!“; „Шовинизизам!“; „Фашизам!“).

Извор: Б82

Зато је у антиколонијалној борби свака идеологија добродошла само ако има тај важни састојак звани – безусловни патриотизам (уп. Антонић, овде, стр. 83-99). Тек ако су у земљи и конзервативци националисти, и либерали националисти, и социјалисти националисти – та држава може да рачуна на то да има шансе да се ослободи од колонијализма.

У том смислу, није случајно настојање овдашње аутоколонијалне „елите“ по медијима, али и по универзитетима, да национализам сведе само на „десницу“ у Србији, коју ће, онда, у даљем поступку редукције, најпре да изједначи са „екстремном десницом“, а на крају и са „фашизмом“.

Међутим, готово сви класични антиколонијални покрети били су левичарски и националистички – од ирског Шин Фејна до индијске Конгресне странке, као што су и у 21. веку у Латинској Америци главни борци против америчког империјализма (Кастро, Чавез, Моралес) били левичари и националисти.

У Србији се стално чује кукњава како „код нас нема праве левице“, а прво што ће сваки од српских самонабеђених левичара да уради јесте да објави како „Косову“ одмах треба дати „независност“ (о томе сам опширније писао овде).

Наши салонски „левичари“, обилато финансирани од стране немачких фондација које као главни задатак српске „левице“ истичу борбу за права ЛГБТ, жена, Рома и животиња (овде), не желе да схвате да је „национализам толико моћна идеологија да левица данас постоји као релевантна политичка снага – дакле ван академских кула од слоноваче, грађанских салона, продавница органске хране и адолесцентских јебарника – само у оним деловима света где га није одбацила“ (овде).

Зато данас нема левице у Србији. Да је има, не би српски „радници у пеленама” аргатовали седам дана у недељи за 20.000 динара.

Извор: Блиц

Исто важи и за либерале – не ове атлантистичке, аутоколонијалне паметњаковиће који по Пешчанику проклињу и заклињу одвратни српски национализам као свеобјашњавајуће архи-зло, већ за либерале који стварно знају шта су писали Лок и Мил, а шта јесу и морају да буду парламентаризам, демократија и поштена тржишна утакмица (без страних или домаћих монопола). За истинске либерале, дакле, нација је толико саморазумљив и природан оквир (видети Антонић, овде и овде) да су либерални национализам или национални либерализам заправо плеоназми.

И премда су данашњи српски „либерали” већином део овдашње компрадорске интелигенције која следи атлантистичку људскоправашку агенду – уништити „српски национализам”, аутентични либерали у Србији, од Слободана Дивјака до Зорана Ћирјаковића, и те како разумеју шта се овде дешава. Они знају да је елементарна грађанска слобода немогућа у колонији-Србији.

Стога, ако истински желимо да се ослободимо, немојмо наседати на манихејске идеологеме које нам намећу наши колонизатрори: левица-десница, прогресивно-реакционарно, партизанско-четничко, европско-балканско, југословенско-српско… Свака идеологија која тежи да нас одбрани од распарчавања државе и од рада у пеленама је добра. И свака идеологија која нам поручује да свођење Срба на немачке или британске слуге није „ништа страшно” јесте зло.

У следећем тексту написаћу нешто више о конкретним начинима борбе против атлантистичког колонијализма и његових овдашњих компрадорских лакеја. Дотле, волео бих да запамтимо: докле год се не ослободимо, у Србији нема левице и деснице. Има само хегемонистичких колонизатора и њима потлачених урођеника.

Јасно?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , ,

31 replies

  1. Јасно професоре 🍀

    Свиђа ми се

  2. Потпуно је исправно да је национализам/патриотизам пожељан и потребан, али – господин Антонић је ипак пропустио да повуче јасну границу између национализма и шовинизма, па ми зато овај део његовог текста: “….Најпре, у отпору и борби која се води у колонији свака идеологија је добродошла, под једним условом: да је прожета патриотизмом, или – отворено речено – национализмом….“ ипак делује по мало екстремно. Зар би то требало да значи и да му је идеологија Шешљевог СРС-а добродошла? Мени се чини да је та шешељевска шовинистичка идеологија у суштини највећи непријатељ национализма/патриотизма и ванредно користан инструмент противника за дефамацију и дисквалификацију национализма/патриотизма. Уосталом, с тим циљем су разни “Органи“ и формирали низ таквих шешељоидних покрета раних 90-тих година; већина тих творевина је закржљала, или чак и мутирала у сушту супротност (нпр. Драшковићев СПО који је постао и аутошовинистички), али СРС и даље – мада ослабљен, постоји. Дакле – да ли је његова идеологија добродошла?

