Милош Милојевић: Ни инч ка Истоку, мајке нам – како је Запад обмануо Горбачова

Горбачовљев идејни заокрет с краја осамдесетих био је двострук. Он је заједно са прљавом водом комунистичке визије светске историје засноване на класној борби избацио и дете совјетске геополитичке, пост–Стаљинове логике интересних сфера, почевши од средње и источне Европе

Долазак на Вашингтонски самит 31. маја 1990. године; церемонија на високом нивоу на травњаку Беле куће где се формално поздрављају Михаих Горбачов и Џорџ Буш (Фото: Председничка библиотека Џорџа Х. В. Буша, P13298-18)

„Ретко када у историји били смо у прилици да посведочимо да је политика велике силе, мада суочена са многим препрекама и преокретима, постојано вођена тако идеалистичким погледом на свет, заснованом на универзалном измирењу, у коме је слика непријатеља константно бледела, све до тачке када је он практично ишчезао“, стоји у закључку књиге The Egigma of 1989. француског политиколога Жака Левеска (Jacques Levesque).

„Проблем са Горбачовим“, бележи Владислав Зубок, историчар и аутор драгоцене књиге А Failed Empire: The Soviet Union in the Cold War from Stalin to Gorbachev (Неуспела Империја: Совјетски Савез у Хладном рату од Стаљина до Горбачова), „је што је он идеје у вођењу државе разумевао исувише озбиљно“.

Оба навода о делатнику кога британски политиколог Арчи Браун описује као некога ко је „више него ико други допринео окончању Хладног рата између Истока и Запада“ добила су нову илустрацију и поткрепљење захваљујући недавно објављеним документима западне провенијенције која сведоче о сложеним и вишеслојним дипломатским збивањима у позадини поновног немачког уједињења.

Постоји склоност, можда захваљујући сугестивној снази покретних слика и рецидивима романтичарске визије догађања народа, да се крај Хладног рата сагледава кроз иконичне слике пада Берлинског зида. Народ се спонтано окупио, побратимио а после тога се то превело у сувопарни језик политичких одлука. Потом се и армија некадашњег колоса са Истока повукла у земљу исцрпљену привредним и друштвеним мукама.

Но, као и многе друге, и ова поједностављена слика урезана у неке популарне представе уме да завара. Процес (ре)уједињења Немачке – а он је овде у средишту пажње – био је озбиљно и далекосежно одступање од поретка успостављеног на крају Другог светског рата. Тај поредак је перципиран код доброг дела совјетских носилаца политичке и војне моћи као гаранција безбедности њихове земље. Пристанак да се он далекосежно измени, а да се заузврат не добије ништа делује превише чак и за једног Михаила Горбачева – уз сву наивност, кратковидост и несналажење у мутним водама међународних односа који му се приписују.

Оно што је СССР-у нуђено заузврат била је тема различитих спекулација. Материјални бенефити у виду западнонемачке финансијске и привредне помоћи као и аранжмани за совјетске војнике стациониране у огромним базама у Источној Немачкој су нешто што је било релативно познато.

Пад Берлинског зида (Фото: Викимедиа)

Међутим далеко интересантније и важније су безбедносне гаранције. Њихово постојање је дуго оспоравано. Када су, у другој половини 90–их година прошлог века почеле припреме за проширење НАТО новим чланицама бивши совјетски званичници су указали да се овакви потези косе са обећањима датим Совјетском Савезу.

Анатолиј Адамишин, некадашњи заменик совјетског секретара за спољне послове, изјавио је 1997. године да „нам је речено током процеса немачког уједињења да се НАТО неће ширити“. Сличне речи навео је и бивши совјетски лидер Михаил Горбачов као и низ других некада високопозиционираних совјетских званичника.

Поједини западни политичари и дипломате сагласиле су се овим приказом дешавања. Џек Метлок који је обављао дужност америчког амбасадора у Совјетском Савезу 1990. године навео је како је Горбачов добио „недвосмислене гаранције да, ако се Немачка уједини, и остане у НАТО, да се НАТО неће ширити ка Истоку“.

Овакве наводе совјетских и појединих западних званичника оштро је оспоравао политиколог Марк Крамер у чланку „The Myth of a No-NATO-Enlargment Predge to Russia“ објављеном 2009. године. Крамер, директор Пројекта за истраживање Хладног рата на Харварду, писао је изричито да доступна документа свих заинтересованих страна „поткопавају тврдњу да су Сједињене Државе или друге западне државе икада обећавале како неће бити проширења НАТО даље од Немачке“.

