Борис Над: Путин и стратегија Кутузова

Мит о Путину почео је да се ствара одмах или недуго по његовом доласку на власт; име Путина ускоро постаје нека врста симбола нове и другачије Русије која се рађа из пепела постсовјетске ере. Ипак, што год се на врху власти у Москви дешавало у децембру 1999. и после тога, преокрет у Кремљу свакако није дело једног човека

Владимир Путин (Извор: Печат)

 

На Минхенској конференцији о безбедности, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је констатовао да „Хладни рат још није завршен“, описујући НАТО савез као „хладноратовску институцију“ чије је „ширење је довело до за последњих 30 година невиђеног подизања нивоа тензија у Европи“. Можемо додати: и на корак од трећег светског рата. У међувремену, „војни буџет држава чланица повећан је за 26 милијарди долара. Данас, према независним проценама, он износи око 920 милијарди долара“.

После битке за Алеп, која је практично одлучила о исходу рата у Сирији, криза у овој бившој совјетској републици се неумољиво примиче свом расплету. Украјина као држава се за то време дезинтегрише, њена централна власт је паралисана, а привреда се суочава с колапсом. Отуда и претње „трећим мајданом“. Рат у Украјини је практично почео 22. фебруара 2014. године, крвавим државним ударом којим је свргнут легитимни председник Јанукович, а устоличена прозападна кијевска хунта. Кризу и рат у Украјини је испровоцирао Запад. Европска унија је у свему играла веома активну улогу, али су стварни организатор преврата биле САД. Према признању Викторије Нуланд, на међународној конференцији о Украјини од 13. децембра 2013, Америка је од пада СССР-а на „промовисање демократије у Украјини уложила више од пет милијарди долара“. Такво „промовисање демократије“, слично Либији или Сирији, добило је свој епилог у виду грађанског рата чији крај се још не назире.

Највећа геополитичка катастрофа XX века

Кризу у Украјини није могуће разумети ван контекста историје Русије и Совјетског Савеза. Територије које улазе у њен састав одувек су биле интегрални део „руског света“. Од 1991. године траје покушај Запада (НАТО и ЕУ) да се прошири на исток и Украјину одвоји од Русије. Пре тога, она је као посебна држава постојала само у два кратка наврата: у револуцији по слому Руског царства и као квислиншка творевина у Другом светском рату.

Историја СССР-а окончана је 8. децембра 1991. године, договором у Бјеловешкој шуми. Потписали су га председник Русије Борис Јељцин, председник Украјине Леонид Кравчук и председник Врховног совјета Белорусије Станислав Шушкевич. Из некад моћне совјетске империје – која је из Другог светског рата изашла као победник над нацистичком Немачком, а током друге половине XX века представљала јединог достојног ривала капиталистичком и либералном Западу – настало је укупно петнаест нових држава. Велики континентални простор био је разбијен у парампарчад. У највећем броју случајева радило се о „неуспелим државама“, без икаквог историјског утемељења. То је био крај хладноратовске конфронтације „прве земље социјализма“ са Западом. Савез Совјетских Социјалистичких Република је престао да постоји. О стварној независности и суверенитету новонасталих држава у таквим условима не може бити ни говора.

Производ бољшевичке револуције – Совјетски Савез није био само „отаџбина социјализма“, већ и својеврсна инкарнација, продужетак Руског царства: политички оквир за једну цивилизацију која је столећима и без великих конфликата обједињавала разноврсне народе, етносе и религије. Бољшевици су најпре рушили империју, потом су је градили, с тим што је царизам и православље после 1917. заменио марксистички интернационализам и „дружба народа“.

Историјски период који је уследио после распада СССР може се поредити једино с периодом руске историје који је упамћен као Доба смутње. „Распад СССР-а је највећа геополитичка катастрофа XX века”, изјавио је 2005. године председник Руске Федерације Владимир Путин. Била је то епоха националистичких сукоба и ратова, свеопштег сиромаштва, социјалне несигурности, криминализације друштва и политичке нестабилности. Хаос се проширио и на исток Европе, а федерална Југославија је управо нестајала у метежу крвавог грађанског рата.

