Борис Трбић: О сенкама насиља

Када нас нечије присуство подсећа на насиље, или на наш недавни грех, због чега бисмо му указали прилику да говори? Када нас, кроз горчину његових наизглед неразумљивих тврдњи, упозорава да о будућности можда зна нешто више? Зашто бисмо му дозволили да нам поквари дан

Рушевине у Београду, 1941. година (Фото: Викимедиа/Бундесархив)

У чему лежи наше разочарање Европом? Ми верујемо да је српски случај јединствен и компликован. То је донекле и тачно. Срби идентитет, налик на два блискоисточна народа, граде на угаоном камену своје историје. На трауми која је одредила наш однос према свету.

Да бисмо једно стање прихватили, морамо да покушамо да трауматични догађај ставимо у контекст садашњице. Тек онда можемо да покушамо да пројектујемо будућност. Али жеља да нас саслушају, док о том трауматичном догађају говоримо, често не наилази на разумевање.

Евоцирајући Хану Арент, Пол Рикер каже да су га увек фасцинирале две карактеристике политичке моћи коју на себе преузима држава. Једна је рационалност. Уређеност. И заиста, у разговорима са нашим светом често чујем како је наша држава ’несређена’.

Како њоме деценијама владају незнање, лаж и клептократија. Фасцинација уређеном државом је нешто рационално, пожељно, и природно. Платите порез. Неко окречи болницу, однесе смеће, изгради игралиште у оближњој основној школи. Готово.

Она друга страна, кажу Арентова и Рикур, представља остатке насиља на којима је држава настала. Сенку која се протеже кроз садашње време од њених прапочетака. Та сенка потамњује приче о цивилизованости, уређености, и што је најважније, правди. Није ни чудо да је једна књига, која у наслову спаја речи правда и Србија изазвала толико негодавања, хистерије, а затим и миопијску мржњу. Једни насиља покушавају да се сете, да га растумаче и некако сместе у секвенцу животних догађаја. Да о њему говоре. Други тврде да прошлост није важна. И да ваља да је заборавимо.

’Било би добро када би Европљани понекад слушали Србе,’ каже пријатељица која живи у Европској унији. И која је поред Срба живела. Нисам сигуран да је то могуће. Мислим да је тако нешто у потпуности искључено. Јер уређеност подразумева да неуралгичних тачака нема, да се проблеми решавају у ходу. Да нема отворених питања. Јасно, постоји дијалог о проблемима, али оним мање важним. Платите порез. Неко окречи болницу, однесе смеће, изгради игралиште у оближњој основној школи. Ради се. Греши се. Па се и исправи. Готово.

Када нас нечије присуство подсећа на насиље, или на наш недавни грех, због чега бисмо му указали прилику да говори? Када нас, кроз горчину његових наизглед неразумљивих тврдњи, упозорава да о будућности можда зна нешто више? Зашто бисмо му дозволили да нам поквари дан?

Зато што нас можда подсећа на једноставну истину: Данас сам то био ја. Сутра ћеш можда бити ти.

(Фејсбук страница Бориса Трбића, 6. 2. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s