Нова сазнања

Међутим, ствари знатно мења материјал који је у децембру ове године објавио сајт Национални безбедносни архив (НБА). Ова организација коју чине истраживачи различитих профила и новинари основана је 1985. а циљ јој је да објављује материјале релевантне јавности у доба „растуће тајности рада владе“.

Кроз серију документа из британских, америчких, совјетских, француских и немачких архива који чине својеврсни софистицирани оглед из дипломатске историје показано је недвосмислено да су гаранције које су спомињали совјетски званичници постојале. Штавише, њих су давали различити лидери западних земаља у различитим контекстима али увек довољно јасно да је немогуће да је било речи о неспоразуму или тешко преводивим тананостима дипломатског језика.

Дипломатска историја (у свом добром издању) је захтевна дисциплина. Ситничаво праћење хронологије, дешифровање двосмислености дипломатског израза, понекад и тешко разликовање онога што је привременог карактера и „радна верзија“ од онога што је званичан и обавезујући став ипак може да донесе вредан резултат – адекватно разумевање историје међународних односа незамагљено дневнополитичким потребама.

Михаил Горбачов расправља о немачком уједињењу са Хансом Дитрихом Геншером и Хелмутом Колом у Русији, 15. јул 1990. (Фото: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

Извештај са панела „Ко је шта и коме обећао у вези са ширењем НАТО?“ који су написали Светлана Севранскаја и Том Блентон и пажљиво одабрана документа објављена на сајту НБА указују да је у серији дипломатских сусрета на високом нивоу и међународним разговорима различитог карактера совјетско руководство уверавано – или можда обмањивано? – како се према речима америчког државног секретара Џејмса Бејкера НАТО неће ширити „ни један инч према Истоку“. Кључна фраза, како истичу аутори извештаја, која се спомиње је „наведени да поверују“.

Да ли је овде било речи о својеврсној дипломатској операцији анестезирања совјетског руководства у осетљивим тренуцима поновног уједињења Немачке (чију је сложеност и далекосежност тешко преценити) како би их „омекшали“ биће јасније са подробнијим истраживањем оперативне политике западних држава.

Но, и оно што сада знамо нимало није ласкаво за западне лидере. Џорџ Буш је још на самиту на Малти уверавао Горбачова како се САД неће понашати агресивно у вези са кризама које су наступиле у низу источноевропских држава. „Нећу скочити на Берлински зид“, уверавао је сликовитом метафором Буш свог совјетског колегу.

Отворенији иступи западних лидера у вези са безбедносним гаранцијама СССР-у почели су у јануару 1990. године са говором у Туцингу западнонемачког министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера.

Према извештају америчке амбасаде у Бону који је објавио НБА у вези са овим говором „промене у Источној Европи и процес немачког уједињења не смеју да воде ‘погоршању совјетских безбедносних интереса’“. У „бонској депеши“ сасвим експлицитно се наводи шта не треба да се чини како би совјетски безбедносни интереси остали нетакнути: неће бити ширења територије НАТО на Исток. Штавише, документ наводи и Геншеров предлог да се источнонемачка територија искључи из војних структура НАТО без обзира на то што ће се она наћи у јединственој немачкој држави. Истина, реч је само о предлогу – али је ипак идеја о специјалном статусу источнонемачке територије забележена у коначном споразуму о уједињењу Немачке који су 12. септембра 1990. потписала „два плус четири“ министра спољних послова.

Од десна ка лево: министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер (СРН), министар председавајући Лотар де Мазијер (ДРН), министар спољних послова Ролан Дима (Француска), Едуард Шеварнадзе (СССР), Даглас Хард (Велика Британија) и Џејмс Бејкер (САД) потписују такозвани Два плус четири договор (Споразум о коначном усаглашавању у вези са Немачком) у Москви, спетембар 1990. (Фото: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

Овај говор имао је далекосежан значај. Он је иницирао једну грозничаву дипломатску делатност која је свој климакс доживела посетом немачког канцелара Хелмута Кола Москви 10. фебруара 1990. године. Тада је Горбачов дао начелну совјетску сагласност да се Немачка уједини.

На сваком од састанака који су пратили овај процес као и у међусобној комуникацији западних лидера недвосмислено је стављано до знања да се разумеју совјетска очекивања за безбедносним гаранцијама као и спремност да се такве гаранције пруже.