Стратегија анаконде

Запад, предвођен Сједињеним Државама, могао је да одахне и прогласи свој тријумф. Већ у фебруару идуће године, споразумом у Мастрихту, створена је Европска унија, која је ујединила земље западне Европе око претходно уједињене Немачке. У наредним годинама, Запад је погазио своје обећање – „најтврђе гаранције“ дате совјетском руководству – да се НАТО „ни за педаљ неће ширити на исток“. Изрекао га је амерички државни секретар Џејмс Бејкер Михаилу Горбачову, „у замену за помоћ у решавању  немачког питања“.

Тако ослабљена Русија је сатерана у границе којој јој је наметнуо Запад, остављајући на тај начин милионе Руса ван матице. Новонастале државе су већином фикција; оне раније никад нису постојале, или су постојале само кратко време. Националистички покрети који се у њима јављају углавном имају антируски карактер. Први чеченски рат, који је вођен  од 1994. до 1996. године, и у коме су чеченски побуњеници уживали нескривене симпатије и подршку Запада потврдио је злосутне геополитичке прогнозе. Притисак на Русију се наставља, а Запад доводи у питање чак и територијалну целовитост Руске Федерације. Хладноратовска конфронтација није толико последица идеолошких неслагања, колико прастарог геополитичког антагонизма. Отприлике у исто време (1996. године), у својој књизи Велика шаховска табла амерички стратег Збигњев Бжежински отворено се залаже за „децентрализовану Русију, која ће бити више имуна на империјалистичке тежње“. Идеја Бжежинског је у ствари предлог поделе Русије на три независне републике: на „европски део, Сибирску републику и Далекоисточну републику“.

Од средине деведесетих година прошлог века, Пољска, Мађарска, Чешка и балтичке земље, једна за другом, улазе у НАТО. Проширење НАТО крунисало је победу Запада у Хладном рату. У Алијансу убрзо улазе и поједине републике бивше Југославије. Земље попут Украјине и Грузије постају својеврсне тампон зоне, играјући улогу коју је у јалтинском поретку имала Југославија. Стратегија коју је Запад изабрао против Русије позната је у геополитици као „стратегија анаконде“. Развио ју је амерички адмирал Алфред Мехен: то је стисак „морске змије“ (САД) око континенталне масе (Русије, претходно Совјетског Савеза) путем војних савеза, блокада, контроле и повезивања приобалних подручја, све док се противник не „угуши“.

Завера „Свахили“. Чин устоличења

Русија је средином 90-тих година прошлог века на коленима и немоћна да се супротстави таквим плановима Запада. Под Јељцином, она наставља да тоне: економски, финансијски, културно и политички, постајући све више политички зависна од САД. У то време Ричард Перл предлаже да се с Русијом разговара на следећи начин: “We win, you loose, sign here!“ (Ми смо победили, ви сте изгубили, потпишите овде!). Њена империјална историја је завршена – или то само тако изгледа. У међународној политици она више не игра никакву важну ни конструктивну улогу. У Бјеловешкој шуми фактички је потписана капитулација, али то није било довољно, јер су западни апетити много већи. Подела Русије, о којој је писао Бжежински, постаје све изгледније решење. То су непосредне последице геополитичке катастрофе о којој је говорио Путин.

Некадашња империја практично је претворена у колонију западних сила, у којој цветају једино корупција и сиромаштво. Русија под Јељцином пружа суморну слику поражене велесиле и друштва које се убрзано распада. Богатства земље су изложена пљачки. На Западу се појављују и захтеви да се ресурси Русије „ставе на располагање читавом човечанству“ (под „читавим човечанством“ овде се заправо мисли на Запад).