    Свиђа ми се

  3. Додао бих још нешто. Ако не дође до неког опипљивог отпора и то што пре, бојим се да од Србије неће много шта остати и да ће бити прекасно. Против нас није само компрадорска елита, интелигенција са Пешчаника, већ и десетине хиљада оних који посредно или непосредно служе систему, који су привилеговани, који имају два сата паузе за ручак дневно, који знају врло добро да онај у пеленама ради за њих. Видео сам недавно анкету на улици са Српског колектива, где питају људе шта мисле о изборима. Једна напирлитана службеница, 50+ година, рекао бих општине или суда, можда и банке, изразила је задовољство изборима, онако отворено бестидно, пуна себе. Овај систем нису смислили глупаци и биће тешко отрести га се.

    Свиђа ми се

  4. Febreros y Abriles (Amilcar Briceño)

    Свиђа ми се

  5. @Јован Јовановић
    Да мало боље познајеш Србију, знао би да шовинизма нема, чак ни на нивоу реципроцитета. Имаш албанске радње по целој Србији, а има ли српских у Приштини или Задру, Шибенику.
    И зашто је Антонић дужан да прави овде неку ограду од шовинизма? Није ово уџбеник социологије, већ политичко друштвена колумна за оне који већ знају у чему је разлика.

    Свиђа ми се

  6. Lo prometí – Canción dedicada a Fidel Castro

    Свиђа ми се

  7. Народ се врти као куче за сопственим репом, у безуспешном покушају да се поново национално и државно дефинише, а да га ништа не заболи, већ само да уједе неку буву која га грицка, и затим настави да дремуцка.

    Српски национализам и патриотизам није у опште тако тешко дефинисати, али је незгодација са прихватањем и повиновањем тим дефиницијама.

    Патриотизам потиче од „патрија“, олити отаџбина, олити домовина, те му је најприкладнији српски превод „домољубље“. То је љубав и пре свега прихватање државе у којој живиш као своје домаје, као „собство“, неотуђиви део твоје личности. У нашем случају, патриоте су само они који ЗНАЈУ, воле и поносе се што су Србијанци, без обзира на етничку припадност. Последично, двојно држављанство (у Србији) већ компликује и релативизује ситуацију. Они који генерацијама живе у Србији али ће забалављено доказивати да нису Србијанци, или они који који сматрају за увреду ову одредницу, засигурно нису патриоти.

    Србијанство је државотворна вертикала. То је аксиом око кога је искључена свака сумња.

    Национализам је родољубље. Родољубље се тиче целине српског народа ма где и ма под којим приликама, и оно мора да препознаје све непријатеље и разараче српства, без обзира који су и чији су. Комунисти су смртни непријатељи српства по дефиницији исто као и усташе: по задатости, по историји, по учинку. Комуниста-српски патриота је оксиморон. „Комуниста-српски националиста“ може да изговори само луд човек.
    Мило Ломпар је понудио једноставан тест за национално освешћивање залуђених Србо-комуниста, садржаном у питању „Шта мислиш о ђенералу дражи Михаиловићу?“ Ако мислиш позитивно, добро је, освестио си се.
    Камо среће да је толико довољно. Мени су познати примери људи који тврде „да су само босански четници прави борци, а да у србијански четници гибаничари“, па је јасно да у таквим случајевима „сматрања“ националисте нема ни у трагу, ма колико се китио „иконографијом“ и бусао у српске прси.
    Обрнуто, „љотићевац“ несметано може бити српски националиста. Или га бар не искључује из конкуренције.
    Када би Милу Ломпару поставили питања, осим оног његовог, шта мисли о Карађорђевићима, монархији, и Коштуници, видели би да ни његов као ни Антонићев национализам није тако стабилан.
    Важан пример: Својевремено сам на НСПМ (док је Антонић био врло активни колумниста тамо) једном палковњику, великом националисти али и вернику ЈНА и Слободана Милошевића( дакле, потпуни хаос у пуковниковој глави) упутио предлог: Ако себе сматраш за Србина, за часног војника, иди у Бели двор, салутирај престолонаследнику Александру и стави му се на диспозицију. Пуковник није имао коме да пише одговор пошто је вредна модерација оценила мој дословце цитирани коментар као незамисливи безобразлук и тешку провокацију.

