Ознаке

, , ,

Оно што се види чује из посланичких клупа представља, заправо, малу и незваничну школу лошег понашања коју потпуно бесплатно организују и воде такозвани народни, а заправо, посланици својих странака

Скупштина Србије (Извор: Н1)

Телевизијски преноси седница Народне скупштине имају један озбиљан недостатак: РТС увек пропусти да пре почетка емитовања истакне натпис да програм који следи није прикладна за гледаоце свих узраста.

Сасвим је извесно да међусобни односи посланика, њихова реаговања, увредљива добацивања и ниподаштавање политичких неистомишљеника могу да утичу на гледаоце у лошем смислу, који ће се, ако се угледају на народне заступнике и почну да се слично понашају према људима у својој околини, лако наћи у непријатним ситуацијама и са сасвим вероватним нежељеним последицама.

Оно што се види чује из посланичких клупа представља, заправо, малу и незваничну школу лошег понашања коју потпуно бесплатно организују и воде такозвани народни, а заправо, посланици својих странака.

У свему томе, и г-ђа Маја Гојковић, председница Народне скупштине, има запажену улогу. По позиву је адвокат, али је наша јавност памти пре свега по њеном политичком ангажману дугом већ четврт века.

Она се може сврстати међу посланике са најдужим стажом – ако већ није и прва међу њима – а што, разуме се, не би било могуће да није имала и веома истанчан слух, па је увек на време могла да предвиди када и у коју странку треба да прелети како би јој било најбоље. Из чега је сасвим једноставно закључити колико је доследна у посвећености остваривању неког политичког програма. Почела је у радикалским редовима, затим променила још три странке пре него што се скрасила код напредњака, где је доживела и највећу почаст поставши председница Народне скупштине. Староримски песник Маркус Пакувијус оставио је изреку „Где год је отаџбина, ту је добро”, која за гђу Гојковић, очигледно, овако гласи: „У којој год странци је добро, ту је отаџбина”.

Да се за тренутак занемаре њене прелетачке склоности, могло би се претпостављати да ће своје богато парламентарно искуство користити да на најбољи начин води седнице, смирује напетости, спречава свађе и узајамне оптужбе посланика.

Тешко је, међутим, приметити њену добру вољу да се тако понаша. Штавише, она све чини сасвим супротно. Из њеног начина вођења седница савршено је јасно како је њен главни задатак да спречава посланике опозиције да критикују рад и учинак власти, да им одузима реч, искључује са седница или новчано кажњава

Посебно су занимљиве њене интерпретације дешавања у Скупштини, у које се неизоставно мора убројати и начин на који је описала свој недавни сукоб са Бошком Обрадовићем, председником Покрета „Двери” и народним послаником. Госпођа Гојковић обавестила је јавност како ју је Обрадовић физички напао у њеном кабинету и озледио јој руку. Телевизијским камерама показивала је неку огреботину на надлактици, узвикујући како је то фашистички испад и тврдећи да она има потврду лекара да је повређена (што баш и није неки поуздан доказ да је починилац озледе баш Бошко Обрадовић).

И ту није крај. Ова изјава председнице Народне скупштине представљала је изврстан шлагворт за председника Српске народне странке и Србије.

„Мали Алек” је у потпуности прихватио причу своје блиске сараднице, да би је затим „обогатио” и у свом као и увек прегрејаном стилу „објаснио” српској јавности како је то био фашизам, умирујући је у исто време речима да на идућим изборима „фашизам неће проћи”. „Група фашиста покушава да у Парламенту Србију представи на најгори могући начин. То су они фашисти који су Маји Гојковић ломили руку (од огреботине до прелома само корак нас дели!) у њеној канцеларији у Скупштини… Фашизам у Србији никада неће победити, победићемо га свакако, и ово је последњи пут да су могли у неким коалицијама да достигну пет одсто.”

Није се потрудио да подробније објасни свој план за остварење тога циља, што, разуме се није сметало Александру Вулину да га „посаветује” да распише превремене парламентарне изборе, несумњиво и сам уверен да ће у будућем сазиву највишег народног представништва Србије бити места искључиво за посланике који пружају безграничну подршку обожаваном вођи и без даха слушају сваку његову реч.

Ако неко брзоплето помисли како се тако нешто неће никада остварити, то је само знак да је испустио из вида чињеницу да се све дешава у Србији, земљи у којој је веома позната изрека „Чији нож, тога и погача”. Уз коју све постаје јасно и могуће.

Advertisements