Преокрет наступа сасвим неочекивано: сменом на власти до које је дошло 31. децембра 1999. године. Борис Јељцин је власт предао Путину, бившем оперативцу КГБ-а, који је неколико месеци раније именован за премијера. Предаја власти одвија се на раније незабележен начин и под прилично тајанственим околностима. Према неким тврдњама, Путин је одабран за ову улогу, али не од Јељцина, него од одређених обавештајних и војних структура преосталих из Совјетског Савеза. Остарели Јељцин је био приморан да потпише оставку у замену за гаранције за личну сигурност и сигурност своје породице. Ово је озваничено специјалним председничким указом, првим кога је потписао Путин.

Нови вођа је харизматична личност, која нимало не подсећа на совјетске апаратчике ере Брежњева или либералне политичаре јељциновске епохе. Његова популарност у Русији нагло расте (не и на Западу, где га хладноратовски експерти сместа дочекују на нож). Његова појава и загонетни успон на власт од почетка изазивају недоумице и контроверзе. У роману Хексоген (2001), патриотски писац Александар Проханов описује заверу „Свахили“, коју спроводе старе обавештајне структуре како би принудиле онемоћалог председника да добровољно преда власт Изабранику. Француски писац и езотерик Жан Парвулеско још током првог Путиновог мандата објављује свој есеј Путин и Евроазијска империја, у коме о новом владару Русије говори као о неком ко је преодређен да реализује старе геополитичке пројекте за интеграцију Евроазије, и то у виду федеративног континенталног блока, „од Атлантика до Пацифика“ (такав блок представља ноћну мору за стратеге типа Бжежинског). Владимир Путин је, у присуству патријарха Алексеја Другог и великог шамана Сибира Тоизина Беренова, инаугурисан 7. маја 2000. у Андрејевској дворани Великог кремаљског дворца, која је рестаурирана управо за ту прилику. „Овде су“, пише историчар Рој Медведев, „у Георгијевској, Андрејевској и Александровској дворани крунисали руске цареве“. Сам Јељцин је Путину током свечаности уручио „председничку круну“, чију је израду лично надзирао и која подсећа на царску. Жан Парвулеско, „геополитички мистик“ који је први довео у везу Владимира Путина и Евроазију (раних 2000-тих таква идеја је изгледала као политичка фантастика), додаје да је Путин непосредно по инаугурацији обавио неку врсту свечаности, тајног ритуала, спуштајући се „у унутрашње двориште (Кремља), у коме су га чекале његове оружане снаге са својим старим заставама, чију смотру је извршио према војном церемонијалу царске Русије“. Ако је реч о машти писца или о миту, у њему је садржана логика будућих догађаја.

Стратегија Кутузова

Мит о Путину почео је да се ствара одмах или недуго по његовом доласку на власт; име Путина ускоро постаје нека врста симбола нове и другачије Русије која се рађа из пепела постсовјетске ере.

Ипак, што год се на врху власти у Москви дешавало у децембру 1999. и после тога, преокрет у Кремљу свакако није дело једног човека. Заокрет је био припреман током деценије пропадања под влашћу Јељцина, и то најпре на нивоу концепата и идеја. То је и време у коме се геополитика на велика врата враћа у Русију, за шта највеће заслуге припадају једном до тада маргиналном идеологу неоевроазијства – Александру Дугину. Иза њега, према неким мишљењима, стоје армијске структуре, пре свих генерал Игор Николајевич Родионов, који ће у једном кратком периоду бити и Јељцинов министар одбране. Дугинова књига Основе геполитике настала је из белешки са предавања које је он држао на Академији Генералштаба руских оружаних снага (поново под покровитељством генерала Родионова).

Пут којим је Русију водио Јељцин очигледно је представљао слепу улицу. После прве еуфорије, у Русији наступа горко отрежњење. То је дало нови полет оним структурама совјетске империје које су преживеле Горбачовљеву перестројку и „еру либералне страховладе“ с почетка 90-тих. Други чеченски рат, који је уследио свега неколико недеља по Путиновом ступању на власт, Русија је добила, а овом тешко стеченом победом убудуће су заустављени сви покушаји разбијања државе и обесхрабрени сепаратистички покрети широм земље.