    И, ето, ту су кочнице. Би ми да будемо велики Срби, али да некако изврдамо захтеве српства.

    Liked by 1 person

  8. Искрено, мислим да не само у борби против колонијализма нема левице и деснице, да левице и деснице нема уопште, то су врло подли идеолошки конструкти, који служе да обогаље човека као духовно и мислеће биће од интегритета. О. Александар Шмеман је у праву кад каже да су „левица и десница истине, које су помахнитале“. Закључак да неко може да оствари социјална права без националне традиције и обрнуто је један од ретко глупих у историји људског рода, а који на несрећу успевају и остављају, притом, веома ружне последице, где се сваки социјални бунт расплињава у некој безобличној интернационали, а сваки национализам води у тврди капитализам и власт тајкуна. Било је код нас, барем, довољно примера како преци национализују приватну имовину а потомци приватизују националну имовину, да би смо ту лажну опозицију „лево – десно“ регистровали као затворени круг Пакла.

    Постоји само једна школа мишљења која може да одведе у остварење социјалне правде: Хришћанство.

    Постоји само једна школа мишљења која може да одведе у ослобођење и достојанство нације: Хришћанство.

    Црква је, у идеалном облику, равнотежа између националног и социјалног.

    Све остало је крађа.

    Свиђа ми се

  9. „Револуција значи имати смисла за историју, представља мењање свега што мора бити промењено, потпуну једнакост и слободу, када се према теби опходе и када се ти опходиш према другима као према људским бићима, када постижемо еманципацију сами и сопственим снагама, то је изазивање моћних доминантних снага изнутра и без социјалног и националног миљеа, то је одбрана вредности у које верујемо, по цену било какве жртве, то је скромност, несебичност, алтруизам, солидарност и херојство, то је храбра борба, интелигенција и реалност, никада не лагати и кршити етичке принципе, то је дубоко уверење да не постоји сила на свету која може да сруши моћ истине и идеја. Револуција значи јединство, то је независност, борба за наше снове и правду за Кубу и за свет, која је основа нашег патриотизма, нашег социјализма и нашег интернационализма“.

    Свиђа ми се

  10. @Ђорђе Ивковић
    Термин „Србијанац“, је колоквијалан израз којим су Срби пречани звали оне у Србији у Србији пре 100+ година, никад није био званичан, а данас има врло негативну конотацију јер перфидно дели Србе на оне чији су преци носили шајкаче, и на оне чији нису, а ти очигледно не знаш ни за то. Србију смо основали ми Срби, и не треба тога да се стидимо, то је напросто тако. Добродошао је свако други, не мора да буде Србин нити већи Србин од нас, биће једнако поштован као што је било и раније, уосталом једино је Србија мултиетничка земља на Балкану где нема већих тензија нити агресије према мањинама. И шта ти ту није јасно? Потпуно си ван фокуса, бавиш се небитним стварима.

    Свиђа ми се

  11. Гледам коментаре… има ту и фиделакастрова и угачевезова и разних гуштера, а нико да ми одговори на једноставо и јасно постављено питање: да ли је идеологија СРС-а добродошла у српском национализму/патриотизму?

    Свиђа ми се

  12. @Јован Јовановић

    Није😊

    П. С.

    Која идеологија?

    Свиђа ми се

  13. @Филипински гуштер,
    Господине, познате су мени све те невоље са националним самоодређењем и трибалним поделама. Ви говорите о Србијанству (са великим почетним словом), дакле о локалном одређењу дела нашега народа. Говорите и о српству (са малим почетним словом) које спада и може спадати само у национализам или родољубље. Примерице, Михајло Пупин је био велики српски родољуб, велики Србин, али српски патриота није могао да буде јер је живео у Америци. Могао је бити само амерички патриота. Очигледно, недостаје нешто, оно што се тиче директно и конкретно Србије као државе. Сад, нисам ја крив што је наш језик такав, па се српски патриотизам може звати само србијанство. У Индији живе Индијци а не Индијанци, у Словенији пак Словенци а не Словени или Словенијанци, итд. Ту проблематику морамо оставити лингвистима, ја ту не могу ништа ново да измишљам

    @ Јован Јовановић
    Војвода Момчило Ђујић је за Шешља рекао „Нема ту ни човека ни четника“, тако да се немојте ни Ви замарати око Шешељевих ујдурми, фалсификата и лажног национализма.

