Одговор Чедомира Антића на текст Милоша Ковића „Велика Албанија нема алтернативу“
Чедомир Антић
Господин Ковић ме је затекао одговором на мој текст Црква и алтернатива. Очекивао сам почетак једне аргументоване дебате. Добио сам један озбиљан покушај моје личне, стручне и политичке дисквалификције.
Како је само г. Ковић лепо показао да није могуће поредити Србију из 19. и почетка 20. века са данашњом Србијом… Тада није било Уједињених нација, а данашње међународно право било је тек у зачетку. Историјска поређења су опасна и ја сам их дао са одређеним оградама. Сигуран сам да их је уважени професор разумео, као што је разумео и реченицу у којој сам писао о признању анексије Босне и Херцеговине из 1908. године. Г. Ковић је, међутим, уверен да је потребно све учинити како би показао да сам једна незналица (јер то олакшава доказивање да сам и издајник) па ми је указао и на за овај текст јако важну чињеницу да је Србија признала анексију БиХ 1909. године. Бескрајно му хвала.
Лепо је г. Ковић подсетио и на моју припадност двема странкама (пре десет и двадесет година). Коначно, показао је и како сам се борио за независну Црну Гору – пошто је бесмислено да се тако лош човек као ја, залагао за независност Србије. За разлику од Добрице Ћосића и Милорада Додика, који су се ваљда заступајући идеју поделе Косова и Метохије залагали и за очување суверенитета Србије над читавом покрајином или су као Дачић само желели „разграничење“ а не и не дај Боже одрицање од било чега… Ја сам стари Тачијев, Харадинајев и Куртијев другар и јасно је да стојим иза уједињења Албанаца које, како је цинично написао, нема алтернативу.
Г. Ковић зна да сам дуго у српској политици и то ми изгледа замера. Током протеклих двадесет година написао сам и објавио око 1200 текстова на различите теме. У њима сам изложио моје ставове о решењу српског националног и државног питања. Када пише о мојим ставовима г. Ковић би требало да се позове на макар један од ових текстова а не да пише на основу сопствених предрасуда и уобразиље. Можда сам исувише захтеван пошто је и овај на који је одговорио тумачио зловољно и нетачно.
Политичари несумњиво треба да консултују научнике, и филозофе, али не могу да беже из филозофије у политику и назад како им се прохте. Споменуо је професора Часлава Копривицу, кога високо ценим, као једног од чланова политичког савета ДСС-а. Свака част, али не могу да се не сетим како је 2006. уважени професор као члан покрета „за европску Државну заједницу СЦГ“ покушавао да новинару објасни како као члан покрета подржава сарадњу са Хашким трибуналом, а лично се томе противи. ДСС је у прошлости деловао слично. Прихвате Уставну повељу Државне заједнице СЦГ а гласају против закона о њеном спровођењу. Одбију Ђинђићеве предлог решавања статуса Косова и Метохије на међународној конференцији, али прихвате преговоре о „стандардима пре статуса“ који су омогућили доношење Ахтисаријевог плана…
Желео бих да се овом приликом извиним Амишима. Погрешио сам што сам политику коју заступају г. Ковић и политички савет ДСС-а назвао по овој конзервативној заједници која је спремна да се принципијелно одрекне напретка и плати цену за то. ДСС-ова политика, било да је реч о старој или „новој“ странци има прагматичну праксу. Да није тако не би дошли на власт 2000. и, да споменем став госпође Мирјане Марковић, укључивањем Срба у привремене установе упропастили невероватна достигнућа претходних власти у одбрани суверенитета Србије. Да нису прагматични и данас, не би били у коалицији са СНС-ом где год је то могуће.
Ако г. Ковић већ сматра да политички савет ДСС-а чине научне и моралне величине, зашто мисли да је политички савет Народне странке тако неквалитетан да треба да ме тужи њеном руководству? Бившу председницу ДСС-а натерали су на оставку тако што нису долазили на седнице главног одбора и тамо бранили раније одбачену сарадњу са СНС-ом по општинама. После су из странке избацивани посланици који другачије мисле. Мора ли у свакој странци да буде тако?
Коначно, темељно питање борбе за Косово и Метохију треба да буде наше државно и национално јединство. На основу текста Апела рекло би се да је Србија имала само несрећу да њоме током неколико година влада део ДОС-а. Критикују дакле више ДОС, коме је ДСС неко време припадао, него владу коју сумњиче да ће, после прихватања Бриселских споразума, признати независност КиМ. Апел тако свакако није допринео стварању јединства. На другој страни, не видим у Апелу ни назнаку некакве нове политике. Можда бих био спреман да подржим добро осмишљену политику која за циљ има повратак КиМ у границе Србије. Солидарисање са виртуелним светом који препоручује г. Ковић није мој избор и то не зато што ми није драга машта, већ зато што верујем у личну одговорност коју сваки учесник у политици мора да осећа.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Suština čitavog teksta Čedomira Antića oko koga se vodi ova polemika ( “Dve slabosti apela za odbranu Kosova i Metohije”) je da KiM dobrovoljno treba predati Šiptarima i da takva politika koju vodi Vučić nema alternativu, uz ogradu ZA SADA. Da se razumemo, na osnovu njegovog ,,minulog rada,, nisam ništa drugo ni očekivao, ali sam prosto zatečen time kako je obrazložio svoje mišljenje. Po gospodinu Antiću, ako se dobrovoljno ne odreknemo KiM bićemo razvaljena i nedovršena država a naš narod na KiM izolovana manjina lišena nade. Ništa nebuloznije do sada nisam čuo ni pročitao. Zar upravo otimanje i poklanjanje sopstvenih teritorija nije razvaljivanje države i gde to na svetu neki narod može da se oseća bolje u tuđoj, neprijateljskoj državi nego u svojoj sopstvenoj? Naravno, znam da je Antić aludirao na to da nas Zapad, u slučaju da ne pristanemo na nezavisnost KiM,neće ostaviti na miru i da će nam raditi o glavi, ali da li će biti drugačije ako pristanemo? Zar nije jasno da posle KiM slede Republika Srpska, Raška, i ko zna šta još? Neshvatljivo je da jedan razuman čovek, uz to i profesor fakulteta smatra da ćemo odricanjem od sopstvenih teritorija i sopstvenog naroda i prodajom svih resursa onima koji nam rade o glavi izgraditi temelje buduće politike obnove koja će nam jednog dana i stvarno vratiti Kim i sve drugo što nam bude oteto? Ne samo da neće biti politike obnove, već ne može biti ni države ni naroda u beogradskom pašaluku u kome njivama, vodama i fabrikama gazduju stranci a naše ljude ko stoku iznajmljuju na lizing u raznim Jurama za 250 evra mesečno.