Часлав Копривица: Непознавање чињеница – недораслост начелима или Одговор Ч. Антићу

Иако научници, не можемо, наравно, све знати, али је тужно када, као г. Антић, „снагу“ своје аргументације заснивамо на незнању. А суд о „непринципијелности“ ангажовања за опстанак властите државе, иако се не слажете са неким ставовима покрета који покушава да је одбрани – а ја сам у погледу овога никад немах сумње – препуштам онима који разумеју значење појма начела, као и идеју градације редоследа њихових приоритета

Часлав Копривица (Фото: Медија центар)

Чедомир Антић је у полемици са Милошем Ковићем, коју је изазвао критиком Апела за одбрану КиМ, нашао за сходно да се позабави и мноме:

„Политичари несумњиво треба да консултују научнике, и филозофе, али не могу да беже из филозофије у политику и назад како им се прохте. Споменуо је [Ковић] професора Часлава Копривицу. […] Свака част, али не могу да се не сетим како је 2006. уважени професор, као члан покрета ‘за европску Државну заједницу СЦГ’, покушавао да новинару објасни како као члан покрета подржава сарадњу са Хашким трибуналом (ХТ), а лично се томе противи. ДСС је у прошлости деловао слично.”

Г. Антић затим ређа приговоре ДСС, при чему му је догађај од пре 12 година, заједничко гостовање у једној ТВ-емисији, чија је тема била предстојећи референдум о „независности“ Црне Горе, иначе наш једини сусрет, био шлагворт за портретисање ДСС-овог духа „непринципијелности“, чији сам и ја, ваљда, типичан представник. Г. Антић, међутим, не познаје неке чињенице, или их слободно конфабулира у складу са својим разумевањем чињеничне истине. Наиме, у то време, а ни раније, ја немам никаквих званичних нити незваничних контаката са ДСС, тако да ни на који начин нисам могао бити репрезентативан за неке раније или касније потезе те странке, макар док је била на власти.

Члан Политичког савета ДСС-а постајем половином 2008, после пораза на изборима које је Коштуница изазвао због начелног разлаза са Тадићем безусловном бриселофилном линијом, а у светлу проглашења лажне „државности“ Косова и њенога признања од стране већине земаља ЕУ. Тада други пут, опет силом прилика, као три године раније (2005) са Црном Гором, улазим у политику, овога пута због Косова и Метохије. Оба су пута разлози за моје ступање на нематичну територију била државно-национална искушења, тј. ствари од НАЧЕЛНОГ значаја, које људи који се предуго тетурају од немила публицистичке науке до недрага дезоријентисане политике, можда не умеју да препознају.

Шта рећи о главној ствари Антићевог приговора, којим је показао да му је памћење догађаја и чињеница, што је пожељно за историчара, у обрнутој сразмери са способношћу разумевања концептуалних дистинкција, што је непријатно за некога ко би желео да буде научник? Поменути новинар, који је за тему емисије (опстанак државе) био подједнако незаинтересован као и г. Антић, тада представник Г17+, и г. Зоран Лутовац, представник ДС (А.&Л. су се све време страначки „уједали“), предочио ми је напетост између мог личног противљења сарадњи са ХТ, што сам у публицистичким текстовима изражавао и пре и после оснивања Покрета, док је Покрет био на становишту да са том институцијом ваља сарађивати – претпостављам из нужде, зато што је тадашња српска Влада, на челу са ДСС, била заступала погрешан став сарадње са њом, до изручења својих грађана.

Тада сам новинару изложио још од Канта познату разлику између „приватне и јавне употребе ума“, те да ја, као појединац, грађанин Ч. К, и даље сматрах да је сарадња неприхватљива, али да, као члан Покрета који је заузео супротан став, условно прихватам његову реалност. Идеја приватне употребе ума јесте да у оквиру организације у којој се налазите службено не доводите у питање њен званични став, али да покушавате да га промените изнутра, ако се он коси с вашим убеђењима. То је један од темеља модерне европске политичке културе, што г. Антић, иако искусан у политици, још није разумео, већ, штавише, у томе види крунски доказ (не само) моје, непринципијелности, а можда и нечег горег. Иако научници, не можемо, наравно, све знати, али је тужно када, као г. Антић, „снагу“ своје аргументације заснивамо на незнању. А суд о „непринципијелности“ ангажовања за опстанак властите државе, иако се не слажете са неким ставовима покрета који покушава да је одбрани – а ја сам у погледу овога никад немах сумње – препуштам онима који разумеју значење појма начела, као и идеју градације редоследа њихових приоритета.

Узгред, Покрет за заједничку државу СЦГ г. Антић је „преименовао“ (в. горе) у непостојећи „покрет за европску Државну заједницу СЦГ“ („правопис“ г. Антића). Реч „европски“ стајала је, међутим, само у називу „Миловог“, противничког покрета за отцепљење, али су се г. Антићу – за разлику од давнашње емисије – збркали уједно и називи и оријентације двају политички и историјски одлучно супротстављених покрета. Ваљда 12 година није довољно за историјску дистанцију потребну да се макар идентификују, ако већ не и разумеју, елементарне историјске чињенице. У свом, како рече, „бежању из науке у политику и назад како му се прохте“ г. Антић тешко може заслужити прелазну оцену и у једном од ових поља.

Аутор је професор Факултета политичких наука

Прочитајте још

Advertisements

One thought on “Часлав Копривица: Непознавање чињеница – недораслост начелима или Одговор Ч. Антићу”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s