    Свиђа ми се

  14. Чини ми се да би у Антонићевом чланку реч ПАТРИОТИЗАМ боље звучала него реч НАЦИОНАЛИЗАМ.

    Јер, национализам може имати више значења :

    -позитивно, као идеологија ослободилачких ратова и борбе за ослобођење (на пр од колонијалне доминације) или као право народа на самоопредељење.

    -негативно, као расистичка и ксенофобна идеологија једног хегемоног народа као што је то било у време фашизма и нацизма.

    Свиђа ми се

  15. @Деда Ђоле

    Зашто у кондицијоналу, професор је у тексту употребио оба израза, један поред другог… У ствари, реч „патриотизам“ се односи на земљу (остављену од очева) , а национализам на људе (синове очева, који настањују patriu) , тако да могу ићи заједно. Друго је питање (не само лингвистичко) где престаје нација, а почиње национализам и у каквом је то односу с покретима за ослобођење из 19. века. Да ли је довољно да неко буде Србин или мора бити и српски националиста и да ли је квалитет испољавања Српства кроз „српски национализам“ сразмеран или обрнуто сразмеран Српству. Ко ће га знати… Мени се чини да ми српског национализма имамо и превише, читав један дискурс, посебно у виртуелним медијима, мишљења о овоме-ономе, четници-партизани, свако је барем по пет пута погинуо на Церу и Колубари и сви знају шта је „српски домаћин“ , али сви, истовремено, бежимо са села. Мислим да би нам требало мало мање национализма, а мало више нације, онда нам колинијалне силе неће моћи ништа. Џабе се кољеш с Муратом и Францом Фердинандом, то су прошле битке, немој да се кољеш с комшијом. Колонијалне силе паразитирају на неосвећшћеним нацијама у стању трибалне закрвљености, па Енглези су владали оноликом Индијом тако дуго…

    Свиђа ми се

  16. Рече ми комшија

    Твој Исус је Јеврејин
    твој ауто је јапански
    твоја пица талијанска
    твоја демократија грчка
    твоја кафа бразилска
    твоји бројеви арапски
    твоје писмо латинско
    твој тепих персијски
    твој рачунар кинески
    А ја сам за тебе странац ?

    Свиђа ми се

  17. Поштовани професоре, да ли би могли објаснити како се националне мањине у Србију уклапају у национализам о коме говорите.
    Хвала.

    Свиђа ми се

  18. @Горан Васковић
    Моје мишљење: Уклапају се јер је слободна Србија и у њиховом интересу. Ми треба да се помиримо са тим да у Србији има маеина које су нам ненаклоњене, и чији интереси нису у сагласју са нашим елементарним преживљавањем, а камо ли неким интересима вишим од тога. Али има мањина које су нам наклоњене и којима је у интересу да живимо у слободној земљи. Са првима коректно и поштено док не ударају на нас, са другима пуна сарадња. То нисам ја измислио тако је у свим државама. Нема те државе која удовољава онима којима је жеља да та држава не постоји.

    Свиђа ми се

  19. Погледајте мој коментар горе 20. марта 2018. у 14:33, и оцене које је добио. Тачно толика је сразмера (+3 vs. -23) између патриота/националиста и оних у процесу личне националне дезинтеграција међ’ Србљима.
    Толико негативно узбуђење читалаштва је немогуће само због недовољне информисаности и/или едукованости, већ премоћно зато што им „руно“ смета.
    Да се подсетимо оригиналне верзије познате песме „Са Овчара и Каблара“, коју су Пречани спевали:
    Са Овчара и Каблара
    Лепа Мара проговара:
    Мили Кнеже прими наске
    У редове србијанске.

    Тада, у доба када је Србија, сразмерно величини, била друга у свету по имиграцији, одмах иза УСА, „србијански“ ентитет никоме није сметао.
    Сад нас жуља као рђав ексер у ђону ципеле. А све што није бангаво бежи напоље.
    Ето једног пластичног примера: Једаред, водитељка локалне новосадске ТВ станице Мирјана Владисављев, у уводу неке своје емисије се национално „аутовала“. Цитирамо: „Док је постојала Југославија, била сам Југословенка. Шта бих сада могла бити него Војвођанка?!“ Пита се елем новинарка која би требала бити натпросечно едукована и требала би знати да „војвођански народ“ једноставно не постоји. А кад ће постати нација не знамо. На пописима људи у специфичним стањима свести се национално изјашњавају и као Ескими, Марсовци или ДНК, што не би и као Војвођани, али озбиљни људи такве ствари не чине. Очигледно, један „степеник“ је свесно М.В. прескочила. Зашто га је прескочила? Зато што га више нема у СВЕСТИ људи. Зато се зараза чија је жртва г-ђа Владисављев шири геометријском сразмером. Овде се дакле не ради само о проблему лингвистичком, нити о проблему посебних мањих националних заједница, већ о нашем, СРПСКОМ, метастазираном сатруљавању.

