Игуманија Анастасија: Има наде да Косово остане наше

За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна

Игуманија Анастасија (Фото: И. Радуловић)

Сви знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна.

Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за „Новости“, појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота.

Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако?

Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло.

Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године?

Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца.

Због чега су Срби тада почели да одлазе?

Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово.

Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами?

Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе.

Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро…

Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу.

Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета?

Ту је, нажалост, као и увек „радио“ интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша „кривица“ је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог.

Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе?

Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово „дошло“, исто тако може и да „оде“. Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ.

Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника?

Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби.

Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету?

Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу.

Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово?

На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега.

Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део?

Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи „ја сам неверујући“, али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе – Косово.

Тајна Косова

АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми?

Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.

(Вечерње Новости/Искра, 28. 1. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s