Под Путином, Русија јача економски и постепено учвршћује своју централну власт. То је пут унутрашње консолидације и ослањања на сопствене снаге. Раст њене привреде убрзо достиже просечну стопу од седам одсто годишње. „После доласка на власт“, пише геополитичар Леонид Савин, „Путин је почео реорганизацију политичког система, а безбедносне снаге и војска постале су стуб поретка“. У периоду од 2001. до 2015. она је учетворостручила своја издвајања за војску. Међутим, економско уздизање Русије постало је могуће тек пошто је Русија одбацила тешко наслеђе совјетске епохе. У хладноратовском периоду, она је издржавала не само већину совјетских република и источноевропских народних демократија, него и савезничке земље широм света. Ова чињеница представља аргумент за тезу да распад Совјетског Савеза и Варшавског уговора није био толико спонтан догађај, колико врхунска представа у режији совјетских тајних служби, укључујући и инсценирани државни удар из августа 1991. године.

С распадом Совјетског Савета и повлачењем Русије, Америка је принуђена да развуче своје снаге, не само преко граница бившег комунистичког блока. Наступа доба америчке светске хегемоније, „униполарни тренутак“ о коме говори Чарлс Краутхамер. Нова геополитичка позиција САД, како ће се ускоро видети, ускоро је постала опасна и неодржива.

Стратегију Владимира Путина, као прагматичног и „суровог реалисте“ (Хафингтон пост), Николај Вихин описује на следећи начин: „Путин муњевито маневрише, сад наносећи осетне ударце Западу, сад повлачећи се и глумећи капитулацију. Али Путин, као и Барклај и Кутузов, категорички одбија да се учврсти на било каквим позицијама где би Запад могао да му нанесе одлучујући удар у краткој одсудној битци… У тој стратегији је одгонетка непредвидљивости Путина, који поступа увек онако како се то од њега не очекује“ (Николај Вихин: Владимир Путин и стратегија Кутузова). То је иста она стратегија која је примењена против Наполеона: стратегија изнуривања премоћног противника, која одлаже одсудну битку све до тренутка када је непријатељ приморан на дефанзиву.

Drang nach Osten

Успеси раног путиновског периода нису били довољни да Русију заиста врате на светску политичку сцену, нити да је изнова уврсте у ред респектабилних геополитичких актера, и то актера признатих од стране западних сила. Још мање, да је учине интегралним делом западног света. Упркос промени друштвеног уређења (демократизацији и вестернизацији 90-тих) и одбацивању марксистичке идеологије, она је и даље окружена суревњивошћу и макар прикривеним ако не и отвореним непријатељством; то је, уопште узев, константа у односу Запада према њој. Став Запада почива на једноставном аксиому: Русији више не сме бити дозвољено да игра улогу велике светске силе ни независног пола моћи. (Улога коју Запад касније само невољно нуди Русији је неупоредиво скромнија улога регионалне силе.) За то време, САД са својим структурама активно раде на дезинтеграцији совјетског простора, а НАТО се у новим околностима најпре покушава учврстити у Украјини и Грузији. Историјске аналогије се намећу саме по себи: политика проширивања НАТО на исток код Руса буди непријатне асоцијације на Наполеонов освајачки поход или Хитлеров „Drang nach Osten“ (продор на исток). То су болне и скупо плаћене лекције историје.

Трошкови планетарне хегемоније за САД током наредних година вртоглаво расту. Овај тренд ће достићи врхунац током владавине Барака Обаме, продубљујући већ постојећу економску кризу Запада. Американци су, помало наивно или преурањено, поверовали у сопствени тријумф над старим геополитичким супарником. После прокламовања америчког „рата против тероризма“, праћеног читавим низом војних интервенција широм света, САД показују озбиљне знаке исцрпљивања, прве кварове у империјалном механизму. Америка и Запад данас пролазе кроз историјски период сличан оном кроз који је већ прошао Совјетски Савез у доба ране перестројке. Међу америчким елитама долази до подела и отвореног раскола. Уколико Америка настави да инсистира на свом положају глобалног хегемона, победник и поражени у Хладном рату би у догледној будућности могли заменити своја места.