    Још једна дигресија: Споменик Незнаном јунаку на Авали је заправо споменик једном младом Србину мухамеданског закона из околине Новог Пазара. То је било само пре 100 година, у Краљевини Србији. Када су преко брда стигле неписмене прогресивне снаге, ево где су нас довели.

    Треба да цртам како се у савременом свету решава однос нација-народ? Па, и мени то на моменте изгледа блесаво, али ако тако хоће, ОК., онда нам нема друге него да прихватимо општа правила игре, и, да се грубо изразим – да их тучемо њиховим оружјем. Да илуструјемо примером: г-ђа Владисављев се осећа Војвођанком. Врло добро, одлично. Биће Србијанка војвођанског порекла. Фудбалер Адем Љајић неће да пева химну Србије јер га је неко слагао да није Србин већ некакав Бошњак, а где је та држава Бошња нико не зна. Па у реду, бићеш Србијанац бошњачког порекла. Па да – ја бих у тако постао Србијанац србијанског или шумадијског порекла, и ништа ми то не смета.

    У осталом, познато је да је филипинска демократија најбоља на свету, па погледајмо како су решавали (и даље раде на решавању) унутрашњих националних проблема? Само изволите. Та замислите да је Срба 100 милиона и да смо расути на 7.107 острва како је случај са Филипинцима. Елем, с овом актуелном памећу ми би се за 20 година поделили на 7.107 нација, с тим што би на цца. 5.000 острва буктала ослободилачка борба еманципованих мањина.

    Свиђа ми се

  20. @филипински гуштер
    Слажем се, мислим да државни национализам не мора да буде искључиво етноцентричан, да патриотизам државе Србије може да буде и нпр влашки или мађарски патриотизам који жели добро својој земљи, али занима ме став професора Антонића 🙂

    Свиђа ми се

  21. Српски патриотизам већ није етноцентричан. Многи не-Срби су се истицали и даље се истичу као српске патриоте. Многи Срби се истичу као српске непатриоте, апатриди, аутошовинисти разних фела. По мом суду, однос имеђу етничког и неетничког у српској државној мисли је комплексан – српски национализам није само политички садржај, “уставни национализам“, него је саздан из много елемената (неки су компетитивни, неки су потиснути, неки се јаче очитавају у некој групи српских националиста, други код других и тако даље). Много би мастила/пиксела морали да пролијемо да све ово до краја рашчинимо и објаснимо.

    Међутим, овај текст ми се чини да има прагматичнију, компромиснију и политички конкретнију основу: може ли се код политички и идеолошки различито опредељених људи да се нађу елементи “српског национализма“ коју могу да послуже као основа за “ослободилачку“ (антиколонијалну) борбу. Мени се чини да могу и мислим да је и С. Антонић заступа то гледиште. Али, опет мислим да је реч о отвореној теми.

    Свиђа ми се

  22. Nimbus je ******, ali ovog puta je u pravu 100%

    Свиђа ми се

  23. Уважени професоре Антонић,пет година већ пратим ваше изузетно квалитетне чланке,у којима је ваша критика и опис наше сурове свакодневнице ласерски прецизна…али решења која ви спорадично с времена на време износите су по мом скромном мишљењу нереална, и у најмању руку недовољна…Ја наиме мислим,да ова данашња скраћена Србија нема никакве изгледе да збаци колонијалне окове,уколико претходно не осигура излаз на море (лука Бар и Которски залив),што значи да би Црна Гора морала истовремено са нама да се отргне од НАТО предаторске алијансе,а то захтева готово надљудски подухват потенцијалних суверенистичких снага у обе земље…С обзиром да знам понешто о геополитици и геостратегији,јасно је ко дан,да насилним увлачењем Црне Горе у НАТО,Атлантска Империја затвара широк поморски појас од Трста до Босфора и тиме блокира Русију од продора у средоземни басен,што је пак пресудан стратешки потез запада,у надолазећем глобалном сукобу…Занима ме ваша геостратешка анализа свега овде изреченог,и такође бих желео да вас питам за ваше стручно мишљење о чувеном меморандуму САНУ из 1986 године…Хвала унапред,и извињавам се на дужини текста…све најбоље вам желим у даљем раду и животу уважени професоре.

