Предраг Аранђеловић: Ране рода боле

Сви! Сви су били шокирани, затечени, били су једнодушни у очајању и страху. За његову породицу, за Србе Косовце. Да, морао је да се деси овакав стравичан чин да би се и они који годинама вичу: „Ма доста са тим Косовом! Скините нам омчу око врата! Дрешите тај камен око ноге! То је друга држава!“, заплачу над Оливеровом судбином и својих сународника и суграђана на Косову и Метохији

Погребна поворка на сахрани Оливера Ивановића (Фото: Фејсбук страница Косовска Митровица)

Ране рода боле. Ма шта причали просветитељи благостања испод кога стоји људски јад, ма какве нам обећане земље нудили, на крају увек исплива оно најплеменитије у човеку. И када кажу: идентитет, порекло, деда, баба, све је то сељанија; они ће доћи и дати вам плате које неће бити 230. него 250 евра; и када то говоре гебелсовски сваки дан преко свих медија, не могу ништа човеку. Србину. Ни куршуми који су распарали груди нашем брату Оливеру не могу ништа!

И то, они тамо, а и њихови овде, никако не могу да схвате. Не купује се тако човек, не задобија се, не, бар на дуже стазе. Али они неће човека, они хоће слугу. Хоће роба, послушника, оне који савијају врат пред њиховим присуством или да се врше проскинезе пред њиховим лажним идолима, њиховим злосрећним идејама.

Али је притисак такав, човек толико слаб, да има неки мирис све то што они нуде, али да ипак на крају испари. Иду за њиме у општој друштвеној празнини јер, тај парфем најгорег квалитета, направљен само за наше тржиште, је једна од ретких ствари која им испуњава живот. Дим њиховог роштиља им завара глад.

А онда се деси трагедија. Страшна. Мучна. Коју је тешко прихватити, јер човек верује. Како неко ко је толико племенит и који се бори и који трпи зло не заслужује венац још на земљи. Ко има храбрости да гађа у срце човека који не жели никоме зло. Ни онима који су га затварали, вербално шибали и разапињали, у лице пљували а његовог су рода. Да ли ми који смо остали имамо обавезу да се таквом злу супротставимо?

Ми, а оног несрећног дана, видео сам, цела је Србија плакала за Оливером. Лева, десна, средња, друга, трећа, пета, осма.

Сви! Сви су били шокирани, затечени, били су једнодушни у очајању и страху. За његову породицу, за Србе Косовце. Да, морао је да се деси овакав стравичан чин да би се и они који годинама вичу: „Ма доста са тим Косовом! Скините нам омчу око врата! Дрешите тај камен око ноге! То је друга држава!“, заплачу над Оливеровом судбином и својих сународника и суграђана на Косову и Метохији.

(Фејсбук страница Предрага Аранђеловића, 19. 1. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s