Прелаз преко Рубикона

Почетком 2007. године Путин је одржао свој чувени говор на Минхенској конференцији о безбедности, у коме је недвосмислено одбацио једнополарни светски поредак на челу са Сједињеним Државама: „За савремени свет једнополарни систем је не само неприхватљив, већ и немогућ“. „Колико год да ките појам униполарности“, рекао је тада Путин, „у пракси он значи само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука… То је свет једног господара, једног суверена. И то је, на крају, погубно не само за оне које се налазе у том систему, већ и за самог суверена, јер га разара изнутра.“ Био је то отворен и самосвестан наступ лидера једне снажне светске силе и рукавица бачена у лице једнополарном свету. Запад је, по свој прилици, пречуо овај говор, као што му је промакла и чињеница да су Русија 90-тих и Русија раних 2000-тих две у много чему различите земље.

Први озбиљни тест нове геополитичке позиције и моћи Русије уследио је 2008. године, грузијским нападом на руске мировне снаге у Осетији. Грузијски председник се вероватно не би одважио на овај рискантан потез, као што се ни Москва не би решила на сличне кораке да Сакашвилију „његови амерички ментори свечано обећали да је оружани одговор Русије сасвим искључен“ (А. Дугин). Једноставни сценарио грузијске кризе је већ претходно испробан у бившој Југославији, у хрватској операцији „Олуја“.

Одговор Москве је овога пута био брз, одлучан и промишљен. По први пут после 1991, Русија излази ван оквира који су јој наметнути распадом Совјетског Савеза. Интервенција је била и убедљива демонстрација нарасле моћи руских оружаних снага. Краткотрајни рат са Грузијом и потом признање независности Осетије и Абхазије од стране Москве означава почетак нове фазе конфронтације са Западом, будући да су САД, признајући бивше совјетске републике за независне државе, право прекрајања граница већ претходно узурпирале за себе. Тиме је Русија у односима са Западом прешла свој Рубикон.

Наредна етапа овог сукоба је Украјина, у којој је Запад 2005. већ организовао једну „обојену револуцију“. Утицајни амерички стратег Збигњев Бжежински у својој књизи Велика шаховска табла писао је о стратешком значају који има Украјина за Русију: „Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја…“ Другим речима, једини значај Украјине за Запад лежи у чињеници да је она пуко средство за дестабилизацију Русије и онемогућавање консолидације огромног континенталног простора.

Ка Евроазијској империји

Хронологија крвавих догађаја с почетка 2014, који су окончани државним превратом и свргавањем Јануковича – хронологија кијевског „евромајдана“, у организацији америчких тајних служби – мање-више је позната. Сигнал за крвопролиће, како доказује снимљени телефонски разговор са амбасадором Џефријем Пјатом, дала је тадашња заменица државног секретара САД Викторија Нуланд. После побуне руског становништва на истоку Украјине, уследила је снажна репресија кијевске хунте, што је ускоро довело до грађанског рата.

НАТО и САД од почетка украјинске кризе нису имали намеру да се војно умешају у украјински грађански рат. Стварна намера америчких стратега је, напротив, била увући Русију у дуготрајни рат на огромној територији и без јасних циљева, у коме би Запад свим средствима подржавао прозападне и антируске снаге.