На састанку између Бејкера и Горбачова, 9. фебруара 1990. Бејкер је у три наврата употребио „формулу“ „ниједан инч према Истоку“. Он је уверавао Горбачова, према записнику разговора који се чува у Горбачовљевој фондацији, да ни Бејкер ни председник Буш „не намеравају да унилатерлано искористе предности пропредности проистекле из процеса који се тренутно одигравају“. Бејкер је додао да Американци „разумеју да је и Совјетском Савезу као и другим европским државама важно да имају гаранције да ако Сједињене Државе одрже своје присуство у Немачкој у оквирима НАТО, да се тренутна војна јурисдикција НАТО неће нити један инч проширити у источном правцу.“

У овом смислу је речит Бејкеров извештај Џорџу Бушу са састанка са Едуардом Шевернадзеом 4. маја 1990. године.  „Ја сам се користио вашим говором и нашим признавањем потребе да прилагодимо НАТО, политички и војно, и да развијамо Комисију за безбедност и сарадњу у Европи како бисмо учврстили Шевернадзеа у уверењу како из овог процеса неће проистећи победници и губитници“, стоји у овом документу.

Наивност и комплекс Запада

Ова сазнања, и сама по себи драгоцена, отварају доста питања. Једно од њих је како је Горбачов могао бити овако обманут? Који су чиниоци у његовој политичкој култури а који конкретни догађаји одредили ток дешавања?

И критичари и приврженици Михаила Горбачова не пропуштају да оцене да је он био наиван и изразито оптимистичан лидер. Комбинација ових фактора је у домену практичне политике неретко рађала склоност ка ad hoc решењима и неспремност да озбиљно прионе на овладавање практичним аспектима вођења државе.

Горбачовљев идејни заокрет с краја осамдесетих, пише Владислав Зубок, био је двострук. Он је заједно са прљавом водом комунистичке визије светске историје засноване на класној борби избацио и дете совјетске геополитичке, пост–Стаљинове логике интересних сфера, почевши од средње и источне Европе.

Горбачов је изнадио Маргарет Тачер када је на сусрету са њом 1984. године цитирао лорда Палмерстона да је спољна политика заснована на „сталним интересима“. Но, основа совјетске спољне политике с краја 80–их година била је све, само не и вођена палемерстоновским хладнокрвним прагматизмом.

Михаил Горбачов говори пред Генералном скупштином Уједињених Нација 1988. године. На овом заседању Горбачов је најавио кључне промене у совјетској спољној политици, укључујући и смањење руског војног присуства у Источној Европи. Осим тога он је рекао да употреба силе или претња силом “не смеју даље бити инструмент спољне политике“ (Фото: Уједињене Нације/un.org)

Насупрот томе један скуп парола заменио је други – уместо приповести о светском социјалистичком преображају дошла је Горбачовљена идеалистичка журба да уведе Совјетски Савез у „заједнички европски дом“. Она је сатрла совјетске геополитичке позиције.

Горбачов је крајем октобра 1988. од својих блиских спољнополитичких сарадника тражио да разраде говор који је требало да одржи пред Генералном скупштином Уједињених Нација. Тај говор требао је, према Горбачову, да буде одговор на Черчилов говор одржан у Фултону 1946. године о „гвозденој завеси“. „То треба да буде анти–Фултон. Фултон наопачке. Представићемо наш поглед на свет и филозофију засновану на резултатима из последње три године. Ми ћемо истаћи демилитаризацију и хуманизацију нашег размишљања“, говорио је Горбачов.

Личном снисходљивошћу, која је понекад уистину била искрено срдачна Горбачов је настојао да обезбеди да СССР буде прихваћен у друштву западних сила. Горбачов је, по свој прилици, веровао да је потребно уподобити, „нормализовати“ СССР и тиме обезбедити његово место у новом светском поретку. Оно што није видео јесте да је тај нови поредак заснован на промишљању и спровођењу геополитичких, војних и економских интереса. У том свету је можда могао да постоји Совјетски Савез. Али није могао да постоји равноправни и безбедни Совјетски Савез.

Овај својеврсни „комплекс Запада“ према које је потребна „нормализација“ Русије остао је идејни наследник Горбачовљеве ере и у Јељциновој Русији. Амерички портал Блумберг означио је ове догађаје као темељ Путинове неповерљивости према Западу. Очито да руском председнику перспектива да постане модел познатог бренда кожне галантерије није нарочито привлачна.

Оваква сазнања помажу и да се боље разуме садашња политика. Али она пре свега доприносе разјашњењу важних хладноратовских дешавања у другој половини 20. века. Током 2017. године јавности су постали доступни драгоцени документи о америчком учешћу о иранском пучу. Поднаслов књиге америчког историчара Џона Луиса Гедиса о Хладном рату – ми данас знамо – постаје све актуелнији.

* Чланак је написан крајем децембра прошле године

(Печат, бр. 502, 12. 1. 2018)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Светске ствари

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Одличан текст! Дошло је време да се све закулисна дешавања из тог периода разјасне.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s