    Свиђа ми се

  24. Британија је колонијална велесила па опет шта, једу људско месо!!

    Свиђа ми се

  25. Питао бих коментатора Ивковића:

    Шта мислите, колика је тарифа Филипинке у пругастој мајици са четврте фотографије? Мени су такве девојчице, без обзира на етничку припадност, у околини београдске аутобуске станице, нудиле орални сервис за 500 динара. Мислио сам да је прескупо.

    Можда сам могао да тражим попуст или пуну услугу за те паре. Како ви поступате у таквим ситуацијама?

    Велики поздрав!

    Свиђа ми се

  26. @ Мика Миш
    А шта знам за колико ти то радиш.

    Liked by 1 person

  27. Поштовани,

    Хвала на одговору.

    Гледам графикон доходовне неједнакости који је навео Антонић:

    http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/images/9/93/
    Inequality_of_income_distribution%2C_2015_%28income_quintile_share_ratio
    %29_YB17.png

    Мој је утисак био да треба да чекам да индекс Србије скочи на неких 10-15, па би самим тим цена поменуте услуге пала на 200 динара.

    Међутим, видим да сте ви задовољни и оваквим индексом, чим тарифи не приговарате.

    То је можда знак да ”овакви као ја” следећи пут не треба да цицијаше, јер је вероватно да ће цена остати стабилна.

    Хвала вам на одговору, изузетно је користан ради кориговања мојих тржишних одлука.

    С поштовањем.

    Свиђа ми се

  28. Ништа те ја под милим Богом не разумем.
    Пробај код Закерберга, тамо ће се офајдиш.

    Свиђа ми се

  29. Не знам за Закерберга. Поделите информацију са мном, о чему се ради?

    Него, можда нешто знате и о овоме.

    Антонић:

    ”Тако, деца на плантажама јагода раде од јутра до мрака, чак и недељом; чепркају око леја, док им пестициди изједају прсте, како би, у метрополи колонијалног господара, власници, политичари, менаџери, њима лојални стручњаци, шефови и остали чланови естаблишмента, могли да уживају у јагодама без обзира на годишње доба.”

    Крај цитата.

    Цена килограма целе јагоде у САД је око 5 долара.

    Овде где живим српске малине плаћам 5 евра по килограму. За разлику од јагоде, малина мора да се замрзава, што је додатни трошак. То је цена након садње, одржавања, заливања, брања, замрзавања, царине, и превоза у замрзнутом стању преко пола Европе.

    Што се српског генералног дохотка тиче, ситуација је, судећи по вашој ноншалантности, стабилна. Међутим, што се малине конкретно тиче, то зависи и од конкретних плата у поменутом сектору.

    Имате ли информације да ће цена брања остати иста – ако ту има икакве цене? Ако Американци добијају јагоду по истој цени као ја малину, а радна снага која обезбеђује америчку посластицу је робовска, онда могу само да се ”досећам” колико стварно примају српски аргати на плантажама.

    Нема смисла да Западњаци плаћају петину сатнице за килограм егзотичног воћа и сексуалне услуге. То би требало да буде мало јефтиније, нема ово смисла.

    Међутим, није то баш тако лоше – да похвалим мало вашег премијера – до сада смо морали да се ломатамо све до Тајланда.

    Овако се бар уштеди на времену. А време је новац, г. Ивковићу.

    Свиђа ми се

  30. „Мика Миш – Тазе код чика- Лазе!“

    Свиђа ми се

  31. Поштовани г. Ивковићу,

    Не знам ништа о Лази, па вас молим да приложите и то објашњење када будете објашњавали шта сте мислили помињањем Закерберга. Апсолутно вам верујем да сте упућени у услуге коју пружају обојица, те с нестрпљењем очекујем да са мном поделите своја сазнања.

    У сваком случају, срећан сам што сте задовољни чињеницом да је цена радне снаге у Србији конкурентна Мексичкој робовској, а цена услуга проституције ефективно (за Европљане) нижа од Тајланда.

    Велики поздрав!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s