Москва поново поступа „онако како се то од ње не очекује“. Уместо директне војне интервенције у Украјини, Русији је, због свог огромног војног и геополитичког значаја, најпре припојен Крим. Повратак Крима у састав Русије био је једнако неочекиван за Запад, тим пре што је све постигнуто без испаљеног метка. У Донбасу је у ходу створена снажна армија која је успешно онемогућила све покушаје украјинских оружаних снага да поврате контролу над југоистоком земље. Таква Украјина не може бити примљена у НАТО ни постати чланица ЕУ (Унија је у међувремену и сама изложена опасности дезинтеграције). Битни циљеви западних сила, па чак ни контрола над црноморским басеном, нису остварени. Коначни расплет украјинске кризе остављен је за неко повољније време.

Евроазијски економски савез је званично основан 1. јануара 2015. године. То је први корак ка стварној економској и политичкој интеграцији некадашњег совјетског простора, која се веома лако може проширити и ван граница бившег СССР-а. (Уопште, пажња Русије се, после увођења западних санкција и антисанкција Москве, све више окреће ка истоку – ка Кини, Ирану, Индији и пацифичком региону – који постаје центар светских збивања, док се ЕУ постепено претвара у њихову периферију.) Једнако непредвидив одговор на уплитање Запада у Украјини је и руска интервенција у Сирији, која је започела 30. септембра 2015. Године, на позив њене легитимне владе. Русија се тријумфално враћа на Блиски исток и на међународну сцену, истискујући за почетак САД из Сирије. Збигњев Бжежински је на концу могао да закључи како је „охрабривање Украјине да уђе у НАТО била грешка“ („охрабривање“ је еуфемизам за изаивање рата у тој земљи који користи амерички стратег).

Украјина као неуспела држава

Геополитичку ситуацију у којој се данас налази препорођена и усправљена Русија геополитичар Леонид Савин сажео је у свега неколико реченица:

„То што се одвија пред нашим очима… нешто је ново и прастаро. Старе геополитичке константе спаковане су у методологију хибридних ратова нове генерације. Изазивањем управљаног хаоса широм планете и опкољавањем Русије, силе које стоје иза кулиса САД настоје да одложе своје губљење светског примата и спрече успостављање мултиполарног света. Али Запад зна да не може победити у директном рату са Русијом. Војним и политичким смиривањем Кавказа, спречавањем грузијске агресије на Јужну Осетију и Абхазију, сасецањем у корену покушаја „обојене револуције” у Москви, враћањем Крима, војном интервенцијом у Сирији… – Русија показује да је пред нама поново она светска сила која је зауставила Наполеона и Хитлера.“

Мултиполарни светски поредак, који се уздиже из рушевина униполарног, за сада одређују односи свега три силе: САД, Русије и Кине. Односе Русије и Сједињених Држава је очигледно потребно редефинисати и „поставити на нове темеље“, ван хладноратовских клишеа (алтернатива томе је конфронтација, укључујући и оружану, ка чему је водила политика Обаме и његовог тима). Односе Русије и Кине дефинише „стратешко партнерство“ две велесиле. „Ми смо навикли на израз `стратешко партнерство“, изјавио је недавно Путин, „али су они више од стратешког партнерства“. Одбијајући да се конституише као независни пол таквог света, инсистирајући на „либералном светском поретку“ и на „мултилатералности“ уместо на мултиполарности, Европска унија саму себе осуђује на маргиналну улогу и све више доводи у питање сопствени опстанак.

У таквом свету једноставно нема места за политички радикализовану и ултранационалистичку Украјину, ослоњену на Брисел, која се, уз то, непрекидно супротставља Русији. Време за решавање украјинског питања истиче. После три године исцрпљујућег грађанског рата у овој земљи, контуре могућих решења се коначно назиру. Већ је сада сигурно да Украјина убудуће неће опстати као унитарна држава и постати део „евроатлантских структура“. Много вероватнија је њена подела. У конфедеративном или федеративном облику, колико-толико целовита, она може опстати једино ослоњена на Москву и Евроазијски савез. За Запад, Украјина представља „неуспелу државу“. Она има значај само у контексту његових односа са Русијом, било као средство њене дестабилизације, било као предмет евентуалних преговора. И не више од тога.

(Печат, 10. 3. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s