Момир Булатовић: Апел за Косово или мала свађа унутар породице

У племенитој и хвале вриједној тежњи да се Косово и Метохија одрже у оквиру уставног поретка Србије, сви који набрајају историјске разлоге у прилог томе не би смјели да превиђају оне историјске чињенице које су се дешавале током њихових живота и каријера. Ако ни због чега другог, оно што смо породица, чак и кад се мало посвађамо.

Момир Булатовић

Апел за одбрану Косова и Метохије, потписан од стране угледних и јавности познатих академика, црквених великодостојника, професора универзитета и других звучних имена, неочекивано је постао повод за експлозивну расправу на политичкој сцени. Не само Србије, већ и шире од самог региона на који се ова проблематика односи.

Као и обично у сличним приликама, пале су тешке ријечи, а аргументи су отишли током потпуно невезаним од повода. Поред изјава чланова саме „породице“, свих оних који освједочено желе да се проблем Косова и Метохије рјешава у државном интересу Србије, у јавности су се чули и гласови оних који годинама не дијеле ову бригу и „Косово“ третирају као реалност на коју Србија више нема никаквог утицаја. Они су мало повећали смутњу, али истовремено и разбистрили слику. Не говорећи даље о њима, стиче се утисак да ће све, ипак, остати у оквирима мале породичне свађе.

Смиривању и трезвености су највише допринијели сами главни актери. Мисли се, прије свих, на промишљени и очински иступ патријарха српског господина Иринеја, као и на мудру уздржаност предсједника Александра Вучића, који је бранио своју политичку позицију на начин да није узвратио на критике, иако их је, како је сам јавно изрекао, доживио као незаслужена оспоравања и личну увреду. Накнадним појашњењима своје спорне изјаве и сам митрополит Амфилохије (који је био у епицентру овог политичког земљотреса) дао је допринос жељеном и рационалном исходу.

Но, чини се да овај (надати се) срећни крај не би смио да засијени неке од важних поука које је Апел донио са собом. Без обзира на поштовање које заслужују његови потписници, изгледа да је већини промакла чињеница да он, већ у својој првој реченици, садржи двије крупне грешке.

Прва је да се поводом политике око Косова и Метохије, имплицитно, указује на велеиздају од стране актуелних представника државне власти Србије. У свакој држави и у свим временима таква могућност постоји, али због тежине такве оцјене, она не би смјела бити базирана на „страху“ и „предосјећају“. Тим прије што коначни став државног врха Србије још није саопштен.

Други круцијални пропуст је оцјена: „Први пут у српској историји надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“.

Само у историјским збивањима која су пратила насилну разградњу СФР Југославије и СР Југославије, као њене правне насљеднице, било је три такве прилике.

Прва је била у Лондону на Конференцији о бившој СФРЈ (септембар 1991. године) када је на Србију и Црну Гору вршен огроман притисак да се „Косово“ стави у пакет рјешења и тиме, дефакто, отвори пут ка његовој пуној државној независности. Касније је СР Југославија стављена под санкције (какве нису биле познате у дотадашњим међудржавним односима) и то не само због помоћи коју су пружале српским крајинама у Хрватској и БИХ, него и због сталног одбијања да се питање Косова третира на било који други начин, осим као унутрашње питање уређења власти у Републици Србији.

Други пут се то десило у мировним преговорима крунисаним споразумом у Дејтону, у Охају. Рјешење за мировни споразум о БиХ је везивано уз сагласност српске стране да се отворе разговори о будућности „Косова“ уз међународно посредовање, са циљем добијања независности од Србије. По цијену наставка рата у Босни и Херцеговини и изложен личним уцјенама и пријетњама, Слободан Милошевић, шеф ондашње заједничке делегације, није пристао ни на тај ултиматум.

Трећа прилика је позната под именом — преговори у Рамбујеу. Под пријетњом оружане агресије и обећањем тоталног уништења државе, тражено је да се стави потпис на документ који би, без икакве сумње, представљао издају. Сличну оној које се боје потписници актуелног Апела. Сјећамо се? Није било потписа, али је било бомбардовања.

У племенитој и хвале вриједној тежњи да се Косово и Метохија одрже у оквиру уставног поретка Србије, сви који набрајају историјске разлоге у прилог томе не би смјели да превиђају оне историјске чињенице које су се дешавале током њихових живота и каријера. Ако ни због чега другог, оно што смо породица, чак и кад се мало посвађамо.

(Спутник, 18. 1. 2018)

Прочитајте још

Advertisements

5 thoughts on “Момир Булатовић: Апел за Косово или мала свађа унутар породице”

  1. Заиста добар текст, зналачки написан. Ипак, полемика – иако само у почетној
    – вези са Апелом, произвела је важну посљедицу: учинила је „питање“ Косова и Метохије до краја јавним и тако обавезала одговорне на темељно промишљање прије усвајања одлука…

    Свиђа ми се

  2. Одличан, маестрално написан чланак !

    Ако погледамо прву реченицу Апела за одбрану Косова и Метохије : “Први пут у српској историји. надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке.”, схватићемо, захваљујући г Булатовићу, нашу необјашњиву заборавност и трагично непознавање стања ствари.

    Аутор нас подсећа да је само у задње три деценије српској руци три пута предлагано да потпише предају Косова : у Лондону 1991, у Дејтону 1995 и у Рамбујеу 1999.

    Сва три пута Слободан Милошевић је одбио. Трећи пут – знајући да ће земља бити бомбардована и знајући да ће и рат и Косово бити изгубљени.

    Свиђа ми се

  3. По Момовој логици, прво би требало да издају, па да онда пишемо апеле и дувамо у пиштаљке. Мада, са овим неокомунистима у задњих 25 година углавном дувамо у нешто сасвим друго. Још увијек брани лијеворијечког генија, који је признао што је год могао да призна, на канабету, без увртања руке. Или јаја, пошто их није ни имао.

    Свиђа ми се

  4. Има људи који су ми блиски срцу и када се са њима не слажем. То је у овим случајевима госн Момир Билатовић.

    Да цепидлачимо, а то није баш сврсисходно у овим тешким тренуцима, могли бисмо да дословце тумачимо фразу “српска рука по први пут“ с обзиром да о српству почившег госн Милошевића може да се дискутује.

    Али да не дискутујемо без преке потребе о томе – није овде реч ни о каквој малој свађи у породици. Иако је можда реч о породици свађа није мала. Она је суштинска и не одговара тежини тренутка да се претварамо да је то ето, мало непромишљено ћаскање између остарелог јерарха и младог и набуситог политичара.

    Реч је, заправо, о тектонском раседу у српској политици. Једином релевантном политичком догађају који се сада збива – да ли ће државно руководство Србије да потпише правно обавезујући споразум са Приштином или неће. Нема ту много мудрости, и места да се правимо како ето несагласја између нас заправо ни нема. Наравно да га има и реч је о суштинском неслагању око државне и антидржавне политике.

    Свиђа ми се

  5. Предлажем другачији завршетак овог чланка:

    Па ако је ондашње руководство, на челу исцрпљене земље и још увек дезоријентисаног друштва, имало храбрости и снаге да одоли притиску најмоћнијег војног савеза на свету то би пре морало да може српско руководство, лишено многих тешких проблема кроз које смо заједнички пролазили, предвођено оним сподобама које је покојни председник, од муке, укључио у државно руководство.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s